30 godina albuma “Slip of The Tongue”

Da bismo razumeli ovaj album moramo se vratiti do samih početaka. Nakon turneje u Japanu u leto 1973. usled tenzija sa Ritchiem Blackmoreom, Ian Gillan napušta Deep Purple i na njegovo mesto dolazi mladi dvadesetdvogodišnji pevač David Coverdale.

Tako kreće cela priča o čoveku, koji je nakon 3 godine u ‘duboko ljubičastima’ i godinu dana solo karijere osnovao svoj sastav koji je nazvao Whitesnake.

Whitesnake su sa prvim albumima pretežno bili blues-rock sastav, koji je početkom i sredinom 1980-ih bio oličenje hard rocka sa dozom glama i bluesa. Vrhunac slave su stekli sedmim albumom nazvanim kao i bend – “Whitesnake”, a mnogi ga znaju i kao 1987. jer je te godine iizdat. Pod potporom hitova koji su zaludeli svet kao što su “Is This Love”, nova verzija numere “Here I Go Again” ili “Still of The Night” imali su potrebu da nastave istim putem i stvore još jedno vanvremensko delo.

Ali Coverdale ne bi bio Coverdale kada ne bi imao problem sa gitaristima. Jer, tokom ovih 40 godina postojanja benda promenio ih je 13 – il’ti što bi naš narod rekao menja ih k’o čarape. No, da se vratimo na temu. Te 1987. godine na albumu gitare je svirao John Sykes, ali pre samog objavljivanja Coverdale mu je dao otkaz i zamenili su ga Adrian Vandenberg i Vivian Campbell na nastupima i spotovima, a na albumu su učestvovali samo u vidu solaža na po jednoj pesmi.

Vivian je krajem ’88 sam napustio bend, te se postava opet promenila pred snimanje njihovog naj-heavy albuma. Kao za maler, iako je napisao sve pesme tokom priprema za snimanje albuma, gitarista Adrian Vandenberg zadobio je tešku povredu zgloba, koja ga je zbog velikih bolova onemogućila da svira. Bez ikakve nade i vere u album, iako je već bio napisan, Coverdale nije znao šta da radi, te je unajmio Steve Vai-a da odsvira ovo izdanje, koje je u potpunosti bilo u fazonu u kom je i on sam bio.

Sam pristanak Vaia ga je usrećio jer je već duže vreme želeo supergrupu, što se sada dešavalo. Tu je bio legendarni Steve Vai, basista Quiet Riot-a Rudy Sarzo, holandski gitarista Adrian Vandenberg i bivši bubnjar Ozzyja Tommy Aldridge. Dakle, 1989. godina je u pitanju, samo dve godine nakon objavljivanja mega-smash albuma “Whitesnake”, nije postojao nijedan razlog zbog kog nisu mogli da ga isprate još jačim album?

Album “Slip of The Tongue” objavljuju pre tačno 30 godina, odnosno 18. novembra 1989. godine. Izdanje započinje blistavo od samog početka sa naslovnom pesmom “Slip of The Tongue”. Vai možda ne koristi toliko mnogo fora na gitari poput Sykesa(misli se naravno na ovom albumu), usprkos Vandenbergovom kontra-mišljenju, ali on je veoma brz i efikasan gitarista bez sumnje što svi mi vrlo dobro znamo.

Tommy Aldridge je na ovom izdanju otkrio afinitet za ritmove sa dva bas bubnja koje je koristio na nekoliko pesama. Osim toga, koristio je neke od najzanimljivijih prelaza koje smo mogli čuti u hard/heavy/glam/hair svetu u to vreme. Klavijature su mnogo češće nego na prethodnom izdanju, što celokupni ton albuma čini svetlijim, a tip bas linije se retko kada i menjao tokom 40 godina. Nakon objavljivanja, “Slip of the Tongue” je bio prodat u oko tri miliona primeraka i dostigao je 10. mesto na američkoj i britanskoj listi.

Nakon naslovne pesme sledi “Cheap an’ Nasty” koja je izvukla glam stranu benda koju su par godina unazad na svakom izdanju dozirano gajili. Album je takođe sadržao tri veoma uspešna singla, koja su i dan danas neretko na set listi Whitesnake-a – od kojih je prvi i sledeća pesma na albumu, prerada njihovog klasika originalno objavljenog 1980. godine, odnosno “Fool for Your Loving”. “Now You’re Gone” koja je najblaža i sledeća po redu je ujedno i drugi singl .

A stranu završavaju i B stranu započinju malo žešće pesme kao što su “Kittens Got Claws” i “Wings of the Storm” , nakon koje ide treći singl i melodična baladična pesma “The Deeper the Love”. Tu imamo i neretko obrađivanu “Judgment Day”, ali i još dve slabije znane baladične stvari koje usporavaju album pri kraju – “Slow Poke Music” i “Sailing Ships”, ali su svakako vredne slušanja.

Nakon davanja otkaza Sykesu, otkaza Viviana te povrede Vandenberga javnost je kritikovala Coverdalea da je se “po naški” ogrešio o prvu Johna, koji je po mnogima bio(i ostao) najbolji gitarista kojeg je “Bela zmija” imala, i da ga stiže kazna. Ali učeći iz grešaka, i nakon popriličnog, i malo očekivanog velikog uspeha izdanja Steve Vai postaje službeni član benda i pojavljuje se u svim novim video spotovima benda.

Bend je sa sjajnim gitaristima kao što su Vai i Vandenberg(obojica kao stalni članovi) krenuo na put i turneju kako bi promovisao album. Tokom Liquor and Poker turneje promovišući “Slip of the Tongue” bend je bio headliner 1990. Monsters of Rock festivala u Donington Parku u Engleskoj. Taj nastup se i dan danas vodi kao jedan od tri najbolja nastupa grupe tokom celokupnog njenog postojanja.

https://youtu.be/j9ZDPjRnxMc

A nakon poslednjeg nastupa turneje, Coverdale je odlučio da će raspustiti sastav iz razloga što želi da odmoriti od muzike. Međutim sledeće već godine je počeo da sarađuje ​​sa bivšim gitaristom Led Zeppelin-a Jimmyjem Pageom, što je rezultiralo albumom “Coverdale • Page” (1993). Vandenberg, Sarzo i Aldridge ostali su zajedno, stvarajući novi bend po imenu Manic Eden.

Pisao : Rastko Tomić