STRAIGHT MICKEY AND THE BOYZ: Uživam u svemu od ludačkog hip-hopa do svetskih hitova današnjice…

Jedna boljka preti svakoj pesmi na muzičkim platformama, i nijedna nije imuna na njene napade.

Piše : Luka Marković

Našao se čovek usred gradskog prevoza, na javnom mestu u šetnji, u toku čišćenja, ili samo u čistoj čami, sa “hedsetom oko glave”, i začuvši nikad preslušanu melodiju koja odstupa naviknutog ukusa, preskoče numeru olako, ujedno pokušavajući da među ponuđenim opcijama odabere onu dobro poznatu opciju sa čijim se atributima već veoma dobro zna.

Drugovanje sa već viđenim je ono što muči muziku, i sam sam u više navrata podlegao ovoj zarazi ne dozvoljavajući sebi da utrčim u nelagodnu stranputicu novog. I što sam više dopuštao metastazi da napreduje, nalazio sam sebe u uobičajenom doživljavanju priče čiji ishod već poznajem. U jednom od ovakvih stanja mi je uveliko lenstvujuću bubnu opnu provalio uvod za pesmu “Ne osećam se dobro”. Tada sam se navukao.

Straight Mickey and the Boyz je bend već veoma poznat ljubiteljima ovdašnje muzičke scene, i ne verujem da ima onih koji vole gitaru, a da makar nisu čuli za “Dalek svet”. Ipak, ja sam slučajno imao tu priliku da se potpuno nepripremljen susretnem sa Haosom, koji me je uradio toliko da nije postojala varijanta u kojoj neću preslušati sve što mi crna rupa YouTubea dozvoli. Tolika fascinacija zvukom nekonfornmisanom ijednom žanru se stvorila, da sam zanesenjački napisao poruku bendu na “Instagramu” sa molećivim pitanjem i idejom intervjua. Odgovor nisam očekivao, a kada je isti stigao, tek sam tada shvatio da nemam ni gde da ga objavim, niti kako da ga skrojim.

Od tada je prošlo oko četiri godine, a nervozni mladalački razgovor sa prekaljenim muzičkim veteranom Danilom Lukovićem je čučao u fioci (kao da je toliko strašno nazvati je fajl) i čekao na priliku.

Kada sam spremao ovaj tekst, shvatio sam koliko priču nije progutalo vreme, koliko ona ne ovisi od trenutka, iako je tada bila spremana u susret izlasku drugog albuma benda. Uvod o grupi i karijeri je jednostavno suvišan (Vikipedija je tu), ali sam način na koji je Danilo, inače bubnjar skupine, odgovarao na pitanja, očuvao je sadašnjost u temama, i oduzeo anahroniji bilo kakvo pravo na prigovor. Na tome moram mom nekadašnjem sagovorniku biti zahvalan. Bez filera između pitanja, koji bi radili nauštrb sirovosti klasične forme dijaloga, razgovor će se naći kao Danilovi odgovori na moja (ponekad suviše jasno, oštro i izvan konteksta) formirana pitanja, a ovaj uvod, neka samo služi kao smernica za čitanje – razgovor iz prošlosti, koji i danas ostaje omaž jednoj sjajnoj priči u trajanju.

Poslednji album, koji inače dolazi nekih četiri godine posle prvoobjavljenog, je “Čovek koji ima obaveze”, dajte nam neki uvod u slušanje?

Pa u suštini sve je u samom tekstu. Imam utisak da je dobro objašnjeno za razliku od naših tekstova do sada. Obično smo svedeni i kraći u pisanju, a ovde, barem meni, deluje da je prilično dobro objašnjeno šta smo hteli da kažemo, a sam naslov to najbolje opisuje. Na kraju, pored nekih predloga koje smo razmatrali za ime albuma, “Čovek koji ima obaveze” je odabrano. U suštini tematika su sve te frke današnjeg čoveka sa kojima se suočavamo na dnevnoj bazi i kako zapravo izaći sa njima na kraj. One su nekako tu grupisane u ovom slučaju u reči obaveza. Pod obaveza stvarno može da spada svašta – od obaveza na poslu do obaveza u ličnom životu, pa koga šta muči.

Takođe, na tom albumu se nalazi još jedna numera pod nazivom “2” koja kompletno izlazi iz vašeg fazona. Nekako poseduje samo melodične zvukove u psihodeličnom maniru i zanima me kako je došlo do toga?

To su sve zvukovi koje smo mi snimili u toku stvaranja drugog albuma. Znači da su to sve zvukovi koji su bili sa strane. Neke od tih stvari jasno smo planirali za određenu pesmu, a neke prosto snimiš zato što su zanimljive, a da ne pričam kakav sve izvor može da bude. Radi se o tome da smo dobili utiske u nekoliko recenzija, na pozitivan, i na negativan način. To su sve komentari o tome kako smo napravili redosled pesama na albumu. Moja ideja je bila konkretno za “2”, i to sam Bošku predložio, da uzme te naše zvukove i “bitove” i da ih pretvori u nešto drugo, pa da je stavimo odmah posle uvodne pesme “Ja mogu samo da ti verujem” da bi napravio kao neku… Sad ne mogu da nadjem termin (haha). U suštini: kada kreneš da slušaš album da ti u tom momentu na trenutak, pošto ona ne traje ni minut, skrene pažnju na nešto drugo i onda kreće “Ponovo se budim”, koja je možda i najveće iznenađenje po pitanju zvuka, vezano za dosadašnji rad grupe.

Koju pesmu sa novog albuma smatraš da je najviše uspela?

Iskreno teško je za to se odlučiti. Pre svega celim tim albumom smo sa jedne strane toliko zadovoljni, tim zvukom i konceptom kakav smo postigli, a sa druge strane, mi te pesme sviramo uvek pre nego što se odlučimo za sviranje, testiramo ih na nastupima i često menjamo aranžmane, i tako dalje… Sve dok ne budemo u potpunosti zadovoljni.

Nisam mogao da se ne ubacim sa konstatacijom koja je planirana za kasniji deo razgovora: Široko je bilo poznato, još od vašeg prvog albuma, da ste pravili dosta nastupa sa pesamama koje uopšte nisu objavljene. Bili ste čak poznati kao jedan od najboljih “uživo” bendova.

To je nešto što važi, i to je nešto što se provlači gotovo kroz svaki opis – da je ovo bend koji mora da se vidi, odnosno čuje uživo. Zaista ne bih mogao da izdvojim ni jednu pesmu, jer je to lična stvar. Kada smo završili album, i kada se to malo sleglo, recimo nekih petnaestak dana – kada sam odmorio glavu od svega, onda sam krenuo da slušam album. Sve mi je bilo nekako lepše i lepše. Čak i kada bih sad u neku pesmu polagao manje nade, bilo bi to previše surovo. Nekako su mi te pesme dobijale jos neku čar, tako da nema šanse, opet se vraćam na lično, možda bi Boško, možda bi Miki imali nekog favorita ali ja bukvalno uživam u celom albumu. Uhvatio sam sebe da čak I kad više nisam “morao” slušati, da iznova kada izađem napolje I nosim slušalice, pustim album. Jako mi prija da ga nekako celog poslušam ima tu neku celinu .

Koji su bendovi najviše uticali na tebe, šta si najviše slušao kad si bio mlađi?

Tu je stvarno bilo svega, tu je baš bilo svega I svačega. Meni je prekretnica ( I ovo ću probati ukratko)bila kad sam dobio kasetu grupe “Black Sabbath”. E sad, ne mogu da se setim da li je bio prvi ili drugi album, ali to mi je bila neka prekretnica više u glavi, jer sam tada još svirao gitaru, I jako dugo sam se borio sa tim instrumentom.

I dalje je sviram ali je to za neke kućne uslove. Krajem osnovne škole sam se upoznao sa “Vitalogy” od Pearl Jama koji je bio specifično inspirativan, a sam bubanj kao bubanj, tek ide krajem srednje škole. Ja i Miki smo se tada već uveliko družili. Delili smo taj muzički ukus, on takođe voli Black Sabbath, s tim što je on mene malo forsirao na “Zeppeline”. Njih sam više slušao kod njega nego što bih privatno, ali vremenom je to ostalo, kao na nekom emotivnom nivou, prekretnica u životnom, i muzičkom smislu.

Sad bukvalno uživam, od nekog ludačkog hip-hopa, koji recimo Boško predloži, do sumanuthih momenata gde me samo interesuju neki svetski hitovi. Nisam siguran koliko je u pitanju uživanje, a koliko mi je to samo fascinantno – da čujem neku pesmu od Sie recimo. Onda razmišljam o njoj, a onda na primer, odem u Novi Sad na concert, i tu imam druženje sa nekim prijateljima i prijateljicama, od kojih jedna drugarica, inače pijaniskinja, krene da mi pušta neke ludačke Jazz varijante, na koje se ja potpuno istopim. Suština je da uopšte nisam siguran šta od ovih stvari utiče na to što ja radim, jer nisam siguran da sam o tome na takav način razmišljao.

Ali opet, kada je bend u pitanju, da se vratim na to, svi pored ovih dodirnih tačaka, gde se Mikiju I meni sviđa “Black Sabbath”, odnosno Bošku i meni se sviđa ovo, odnosno Mikiju i Bošku se sviđa nešto… Sve sem toga je prilično različito od muzike koju bismo kući slušali. Svako te uticaje donosi u studio, ali opet iz drugog razloga imamo dobru saradnju koja jako dobro “reaguje”. Ja sam recimo bubnjar iz nekog tvrđeg fazona, a Boško bi nekada malo eksperimentalnije, i mislim u tim trenucima savršeno sarađujemo.

Neki stil Straight Micekya je da niste određeni nijednim žanrom, ne zavtarate se u te okvire?

Nismo ni pokušali, mislim da se od nas može očekivati sve i mislim da može svašta da nam padne na pamet (haha).

Najveću popularnost ste stekli pesmom “Dalek svet” koja je bila špica serije Jutro će promeniti sve, da li vam smeta što vas ljudi prepoznaju po toj numeri ili vam je odgovarala ta popularnost?

Nema šta da smeta. Ako je čovek, u ovom slučaju bend, komotan i jasan pre svega u svom krugu, ovom slučaju krugu nas trojice, sa tim šta izbacuje, onda bi bilo potpuno suludo reći da nam je zasmetalo to što nam je ta pesma doživela određeni komericjalni supeh. Zanimljivo je da mi jako dugo sa tom pesmom nismo bili zadovoljni. Ona je nastala davno – imam snimke iz 2009., iz studija gde mi pravimo formu za tu pesmu. Tu je nastala i tema. Miki je predložio “uu” glasove, i sve to znam jer sam nekada sve probe snimao.

Ta pesma je tako davno nastala, a opet, mi nismo bili zadovoljni sa njom u potpunosti da je izbacimo kao što smo je izbacili kasnije. Normalno, ako je to nešto najpopularnije to, je naše i nema razloga da se osećaš bilo kako osim dobro. Potpuno je suludo da se grozim sopstvene pesme i ne volim što je popularna – ne, super je što je popularna, i divno je što je otišla u seriju, i divno je što ljudi prepoznaju to. Preko toga će određeni procenat ljudi da dođe i da čuje još malo šta radi bend, a u tome je cela poenta.

Vi imate radove i sa drugim bendovima (Boško sa Turistima i ti sa Škrticima), recite nam nešto o tim projektima?

Turisti su projekat Boška i njegovog brata Džimija. U jednom momentu, pošto smo imali normalne pauze, koja obaveza u pitanju (haha), imali smo i projekte sa strane. Što se tiče mene i Boška, iz našeg zajedničkog rada smo 2000 I ne znam koje godine osnovali “Škrtice” sa Canetom iz “Partibrejkersa”, Borisom iz “Jarbola” i Koletom iz “Velikog prezira”. Radili smo jedan album, imali smo turneju i festival po bivšoj Jugi. Ja sam konkretno svirao sa “Bitipatibi”. Miki, pored toga što je za pola scene radio spotove I potpisivao režiju, takođe je radio i muziku za filmove i serije veće produkcije kao sto je “Kralj petar I”. I tu se potpisuje kao kompozitor. Svi imaju nešto pored ovoga čime se bave. U jednom momentu je Boško odlučio da osnuje “Turiste” i sa njima je izdao album.

Kakav je osećaj raditi sa Canetom pošto je Cane jedna velika faca ex-yu muzike. Jako je poznat po “Partibrejkersima” kao grupa spadaju u jedan od legendarnih bendova. Kakav je privatno ovako, ako možes da nam kažes?

Jako je zanimljiv kao i rad sa njim. Meni su samo “Škrtice” kao projekat bile jako zanimljive, imali smo tu iskru, i jako brzo smo napravili brdo pesama. Sve je to leglo, na neki način. Super je bilo što je Boško najmlađi, a onda stižemo do Caneta kao najstarijeg i kao svi smo muzičari. U suštini, meni je to bilo sjajno, naravno da postoje nesuglasice i razlike ali bilo je puno priče i puno kreativnih momenata. Najbolji opis za saradnju sa njim bi bilo uzbudljivo u najpozitivnijem mogućem smislu.

Negde oko vašeg prvog albuma desila se pesma “Ne osećam se dobro”, zanima nas malo tematika te pesme.

Opet je to nekako lično. Tekst je nekako sužen, malo je grub izraz, ali da kažem kratak u našem maniru . U jednom momentu, Boško peva “Ne mogu sam da osmislim dan, ponedeljak je ja sam premoren”. Nije to pravo ne osećam se dobro – poenta svega što radiš jeste da se osećaš suprotno. U muzici, barem u umetnosti bi trebalo da bude sve, ili skoro sve, dozvoljeno. U okviru nje si slobodan da određena osećanja podeliš sa drugima, posebno ako ti ona “legnu”. Ta muzika, taj osećaj, je inspirisao tekst koji smo mi kasnije seli pa razradili. Od koga god krene ideja mi smo uvek slobodni da joj dodamo nešto. U konkretno tom tekstu je svako dao po neku rečenicu zbog koje bi se više osetio upitno i malo bio u refrenu agresivan. U životu postoje venitili, i u tom smislu, svako od nas izbacuje i upotrebljava deo pesme kao ventil, a sama poenta jeste da se treba osećati dobro.

Vi ste negde počeli sa radom 2009/10 godine, jel tako? I znam da se ti i Miki poznajete jako dugo, ako se ne varam od srednje škole, ali Boško je dosta mlađi od vas. Kako je uopšte počelo to sa njim ?

Mi se znamo, dobro si rekao, od srednje škole. Ja kad sam došao u prvi razred srednje, Miki je bio treća godina i tu kreće druženje. Kasnije, kada smo završili sve te vojne obaveze i školovanje, Miki je došao u Beograd, malo pre mene (ja mislim da sam došao 2003.), krenuli smo da radimo svašta. Imali smo i jednu ekipu, i drugu ekipu… Dugo vremena smo proveli kao dvojac, kao što smo to radili ranije. Sviramo nas dvojica, snimamo to I razmišljamo o pravcu. U jednom momentu, malo intenzivnije krećemo u potragu za basistom. U ulici Francuskoj su bila tri lokala na praktično deset metara. Tu je bila neka svirka, i tu je došao Boško koji nas je čuo u “Vinkli”. Iako smo delili studio, susret je izgledao jako interesantno. Biću malo duži ali isplatiće se (haha).

Miki i ja smo svojevremeno pričali, pošto obojica volimo “Black Sabbath”, o tome kakav treba da bude naš basista. Složili smo se praktično u jednoj rečenici, bez da se dogovaramo, da to treba da bude kao Buttler iz “Black Sabbatha”. Onako, malo trzalica, malo prsti, u zavisnosti od pesme. Da bude gitarista, ali da svira i bas, da oseti taj momenat, da ponekad bude prljavo, ali ne potpuno. Tu smo napravili neku formu kako bi to izgledalo. Onda je Boško došao do nas u lokalu kao da nema neke svirke I bio u fazonu “Čoveče jel bih ja mogao da sviram sa vama?”. On je sebe ponudio kao basistu, iako svira gitaru. Bili smo u fazonu: “Ovo je jako simpatično”. Potom smo mi njega pitali kako on to doživljava, a on je nama ponudio tačno onaj opis koji smo imali. Bukvalno je rekao: “Ja bih kao onaj iz ‘Black Sabbatha’, malo trzalica, malo prsti”. Identično kao ono što smo mi pričali među sobom, on je ponovio. Sad ti meni reci kako smo mogli da kažemo ne na tako nešto.

I onda počinjete da radite, koja je vaša prva pesma?

Uh, to je teško pitanje jer smo mi svašta uradili. Mi smo se zatvorili u studio, sa jedne strane spontano, sa druge strane zato što smo misli da nam trebaju te mere da se spremimo, da te probe moraju da budu nešto drugačije, jer smo se vodili time kako izgledaju “profesionalci”. Pitanje je bilo: Zašto bend koji dođe sa strane zvuči drugačije u odnosu na domaće bendove? Onda smo zaključili da je to kao posao, do te mere profesionalizam i posvećenost, da ti ljudi kada izađu, ti vidiš da “nema zezanja”. Tu su zbog muzike i to je to. Onda smo se mi zatvorili u studio I praktično godinu I nešto dana nismo izašli nigde – bez nastupa, bez ičega.

Ja još uvek na hard disku Imam te snimke. Mi nismo izašali dok nismo bili bukvalno zadovoljni, a kada jesmo, znali smo – to je bilo to. Bukvalno kao što smo mi hteli, tako su ljudi I reagovali. Potom smo snimili uživo u Bigzu jednu pesmu, I na osnovu tog snimka je nas tip zvao 2012. da izađemo na festivalu “Sedam jezera” na Pločama. Izašli smo u prajm-tajmu pre “Goribora”, a oni su tada bili potpuno ludilo. Njemu (tzv. tipu) se toliko svidela pesma, da smo mi bukvalno tek održali koncert, a onda su nas sedam dana nakog tog nastupa doveli na još jedan festival. Posle smo mi napravili koncert u Splitu koji je bio stvarno posebna priča I stekli smo to zvanje benda koji mora da se vidi. Bilo da ti se sviđa muzika ili ne, I da ti se sviđa pesma ili ne, ti moraš da vidiš ovo I čuješ. I mi smo tako nešto hteli da uradimo, te smo tako nešto I postigli.

Sad kad pominješ te prve nastupe, da li se promenio osećaj na bini od tog početka do danas – kada ste već duže vreme na sceni?

Ja mislim da se to menja non-stop. Zato je super biti deo ovog benda, zato što puno pričamo o nastupima, puno radimo na tome. Nekad smo više vremena provodili u studiju, sad više možda provodimo u nekoj priči I organizaciji svirki I probi. Puno eksperimentišemo, puno se menjamo na instrumentima – da osetimo različite vibracije. Ovo bukvalno može da se tretira kao muzičko mišljenje nekog drugog: dok Boško svira bubanj ja stvaram neku predstavu o tome kako čovek doživljava određenu pesmu. To sa jedne strane razbija monotoniju, a sa druge strane puno učiš, a u ovom slučaju ja učim puno I od jednog I od drugog. Boško je multi-instrumentalista, fenomenalan je kada uzme bilo koji instrument. Kum (Miki) je neko ko mi se toliko svideo dok smo bili u srednjoj školi, jer čovek uzme gitaru, udari tri tona koja smo čuli million puta, i odsvira ih na potopuno novi način. Kupio me je za sva vremena. Tako da non-stop se uči, stalno se eksperimentiše I menja. Zašto kažem da se menja? Imali smo koncert u određenom mestu za 50-60 ljudi, a pre toga smo bili na “In-Musicu”, što je potpuno drugačiji koncept, I normalno da nije isti pristup kad mi uđemo u neki klub. Interesantno je što mi svaki put tako dobro uđemo u fazon svirke i tako dobro izađemo iz tog koncepta da su te promene apsolutno poenta svega. Kao da non-stop imaš neki novi izazov. Ono što sam ti malopre rekao – ako uopšte postoji monotonija, ove promene isključuju svaku šansu da se tako nešto razvije, svaki put je nešto novo. Jedan klub je za 500 ljudi, jedan za 50, ali ako si odlučio da se baviš time, ti moraš da obiđeš svoju zemlju, I moraš da ideš tamo gde postoji želja I volja ljudi da te čuju. Zašto ne bi otišao? Nema veze što oni imaju klub od 50 ljudi, a Beograd od 500, potpuna promena fazona je dobra i za bend i za scenu.

Da li ste raspoređeni, kao neki bendovi (recimo Rush) prema ulogama. Jedan piše muziku, drugi piše tekst ili svako ima svoj neki udeo u tome?

Svako ima svoj udeo u tome I nema konkretne raspodele. Ti zadaci se nalaze van muzike. Normalno da će Miki raditi spot, jer se time čovek bavi. Prvi put na našem drugom albumu je Boško potpisao produkciju za pesmu “Moje srce prazno je”, što znači da i taj deo, određen njegovim interesovanjem, nije zacrtan. Meni se to jako dopada jer se na sledećem albumu njegova uloga producenta biti možda I veća. Znači zadaci su van toga podeljeni, a što se tiče muzike I teksta – do te mere smo otvoreni da se menjamo na instrumentima I da se potpuno izmenjamo, da bih ja mogao da pevam, a ako tekst zaživi mi onda taj tekst sva trojica napadnemo I promenimo nešto. Radimo to zato što neko možda ima neki bolji predlog, da bi dodao neku emociju ako se sa tim poistovetio. Naglašavam da mene isto tako ništa ne sprečava da dođem I da sviram gitaru, kao što se dešava da neko jednostavno dođe I ima praktično celu pesmu, mi samo upadnemo. Nema ograničenja, svi sviramo I svi pevamo, svi pišemo isto.

Kreativni process je pretpostavljam neprestan process?

Radimo na novim stvarima non-stop. Ono što sam ti pomenuo malopre, da ih mi zapravo testiramo na koncertima, nastup je ultimativni test svega što si uradio. Da li si uvežban, da li se razumemo , da li je pesma legla, reakcija ljudi (naravno nije ona uvek presudna)… u suštini, kroz sav taj rad se nove pesme rađaju, a samo je pitanje do koje mere mi tu pesmu razvijamo. Da li nas je inspirisalo da napišemo kompletan tekst, da li smo zadovoljni sa aranžmanom… sve su to faktori. Na svih tih 20 I nešto pesama što mi izvodimo javno, uvek pored njih postoji još nekoliko pesama za koje kažemo “Ok nećemo ovo da sviramo, treba jos malo da sazri”. Ipak, mi na koncertima već sviramo dve nove pesme koje su planirane za novi album jer je to naš fazon.

Danilo I ja smo ovde završili razgovor zajedničkim dogovorom da se zavrsžši sa odgovrom na pitanje o novitetima. Jer u tme I jeste poenta . Scena nije mrtva, samo je zaspala. Cela suština jeste da bi nešto disalo mora da nastane, što I jeste način da se pobedi sivilo.

Smatram da godinama kasnije, principi koje mi je Danilo Luković predstavio važe, nepobitno.