SVETLO KOJE SE NIKAD NE GASI

Smrt mi je poprilično pokvarila planove, kako neugodna situacija. Duže vreme već pripremam tekst o Smitsima.

U pitanju je trebao biti svojevrsni omaž preuranjenoj smrti Endija Rorka, velikom basisti koji nas je tragično napustio pre nekoliko meseci i kroz njegovo delo bih mogao napraviti omaž i Smitsima, kojih se nikad nisam zasitio.

Piše : Božidar Milovac

Njegova smrt je uspela ono što niko drugi već decenijama nije, ponovo je ujedinila sve članove Smitsa, u žaljenju za upokojenim saradnikom i prijateljem, pa čak i kontroverzni Morison istupio je kako se samo moglo poželeti, govoreći o velikom talentu i velikom čoveku iza talenta.

Njegovu smrt su pratili Tina Tarner, Bobi Ozborn, Džejn Birkin i na kraju Šinejd O’Konor, što me opet vratilo na Rorka (nakon Smitsa je jedno vreme nastupao sa njom) i na Smitse. Ti meni strašno dragi Smitsi imaju more neverovatnih stihova koje ne propuštam priliku da citiram u svim pogodnim i nepogodnim situacijama (od fakultetskih prezentacija do opaski na sahranama) pa mi je tako i ovde na pamet pao jedan, u originalu – Don’t forget the songs that made you cry, and the songs that saved your life, yes, you’re older now and you’re a clever swine but they were the only ones who ever stood by you, a u prevodu i pomalo prilagođeno, za potrebe efikasnosti – Ne zaboravi pesme koje su te rasplakale i pesme koje su ti spasile život, stariji si i pametniji si sada ali i kada nisi bio, one su jedine uvek bile uz tebe.

I shvatih da smrt za ljude poput ovih nije nimalo važna, kao da nisam to znao i ranije, samo mi je trebala još jedna potvrda na nekom direktnom nivou, smrt nam je u njihovom slučaju samo povod. Povod da mi opet pustimo pesme koje su nam nekad bile važne, divne, pesme koje su nam nekad čak, ako smo i mi i oni imali sreće, možda spasile život. Povod produkcijskim kućama da, kao što je Šinejd nažalost naslutila, daju sve od sebe da kroz rad i delo svojih pokojnih klijenata nakon njihove smrti prikupe što više novca i da daju sve od sebe da sav taj novac ne podele ni sa jednim članom porodice i da naguraju sve u sopstveni džep. Povod svim društvima da sada kopaju po životima mrtvih nadajući se da će naći poneki razlog da ih ne žale.

Endi Rork nije imao ništa te sorte. Uspeo je nekako da izbalansira vrlo teško održavanje odnosa i sa Morisijem i sa Džoni Marom, svirao je sa obojicom i branio obojicu od javnosti a ipak se držao po strani i ostao najverniji i najbliži diskografiji Smitsa, po svom povučenom i nekontroverznom pristupu koji ipak podrazumeva stavove protiv vladajuće elite. I tako je Endi Rork vrlo vešto prevazišao svoje rane i vrlo ozbiljne probleme sa drogom, sada i naširoko zaboravljene i iza sebe ostavio, ne samo život basiste Smitsa nego i život dostojan nekog lika iz njihovih pesama, što je istovremeno strašno tužno, očajno, impresivno i pomalo i komično.

U jednom trenutku ipak skužih da smrt nikako nije mogla da poremeti moje planove, smrt je sastavni deo standardnih motiva koje Morisi i Mar koriste, sastavni deo Smitsi nasleđa, mogla je i morala me je samo dodatno inspirisati da celog sebe ostavim njima na milost i nemilost.

Prvi, self titled album, valjda je najuspešniji prvenac koji jedan indie bend može zaželeti i koji uprkos svojim produkcijim falinkama odmah najavio neverovatne sposobnosti u tekstopisanju pre svega a potom i muzičku ingenioznost koju poseduju Morisi i Mar. Pratio ga je ,,Meat is Murder” koji je za mene, uprkos čestom izlaganju kritikama u pogledu toga da nije predstavljao dovoljno veliki iskorak u odnosu na njihov prvenac, snimljen gotovo bez greške i ne pada mi na pamet mnogo albuma koji imaju tako dramatično visok i tmuran početak i koji i sa tim uspevaju da održe slušaoca stalno blizu sebe, pričajući mu strašne priče, baš poput onih užasnih, originalnih verzija bajki. Tu su potom tri albuma oko kojih se stalno spori koji drži najviše mesto na skali kvaliteta. ,,Strangeways, Here We Come” je jedini album iz perioda Smitsa do kog Morisi i danas drži i koji smatra jednim od svojih najboljih projekata, Džoni Mar takođe izdvaja ovaj album kao najbolji od Smitsa i uprkos standardnoj tendenciji muzičara da poslednji album izdvajaju kao najbolji, nije teško videti zašto oni drže baš do ovog albuma – eksperimentisanje, grandioznost, svest o sopstvenoj poziciji u muzici i najrazvijenija produkcija i najrazvijenije aranžiranje koje je Džoni Mar pružio u ovoj eri su krucijalne karakteristike, posebno drage samim autorima.

,,Hatful of Hollow” je najčešći favorit zadrtih fanova Smitsa, posebno njihovih ranijih radova, i oni se kunu u ovaj album i njegovu mogućnost da sa ozbiljnijom produkcijom i mnogo boljom kolekcijom pesama najverodstojnije predstave svežinu i sirovost koja je odlikovala prva dva albuma u kom su Morisi i Mar još učili tendencije jedan drugog i mnogo lakše odskakivali i dobacivali se stihovima. U očima šire publike i velikog broja fanova, ,,The Queen Is Dead” je neprikosnoven. Beskrajno divan album, bez ijedne pesme koja je ispod ičega što se može opisati kao vrhunsko, sa neprestanom temom sumnje u samog sebe, i spuštanja samog sebe koja se na kraju narušava nepresušnim evergrinom koji je darovao i, kroz prevod, naslov ovom tekstu – There Is a Light That Never Goes Out. Morisi ovu pesmu nije želeo na albumu i bezbroj puta je priznao koliko bi pogrešio da ona nije završila tu.

Ipak, ta rasprava u bendu dobro oslikava i godine koje su usledile nakon raspada zbog, standardno, rasprava o finansijskoj raspodeli. U godinama posle benda, kao da je postojala neka

potreba da se upravo to svetlo koje je ostalo iza njih, da se upravo to svetlo nekako ugasi, da nestane. Morisi daje sve od sebe da se distancira od Smitsa, što samo po sebi nije problematično ali strašno je opasna njegova pogrešna politička aktivnost, koja uzevši u obzir koliko fanova, i to naročito posvećenih fanova ima, može imati užasne posledice.

Ali i sa svim tim, ja ovde nisam sasvim iskren. Voleo bih da mogu da potpuno iz srca kažem da bih voleo da nikad nije postojao i da bi svet bio malo funkcionalniji bez njega ali ne mogu. Ovo nije samo još jedan Kanje ili tako nešto, kada sam, inspirisan tolikim promišljanjem o smrti muzičara i muzike odlučio da napravim plejlistu koju sam nazvao, u čast Smitsima, Muzika koja mi je spasila život, prvo mesto po broju pesama na toj plejlisti dele Car Seat Headrest i Smitsi, sve potpuno prirodno dodato. Ma šta Morisi uradio i ma koliko dao sve od sebe da se odalji od mene i celog sveta, ja nikad ne mogu da mu budem potpuno zahvalan za sve što je uradio za mene ruku pod ruku sa Marom, Rorkom i Džojsom pa stoga nikad ne mogu biti ni sasvim kivan, barem dok mu se u nekom mom paradoksu u glavi ne odužim za svu tu muziku.

Ljudi umiru, dovraga možda i muzičari umiru, možda nekad i zaboravimo njihova imena i njihovu pojavu ali muzika nikada ne umire. Rork, Morisi, Mar, možda to budu samo imena koja će se ponekad pojavljivati na kvizu za nekog znalca da ih pogađa ali uvek će, zbog njih i iza njih ostati jedno svetlo koje se nikad ne gasi, za sve nas.