Vodič kroz solo karijeru Džona Frušantea, gitariste Red Hot Chili Peppersa

Početkom ovog meseca gitarista Red Hot Chili Peppers-a, Džon Frušante, napunio je 53 godine. Tim povodom ćemo proći kroz njegove solo albume koje je snimao uporedo sa radom u bendu.

Piše : Lazar Dinić

Kada spomenete Džona Frušantea, prva asocijacija uvek bude rad sa „Čili Pepersima“. Međutim kada malo dublje zađemo u traganje njegovog dela, susrećemo se sa velikim muzičkim opusom. Od akustičnih albuma, preko albuma na kojima se više usresredio na svoje gitarske, kao i vokalne sposobnosti, do izdanja elektronske muzike (čiji je veliki fan). Da bi bliže razumeli njegovu muziku, moramo se osvrnuti na događaje koji su se dešavali neposredno pre izdavanja prvog solo albuma.

Kao jako mlad (sa svega 18 godina), Frušante se priključio bendu kao zamena za tadašnjeg gitaristu Hilela Slovaka. Tada sa „Pepersima“ snima i izdaje prvi album pod nazivom „Mothers Milk“. Kako je bio pod uticajem Slovaka, na albumu se može čuti kako Frušante pokušava da zvuči što približnije svom prethodniku. Nakon dve godine od „Mothers Milk-a“, snimaju album koji je bio odskočna daska benda, „Blood Sugar Sex Magik“ 1991. godine. Na tom albumu pored standardno energičnih i nešto „tvrđih“ pesama, prvi put u katalogu „Pepersa“ možemo čuti mirnije pesme, poput „Under the Bridge“. Upravo nakon tog perioda dolazimo do možda i ključnog trenutka za stvaralaštvo Džona Frušantea. Pod uticajem velike popularnosti (kojom nije znao da se nosi), Džon zapada u probleme sa narkoticima te napušta bend (prvi put), nakon najvećeg uspeha do tada.  

Džon Frušante je snimio preko dvadeset solo albuma, međutim u tekstu ću se osvrnuti na svega par, koji su po mom mišljenju najznačajniji. Ono što je zajedničko kod svakog od njih, jeste tema. Možemo primetiti da se Džon konstantno osvrće, lirički pre svega, na period koji je prošao početkom devedesetih godina dvadesetog veka. Kroz svaki od tih albuma možemo čuti negde sirovije i intimnije, negde više između redova njegovo susretanje sa krajem života, sa njegovim svatanjem istog ili nekim vidom same spiritualnosti koju poseduje. Da ne dužim dalje, prvi album koji bih izdvojio je ujedno i njegovo prvo solo izdanje, Niandra LaDes and Usually Just A T-Shirt, koje izlazi 1994. godine. 

Niandra LaDes and Usually Just A T-Shirt 

Prvo solo izdanje Džon Frušantea je ugledalo svetlost dana 1994. Naziv albuma se sastoji iz dva dela, te je i album skrojen tako. Niandra LaDes se odnosi na deo koji je nastao uporedo sa turnejom sa „Čili Pepersima“, dok se Usually Just A T-Shirt odnosi na stvaralaštvo nakon napuštanja benda. Zanimljivo je da prvi deo albuma ima naziv svake pesme, dok drugi deo nema. Tačnije svaka pesma na drugom delu je pod nazivom „Untitled“. Jako korišćenje narkotika uzrok je same estetike prvenca gitariste. Sirov zvuk akustične gitare uz slab, iskren i utučen glas plus jako depresivni tekstovi su neke od karakteristika ovog albuma. Samim puštanjem albuma, prva pesma vas uvodi u manje-više celu estetiku istog.

“As Can Be” je naziv prve pesme na albumu, koja je čini se, samo uvod u ono što sledi. “My Smile Is A Rifle” je druga numera albuma koja je mene lično kupila da poslušam i ostatak albuma. Ono što je zanimljivo jeste da je Džoni Dep bio jedan od ljudi koji je „naterao“ Džona da izda prvi album. Pomenute dve pesme se nalaze na prvom delu albuma, koji deluje kao Džonov pogled na svet i uspeh u tom trenutku. Drugi deo albuma je daleko neslušljiviji. Prvo, same numere nemaju svoj naziv, drugo, pojedine traju po svega tridesetak sekundi. Stvara se dojam da ovaj album jeste najsroviji i najteži za slušanje u celokupnom opusu, ali takav ili prirasta srcu ili se samo zaobiđe. Takođe, možemo čuti veliki uticaj Sid Bereta, osnivača grupe Pink Flojd. 

Nakon početka solo karijere, Džon izdaje još par albuma do svog povratka u „Peperse“. Čini se da je 2004. godina bila najproduktivnija što se tiče stvaralaštva. 

15 najboljih pesama Red Hot Chili Peppers-a sa John Fruscianteom

Curtains 

„Curtains“ je šesti i poslednji album koji gitarista benda Red Hot Chili Peppers snima i izdaje 2004. godine. Album počinje numerom „The Past Recedes“, koja u startu daje prikaz u kom pravcu ide ovaj album. Miran, a u isto vreme jako dinamičan koji je daleko drugačiji od svih dosadašnjih izdanja gitariste. Kao i kod prethodnih, Džon se osvrće na priče iz svog života, ali ovaj put dosta emotivnije, otvorenije i pozitivnije. Pored prepoznatljivog sviračkog stila, prvi put možemo čuti (malo više) Džonove vokalne sposobnosti. Pored toga, ubedljivo najveća razlika u odnosu na ostale albume jeste sama struktura pesama. Moje mišljenje je da se Džon vodio pre svega svojim vokalom, dok je gitarski deo pesama taj koji stvara dinamiku celog albuma.

U nastavku albuma možemo čuti pesme poput „Anne“. Sama tema jeste Frušanteov pogled na dane snimanja prvog solo albuma. „Anne“ u pesmi je zapravo sam Džon. Kako albuma izmiče kraju možemo čuti i numere u kojima se pojavljuje klavir, koji dodatno upotpunjuje iskrenost i emociju. Sledeća numera koju bih izdvojio zove se „Time Tonight“ koja dočarava društvenu dinamiku u kojoj živimo. Osvrće se na snove, odrastanje, kao i potrebu da se sve uspori. Meni lično, upravo ova pesma je i najdirljivija na albumu. Nakon nje, na samom kraju  nalazi se pesma koja je u potpunosti odsvirana na klaviru, „Leap Your Bar“.

Upravo ona zaokružuje ovo izdanje Džona Frušantea. Ako mene pitate, ovo je jedan od najdirljivijih albuma koji sam slušao u životu. Razlog tome je taj što se vrlo lako možete prepoznati u gotovo svakoj pesmi, na ovaj ili onaj način. Ovaj album je jedan od onih koje slušate kada ste tužni, ali i kada ste srećni. Dakle zavisi od vašeg raspoloženja na koji način ćete ga u datom trenutku razumeti. Citirao bih Sputnik Music sajt kada je reč o opštem pregledu albuma. „Curtains“ je „najbolji akustični album koji niste čuli“. 

The Empyrean 

Nakon rada sa bendom, kao i ponovnog napuštanja istog, Džon 2009. godine snima album pod nazivom „The Empyrean“. U odnosu na prethodne albume, kao i nešto ranije pomenuta dva, „The Empyrean“ nam donosi najzrelije izdanje gitariste.

Lirički i instrumentalno pre svega, ali ne možemo ne spomenuti i produkcijski. Prvi put nailazimo na dve obrade na albumu. Upravo jednom od te dve album i počinje. „Before The Beginning“ otvara album. Instrumental koji je omaž bendu Funkadelic (pesma „Maggot Brain“). Devetominutni instrumental nam pruža, čini mi se, jedno od najboljig Frušanteovih gitarskih izdanja. Pored omaža Funkadelic-u, svoje mesto na albumu našla je i obrada pesme „Song to the Sirena“ Tima Baklija. Na snimanju albuma su učestvovali i Džoš Klinghofer i Fli. Nakon uvodne dve obrade, sledi pesma pod nazivom „Unreachable“. Obzirom da je ceo album jako spiritualan i može se razumeti na dosta načina, ta spiritualnost ne manjka ni u ovoj pesmi. Javlja se dojam da Džon peva o svima nama, kao i o pozitivnim stvarima u životu, kojima se on okrenuo nakon mračne faze devedesetih. Ako je gore navedeni album „Curtains“ album koji možete da slušate gotovo uvek, to se ne odnosi na ovaj. 

Iako sam albume navodio hronološki, predlažem da ih tako i slušate. Ova tri albuma jesu samo deo velikog stvaralaštva Džona Frušantea. Ako želite da poslušate više, preporučujem da poslušate dva albuma koja su izdata 2004. godine, „Inside of Emptiness“ i „The Will to Death“. Ako ste pak ljubitelji elektronske muzike, izdanja pod pseudonimom „Trickfinger“ kao i album „Maya“ iz 2020. godine koji je Džon posvetio svom uginulom kućnom ljubimcu su možda više vaša šolja čaja.

Nadam se da sam vam bar malo dočarao široki opus dela Džona Frušantea, a dok čekamo nova izdanja gitariste, možemo uživati u gore pomenutim. Red Hot Chili Peppers-i su trenutno na turneji. Iako smo mi opet preskočeni, moći ćemo ih slušati i gledati u Beču 14. jula zajedno sa Igi Popom.