Nasleđe Neila Pearta – Pod reflektorom objektivističke filozofije

Neil Peart je ostavio neizbrisiv trag u istoriji moderne muzike, iako mnogi ne znaju da je filozofija objektivizma pomogla bendu Rush na njihovom putu do zvezda.

Piše : Marko Savić

Rush je bio kanadski bend koji je 1968. osnovao Alex Lifeson (inače, poreklom iz Srbije – pravo ime mu je Aleksandar Živojinović). Nakon nekoliko promena u postavi u prvih par godina, bend je pridobio svoju prepoznatljivu formu nakon objavljenog prvog albuma: Geddy Lee (bas i vokal), Alex Lifeson (gitara) i Neil Peart (bubnjevi).

Ova tri imena i dalje odjekuju hodnicima svih diskusija o rok muzici. Osim što predstavlja jednu od najprepoznatljivijih trojki u muzičkoj industriji, Rush je i dalje standard kvaliteta progresivne rok scene. Šta je to što ih je učinilo toliko jedinstvenim i drugačijim od drugih bendova tog perioda, osim neosporivog talenta? Pre svega, bili su jedna od prvih grupa sa one strane Atlantika koja je krenula da eksperimentiše sa progresivnim rokom – ta muzička teritorija je bila, do tada, okupirana gotovo u potpunosti od strane Evropljana (da budemo precizniji, Britanaca). Kao drugo, redefinisali su žanr novim i svežim idejama. Za razliku od mnogih ne-engleskih bendova (pre svega italijanskih) koji su se pojavili krajem 70-ih i imali tendenciju da kopiraju svoje britanske idole (najčešće Jethro Tull i Genesis), Rush je imao svojevrstan zvuk koji nije bio nalik ičemu što se do tada moglo čuti. I kao treće, nisu se plašili da budu drugačiji od ostalih.

Neil Peart je bio veliki poštovalac filozofije Ayn Rand, čija je dela otkrio u tinejdžerskim godinama. Objektivističke ideje su značajno uticale ne samo na njegov privatni život, već i na muziku i imidž Rusha. Dok su Geddy i Alex u glavnom bili zauzeti komponovanjem muzike, Peart je isplivao kao glavni tekstopisac benda. Iako su teme varirale od mitova i legendi do života rok zvezda, jedna od glavnih inspiracija za tekstove bila je upravo filozofija objektivizma. Individualnost, racionalnost i nezavisnost su neke od tema koje se ponavljaju kroz diskografiju Rusha.

Prva pesma na albumu „Fly by Night” (prvi sa Neilom za bubnjevima) je „Anthem”. Inspirisana istoimenom novelom Ayn Rand, ova pesma se i dalje smatra odom individualizmu i objektivističkoj filozofiji. Lee i Lifeson nisu bili upoznati sa likom i delom Ayn Rand, ali ih je Neil polako približavao idejama za koje se ona zalagala. Iako se nikad nisu striktno deklarisali kao objektivisti, smatrali su te ideje uzbudljivim i korisnim, što je rezultiralo albumom koji ih je vinuo među zvezde: „2112”.

„2112” je objavljen 1976. godine. Osim što je primio mahom odlične kritike, „2112” je uspeo da približi progresivni rok američkoj publici. U tom trenutku, to je bio komercijalno najuspešniji album koji su do tada objavili, pre svega zbog dvadesetominutne naslovne pesme, koja se i dan danas smatra njihovim remek delom. I ova kompozicija pripoveda priču inspirisanu novelom „Anthem”; Peart je čak i napisao posvetu „geniju Ayn Rand” u unutrašnjosti fizičke kopije albuma. Logo Rusha, poznatiji kao „Starman”, prvi put se pojavio upravo na „2112” i od tada je najprepoznatljiviji vizuelni simbol benda. Na njemu se nalazi nag čovek ispred crvene zvezde – koji navodno simbolizuje pojedinca u borbi protiv mase, a zvezda je sinonim za bilo koju kolektivističku ideologiju, prema objašnjenju Pearta.

Pisanje otvoreno pro-individualističkih pesama je u najmanju ruku bilo hrabro. U to vreme, većina aktuelnih rok bendova koji su dominirali radio talasima se nisu baš bavili politikom ili

filozofijom; dobra stara formula seksa, droge i rock’n’rolla je i dalje donosila odlične rezultate. Uprkos tome, oni koji jesu iznosili svoje mišljenje na političke i socijalne teme (poput Pink Floyda) su bili izuzetno levo orijentisani – a da ne pominjemo i bezbrojne levičarske i anarhističke muzičke grupe na novonastaloj pank sceni. Sa tim na umu, uopšte ne iznenađuje da je „2112” pokrenuo lavinu malicioznih komentara od strane levih ekstremista, koji su kulminirali time da su ih pojedini britanski “novinari” nazivali “mladofašistima” i “Hitleroljupcima”.

Ayn Rand je vrlinu integriteta klasifikovala kao jednu od sedam vrlina koju bi svaki objektivistički heroj trebalo da poseduje. „Integritet je odanost svojim uverenjima i vrednostima”, kako je i sama rekla. Baš kao što je Howard Roark (lik iz njenog romana „The Fountainhead”) ostao dosledan svojoj viziji, ni Rush nikad nije izdao svoje ideale. Nastavili su da koriste „Starmana”. I dalje su svirali „2112” uživo. I što je najvažnije od svega nisu se libili da pišu intelektualno provokativne tekstove. Nekoliko godina kasnije, objavljen je album „Permanent Waves”, čija se prva pesma, „Freewill”, redovno pojavljivala na gotovo svakoj rok radio stanici u to vreme. Kao jedna od njihovih najpopularnijih pesama ikada, bavi se metafizičkim temama poput (logično) slobodne volje, života posle smrti i višim silama. Tekst u refrenu je jedan od najupečatljivijih koje je Neil Peart ikada napisao:

You can choose a ready guide

In some celestial voice

If you choose not to decide

You still have made a choice

You can choose from phantom fears

And kindness that can kill

I will choose a path that’s clear

I will choose free will.

Glavni singl na albumu, „Spirit of the Radio”, dotakao se teme umetničkog integriteta. Kako su se sedamdesete bližile kraju, progresivni rok je polako izlazio iz mode. Kao posledica toga, mnogi bendovi su se ili raspali ili digli ruke od progresivne muzike do početka nove decenije. Bendovi kao što su Yes, Supertramp, Genesis i Asia su prisvojili komercijalniji pop-rok orijentisani stil. Neki od tih bendova su se kasnije u svojoj karijeri vratili korenima, a neki su nastavljali da snimaju muziku koja je punila arene i novčanike. „One likes to believe in the freedom of music, but glittering prizes and endless compromises shatter the illusion of integrity”, pevao je Lee u “Spirit of the Radio”. Ovi bezvremeni stihovi su danas relevantniji nego ikada pre, s obzirom na to da se na muziku gleda kao način za jeftino ubijanje vremena umesto kao na oblik umetnosti.

Rush se raspao 2020. godine nakon smrti Neila Pearta. Tokom pola veka postojanja, ovaj bend je čovečanstvu podario devetnaest studijskih albuma, koji su i dalje inspiracija nadolazećim prog-rok umetnicima. Povrh svega, Peart i njegove kolege iz benda su uspeli da ostanu dosledni svojim idejama i pomogli su u širenju racionalizma, individualizma i slobode širim narodnim masama. Neil je bio slika i prilika objektivističkog heroja – sa svim pratećim vrlinama koje je pokazivao kroz svoje pesme i svoj život. Ukoliko vam je ova tema bliska i želite više da saznate, posetite sajt Ajn Rend centra Evropa, čije je sedište u Beogradu, a koji se bavi objektivističkom filozofijom i likom i delom Ayn Rand. Ova neprofitna organizacija osnovana je 2016. godine, prvobitno pod nazivom Balkanski objektivistički centar. Kao glavni program realizuje se Džon Galt škola koja se sprovodi na četiri kontinenta – u Evropi, Aziji, Južnoj Americi i Africi, i čija mreža alumnista broji hiljadu i po osoba. Najboljim alumnistima dodeljuju se stipendije za međunarodne programe i konferencije. Pored Džon Galt škole, organizuje se i godišnja NICON konferencija novih intelektualaca, ali i drugi programi.