Muzika – ogledalo društva ili sama zabava?
Muzika je uvek bila sredstvo preko koje su se ljudi izražavali. Nekada je to bila potreba da se ljubavno izraze, a nekada politički, odnosno potreba bunta.
Piše : Lazar Dinić
Muzika je kao i svaka druga vrsta umetnosti sačinjena od dve stvari, a to su ljubav i politika. Ako je sagledamo tako, ona jeste ogledalo jednog društva i vremenskog perioda u kome se to društvo nalazi. Vremenom, pod uticajem razvoja tržišta kulturne industrije, muzika je postala jeftina zabava koja ne podstiče ljude na neko dublje razmišljanje o svetu oko njih samih (kako u svetu, tako i kod nas). Da li muzički bunt kod još uvek postoji? Da li je samo promenio oblik ili se pak skroz izgubio?
Ako se vratimo nekih 40 godina unazad uočićemo ne samo muzički pravac novi talas, već i sociološki fenomen koji je tada zahvatio celu bivšu državu. Kako je država u kojoj su živeli naši preci bila socijalističkog režima, jako je bilo teško izraziti se o političkim temama na bilo koji način. Veliki pomak ka dobijanju te slobode desio se krajem šezdesetih godina kada se mjuzikl „Kosa“ igrao kod nas. Pored Sjedninjenih Američkih Država i Engleske, Jugoslavija je imala svoju interpretaciju „Kose“. Tokom sedamdesetih se pojavljuju prve tinejdžerske novine, kao i Bijelo Dugme (koje uživa veliku popularnost). Kako se navodi u knjizi Dušana Vesića „Bunt dece socijalizma“, mladi su kroz njih mogli da zauzmu životni stav koji neće biti nužno socijalistički.
Pored Bijelog Dugmeta, ključna pojava bio je bend Buldožer. Ono što je „Pljuni istini u oči“ (prvi album Buldožera) doneo jeste totalno nova sloboda izražavanja. Nešto što je oblikovalo gotovo ceo pravac. Dakle, došlo je do javljanja bunta novih generacija. Dolazi do satiričnog prikaza sveta oko sebe, koga pre ne možemo reći nije bilo, već ga je bilo u veoma maloj količini. Usledili su bendovi poput Pankrta i Prljavog Kazališta. Kako je scena bila u nastajanju, slobodno možemo zaključiti da je sve ovo bio test. Nikome nije bilo jasno šta se dešava, kako građanima, tako ni ljudima na vlasti. Paraf je u istom trenutku bio jedan od bendova koji je bio sve samo ne politički podoban. „Narodna Pjesma“ Parafa je dobar primer satiričnog izražavanja u tom trenutku (jer jelte drugačije nije moglo i smelo). Možemo nabrajati bendove koji su se stvarali u tom periodu do sutra, međutim ono što je važno je bunt. Idejna razlika u odnosu na sve vidove muzičkog izražavanja u periodu pre samog novog talasa.
Pobuna mladih postoji, samo je pitanje u kom obliku se javlja. Kako sam ranije naveo, umetnost je ljubav i politika. Muzičko izražavanje bez društvenog angažmana spada u totalno bezvrednu formu, tačnije u jeftinu zabavu. U suprotnom dela ostaju kao artefakt vremena. Vratimo se opet unazad. Imali smo razne primere kroz istoriju kako su se izvođaći borili. Bob Dilan, Džim Morison, Lenon, Pistolsi ili Rodžer Voters su samo neki od njih. Sa druge strane kroz popularnu muziku takođe je bilo prilika uočiti istu stvar.
Madona i Majkl Džekson su samo neki od primera kako kroz pop muziku može da se provuče i socijalni karakter. Kod nas dolazimo do problema u periodu nakon osamdesetih godina. Nije više bilo Šarla Akrobate, nije bilo Idola, ali ipak pojavom Partibrejkersa se bunt nastavio. Poruka je jasna, sloboda ili ništa i razmišljenje svojom glavom. Međutim, ulaskom u devedesete sve se drastično menja. Politička i društvena situacija postaje dijametralno drugačija, samim tim i umetnost. Neke nove vrednosti su počele da se propagiraju i usvajaju kao normalne. Nije tužno to što taj trend traje do danas (sami smo dozvolili), tužno je to što se pobuna kroz umetnost gubi. Tako danas imamo razne izvođače kojima se mnogi čude (u negativnom smislu), iako se niko ne osvrće na to da to nije
fenomen koji je tu od juče. Traje već godinama, možemo reći i više od jedne decenije. Građani kao uživaoci sadržaja koji se nudi gotovo nesvesno upijaju sistem vrednosti koji se propagira. Teme su umesto gorućih problema u društvu nešto totalno suprotno odnosno luksuzni život, bahatost i sve što ide sa tim. Živi se u totalnoj lobotomiji (kako je Cane rekao, jedinom načinu življenja). Kako biti drugačije kad se iz budžeta Republike Srbije za kulturu izdvaja tek nešto manje od jedan posto ukupnog budžeta. Nije da ne postoje muzičari koji imaju potrebu da iskažu svoj stav kroz muziku, ali ih je jako malo. Pomoću tih muzičara možemo uporediti situaciju sa filmom Miloša Formana „Let iznad kukavičjeg gnezda“. Dakle od jednog Džonija Štulića koji je možda i najbolji primer i glas jedne generacije po pitanju plasiranja stavova, došli smo do Džeka Nikolsona u pomenutom filmu koji se bori za nešto uprkos tome što je manjina i što se sputava na svakom koraku. Kultura trenutno diše na škrge.
Danas kada smo svi na ulicama u zajedničkoj borbi, gotovo je nemoguće ne naježiti se na „Ja neću“ Smoke Mardeljana, koja je jedna od retkih pesama koja ubada u srž naše situacije. Pored nje, pesma „JBG“ Marčela je takođe pesma koja je obuhvatila situaciju. Različitim načinom izražavanja predstavljaju isti problem, jasno je o čemu se radi. Muzika se mora baviti tim temama. Uostalom, samo tako može imati vrednost. Umetnost kao takva ima odgovornost i funkciju ogledala društva, što možemo videti kako danas, tako i u periodu od pre 20, 30, 40 i više godina.