Ono što nam inače nedostaje – Zašto ne pišemo intimne reportaže o intimnoj muzici

Skora sam čitao baš mnogo onih velikih, svetskih reportaža o još većim, svetskim bendovima.

Piše : Božidar Milovac

Fino je to, baš kao da ste bili tamo. Daju vam osvrt na istoriju benda, primete sve one sitne detalje koje samo istinski poznavaoci mogu da uoče i uistinu vam oslikaju sliku koncerta rečima. (a imaju i sjajne slike isto, da se ne lažemo)

Posle sam čitao neke moje stare tekstove i primetih da ja ne radim baš ništa od toga. Imam užasnu kameru pa su i slike takve, ne pišem o istoriji benda ili o sitnim detaljima jer mislim da je to beskonačno suvo i vi uopšte nemate pojma kako je bilo na koncertu kad pročitate šta sam ja tu napisao. Vi samo znate kako je meni bilo. To je beskonačno samoživo ali tvrdim, i iskrenije i intimnije nego svi ti veliki bendovi i koncerti i velike reportaže.

KC Lab je najbolje mesto u gradu. Užasno je malo, sparno do zla Boga, napisali su Alternativa na prokletom zidu i karte su često preskupe. I sa svim tim, i dalje je najbolje mesto na svetu. Iako su kasnili nekih dva i po sata, i bend i prostor su bili sve što od njih mogu tražiti.

Pocket Palma je intiman bend i Lab je intiman prostor i to je sasvim dovoljno da ne mogu nikad ništa uistinu loše reći – ni o jednom ni o drugom. A i ovaj put, u odnosu na njihov prethodni nastup u istom tom prostoru, ozvučenje je bilo neuporedivo bolje pa se ne mogu ni na to više žaliti. Stoga, reći ću samo, uprkos sve većoj popularnosti, zbilja se nadam da Luka, Anja i Bruno nikad neće postati preveliki za Lab, ne mogu zamisliti da su mi igde i približno toliko dobri koliko su ovde, bez bine i lice u lice sa nama.

A i nešto sasvim lično, kao što imam naviku za napisati uvek. Ni na jedan koncert nikad ne idem bez da sam u nekom raspoloženju koje odgovara specifično tom bendu ili toj muzici. Ja Pocket Palmu nikad nisam preterano slušao, ne marim za takvu muziku i odveć sam previše snob da se stvarno zaljubim u sint-pop bend. Ipak, sada su bili sve što su mi trebali. Osećao sam se, na trenutke užasno, na trenutke zahvalno i to je sve, cela suština svega što radim je da osećam i čak i kad se oećam najgore na svetu, to je prokleto divno. Želim uvek da osećam sve što mogu i muzika postoji da me podseti koliko mnogo mogu da osećam i da se sećam svega što sam nekad osećao. Uvek ću voleti takvu muziku, pa čak iako je nikad ranije nisam zaista voleo. Voleću je jer osećam pa će i muzika postati samo neko osećanje i samo neki ljudi iza tih osećanja.

Velike reportaže ne volim jer se vrlo retko zapitam ko ih je pisao. I ja te ljude ne poznajem, kažu mi toliko mnogo o bendu i muzici i znam šta vole i šta ne ali ne ostavljaju ništa svoje u tim tekstovima. A ja samo želim da ostavim makar trag sebe u svemu što radim i svemu što pišem i svim ljudima i svim pesmama i albumima koji su mi ikad značili i koje sam voleo.

Sve što sam uvek voleo, zauvek ću voleti još malo. I muzika je to što mi treba da se setim koliko sam nekad voleo i koliko je nekad bolelo. Ono što nam inače nedostaje je samo iskrenost, prema sebi, prema drugima, prema muzici i prema svemu što ostaje iza nas.

Pocket Palma uopšte nije Godišnji. To je sasvim dobra pesma i svi je vole. Ipak, Pocket Palma je Koža, koju su svirali kao, slutim, neplanirani bis. To je balada za kraj večeri. To je nema povratka, i sećam se svega i ne želim i samo neka prođe ali priznajem, sećam se.

Pocket Palma uvek treba da svira samo u Labu, tako će i oni uvek voleti Novi Sad i Novi Sad njih. Tako ćemo se zauvek čuvati.