BIO SAM PROVOKATOR, MISLIM DA SAM TO I OSTAO: intervju sa SKAKIJEM

„Išlo se do jedne granice, pa do druge i tako sve do zabrane ili batina!“

Predrag Drčelić (1966), poznat pod nadimkom Skaki rođen je u Gornjem Milanovcu. Po vokaciji muzičar, a po senzibilitetu hroničar duha vremena, Skaki je prepoznatljiv kao osnivač, vokal i autor tekstova Trule Koalicije, sastava koji  je domaćoj pank sceni davao autentičan glas u vremenima kada se tišina nametala kao norma. Njegova muzika nije stvorena da se dopadne svima, ona je surova, direktna i ogoljena do istine. Sa Trulom Koalicijom snimio je sedam albuma koji su više od zvuka, Trula koalicija (1988), Sećanja (1989), Ne izlazi iz stroja (1990), Plakao sam kad je pala Sekuritatea (1992), Pogled u nebo (1994), Live in KST (1996), Ubiće nas promaja (1998.), oni su dokument vremena, manifest otpora, ali i svjedočanstvo o svakodnevnici običnog čovjeka u sistemu koji se nerijetko trudi da ga slomi. Skaki ne pravi kompromise, ni u muzici, a ni u stavu. Njegovi tekstovi su beskompromisni, ponekad bolni, uvijek istiniti. U ovome intervjuu pričamo o njegovom putu kroz muziku i pobunu, o stvaranju u vremenu neizvjesnosti kao i tome da pank za njega nikada nije bio moda, već način opstanka.

Joe Strummer, frontmen benda The Clash, rekao je jednom prilikom da pank nisu čizme ili farba za kosu, iako društvo danas pank najčešće posmatra u okviru martinki i čirokana. Šta je zapravo pank?

Individualno pitanje na koje će svako dati drugačiji odgovor u zavisnosti od toga kako doživljava punk. Nekome je to pražnjenje, uglavnom besa, nekome sirova anarhija, nekome način života ili oblačenje, nekome muzika ili poezija… Za mene je to jednostavno način da se iskažeš rušeći sve barijere koje su postavljene u normama i načinu ponašanja, pokazivanju onoga što stvarno jesi bez straha ne osvrćući se na ljudske gluposti. Pokazivanje kreativnosti na bilo koji način ne pokušavajući da ugroziš druge, već da te drugi upoznaju onakvog kakav jesi. Rušenje suvišnog i besmislenog ograničavanja misli i ponašanja koje odudara od klasično nametnutog. Detektovanje svega što ugrožava slobodu i glasno protivljenje svemu tome.

A šta je to bio pank u Jugoslaviji sedamdesetih i ranih osamdesetih godina i šta je značilo biti panker tada, na sredini ideološke klackalice gvozdene zavjese?

Jedan emotivni dogadjaj kada sam shvatio da postoji i nešto drugo osim onoga što nam je prikazano i nametnuto. To je bio način da se na prilično dvosmislen način pokaže mišljenje kroz sarkazam i provokaciju i uživanje u reakciji režima. Išlo se do jedne granice, pa do druge i tako sve do zabrane ili batina. Uživao sam da kao klinac budem okićen bedževima, pustim najglasnije Pekinšku Patku, Pankrte i Paraf komšiluku koji se donekle grozio toga. Bio sam provokator. Mislim da sam to i ostao.

Trula Koalicija nastala je sredinom osamdesetih u doba najveće muzičke renesanse, novog talasa. Da li je bilo teško graditi ime u tim okolnostima i biti dominantan na sceni ili je bilo bitno samo da se svira i da se poruke prenesu direktno u masu?

Trula Koalicija je nastala još 1982. godine ovde u Gornjem Milanovcu, malom mestu gde punk nije imao većeg uspeha u to vreme. Nisam mogao da nađem ljude koji slično razmišljaju o tome da se osnuje bend, tako da sam pravi bend doživeo tek 1986. godine u Kragujevcu. I od tada polako postajemo neko ime na punk sceni tada kada se sve radilo pomoću štapa i kanapa u sobama ili podrumima, garažama, na improvizovanim bubnjevima i snimanju na kasetofon. To je najbolje vreme jer su ideje nastajale u trenutku i odmah su bile beležene na traku. Vremenom smo počeli da sviramo po klubovima, kafićima i grupnim svirkama. To je bio predivan osećaj.

Zašto „Trula Koalicija“ i šta se tada krilo u srži toga imena?

Za sve je kriva Italija i italijanske vlade koje su padale svakih 5 do 6 meseci početkom osamdesetih godina. Jedan naslov u novinama koje je kupovao moj pokojni otac me je oduševio a glasio je “JOŠ JEDNA TRULA KOALICIJA U ITALIJI”. I eto, najjednostavnije, tako sam došao na ideju da nazovem bend. Ime benda sve samo po sebi objašnjava i čini mi se da je aktuelnije sada nego tada, osamdesetih jer politike u tom smislu nije bilo kod nas. Sada je mnogo, previše truleži u bilo kakvim koalicijama pogotovo kod nas. Prvenstveno jer su nam tzv. političari truli do raspadanja.

Svojim tekstovima na samom početku Trula Koalicija najavila je odlučnu borbu  protiv establišmenta. Da li je u tom sistemu prst u oko „sekretarima komiteta i debelim generalima ispod epoleta“ zabolio više njih ili, kako na kraju pjesme Deca komunizma kažete „žrtve revanšizma“, vas?

Vremenom shvataš da njih ništa ne može da zaboli osim gubljenja vlasti. Prst u oko je sitnica za njih, pogotovo danas.  Deca komunizma i danas vladaju, revanšizma nema jer su na vlasti, a žrtve ćemo postati kad budu počeli da padaju, a što se već i dešava. Mnogo toga još ima da se kaže o situaciji koja inspiriše, jer iz dana u dan inspiracija raste.

„Kukokraka“ je već više od tri decenije vaš zaštitni znak. Kakve su rekacije javnosti bile na njen nimalo prijateljski nastrojen dizajn prema sistemu u čijim vremenima je nastala?

Dizajn “Kukokrake” je posledica pesama sa albuma “Plakao sam kad je pala Sekuritatea”. Likovni umetnik  Vidan Papić je te pesme shvatio na svoj umetnički način i pesmama dao telo i krv. Tako su pesme postale žive. Nije bilo nekih većih negtivnih komentara, jer u to vreme 1992. godine malo ko je smeo da brani petokraku od najezde primitivnog nacionalizma. Kukokraka je suština Trulih koalicija koje mogu u jednu vreću strpati i komuniste i fašiste. Kao što je na kratko spojila Hitlera i Staljina.

U kojoj mjeri su društveno političke okolnosti i kulturni pejzaž vremena u kojem ste počeli svirati uticali na oblikovanje muzičkog identiteta Trule koalicije, njenog zvuka, vizuelnog izraza i lirike? Može li se reći da su te formativne godine postale temelj vaše autentične umjetničke vizije?

Sve te godine koje su prolazile i dolazile su samo oblikovale Trulu Koaliciju jer vremenom je zvuk postajao čvršći, a opet prljav, a moji tekstovi su samo opisivali situacije koje sam video, čuo, osetio. Neki teksotvi su angažovani do te mere da su aktuelni i danas, jer u suštini te okolnosti i pejzaži su ostali malte ne isti. Pogledaj neke tekstove i videćeš da sam se ponavljao u temi na različite načine jer je situacija bila takva. Ja ne tražim inspiraciju, sama inspiracija dolazi kod mene.

Na albumu Ubiće nas promaja (1998) nalazi se pjesma „Kako je lepo“ koja završavam stihovima:
“Krvopije brišu sve što može da se miče
iz groba mrtvac svojoj sreći kliče”
Epitaf devedesetim, a uvertira današenjem vremenu. Čini li ti se da društvo danas slobodi i sreći kliče iz virtuelnih i socijalnih grobova? Kada bi danas ispočetka pisao tu pjesmu da li bi bila mekša ili znatno surovija nego tada?

Bila bi mnogo surovija, banalnija i prostija. Ali i takva savršeno odgovara ovom vremenu ko je naravno razume. Ponekad mi se čini da se neki dogadjaji odvijaju po mojim stihovima koje je neko pročitao i rešio da sprovede u život. Ali na onaj vulgaran i zli način. Sve će više biti socijalnih grobova gde će se trpati oni koji su razumeli i ukapirali kako je lepo u ovom svetu živeti.

Svjedočili smo nedavnom pokušaju cenzure i gušenju umjetničke slobode prilikom objavljivanja vaše pjesme Scheweningen. Svjedočimo li danas kako je Igor Vidmar pisao, ironiji u kojoj je teže raditi i stvarati u ovoj liberalnoj demokratiji nego u posljednjih deset godina komunizma SFRJ?

U pravu je i slažem se sa tom konstatacijom. Kukokraka je simbol mutantnih promena gde je i fašizam i komunizam zauzeo mesto u liberalnom svetu. Ti se vrlo vešto kriju iza palisada ljudskih prava i sloboda i zgražavaju se nad kukastim krstom i petokrakom, a u suštini su sve to. Svirali smo po inostranstvu i rečeno nam je da kukokraku ne smemo prikazivati ni na koji način. Liberalizam je dopustio da se stvori takva slika da je sve dopušteno, ali ništa ne može da prodje bez cenzure. Toga osamdesetih godina nije bilo. Devedesetih pogotovo.

„Druže Tito ti ne brini ako siđeš ti sa neba, biće opet oni isti komunisti kakvi treba!“, poručio si sa Koalicionim sporazumom 2016. godine. Zašto su kod nas već decenijama na vrhu piramide iste glave sa periodično različitim kapama na njima?

To sam isto rekao i u pesmi Deca komunizma. Pesma Oni isti je u stvari opis stanja naše političke scene. Sve su to Deca komunizma koji nose različite odore. Čuvaju oni jedni druge maksimalno. Mi smo svoje odsvirali i svesni smo toga, ali ovi mladi traže da žive na svoj način. Šta bih dao da se jedan deo naše istorije strpa u knjige i gurne na police biblioteka. Valjda će to uspeti ovoj omladini čiji mozgovi još nisu zatupljeni i iskvareni.

Razgovarajući o nekim prošlim vremenima često se u svrsi krilatice služimo klišeima o socijalnoj sigurnosti koji zapravo kada se povuče paralela sa današnjim vremenom nadstrešnica, fašizoidnih lojalista i pomahnitalih jahača apokalipse sa volanima u rukama nisu baš u tolikoj mjeri klišei. Kakvo je tvoje mišljenje o tome i kako vidiš izlaz iz stanja nadrealne i permanentne impotencije sistema?

Sistem nije impotentan već se pomagalima trudi da bude potentan. A znamo da pomagala u impotenciji štete i razaraju organizam, u ovom slučaju sistem. Lojalisti su kratkog daha, lojalni su nekome ko ima ograničen mandat. Oni bi voleli da im je ON doživotni vladar i onda bi bili rojalisti. Pomešalo se sve. Batinašima zovu one koji bi najradije obukli SA uniforme i ne znajući ništa o njima samo zarad zaštite NJega, sendviča i mizernih para. SA je nestao onog trenutka kada se pojavila jača i monstruoznija organizacija SS, a to nije nemoguće i ovde. Iz dana u dan se to vidi na malo liberalniji način. Ćacilendi su kasarne koje će se širiti svuda pogotovo pred kraj mandata. A jedina brana tome su prkos, inat i snaga jednog naroda koji se probudio i budi zahvaljujući omladini.

Šta tebe danas kao umjetnika, a prije svega kao čovjeka najviše plaši?

Plaši me budućnost moje dece koja brzo rastu u ovom svetu svakojakog nemorala.

Smatraš li da muzičarima danas nedostaje element oštrine, u smislu političke kritike, koji oduvijek jeste bio dominantna crta panka ili je u pitanju nedostatak hrabrosti i slobode?

Ima svega, ali najviše je strah.

Kako je publika reagovala na tvoj povratak u bend i da li u prvim redovima na nastupima vidiš neke nove, tek stasale generacije, imaju li mladi danas sluha za pank?

Mislim da su dobro reagovali, jer su hteli da čuju autentičnu Trulu Koaliciju, a opet…kod nekih sam primetio i razočarenje jer nema novih pesama. 14 godina Trula Koalicija nije imala ni jedan angažovani tekst i ako su radili i bez mene. Kao što rekoh ranije, svako punk shvata na svoj način, pa tako shvataju i Trulu Koaliciju. Nove generacije ne zanima ko peva, svira gitaru ili bubnjeve, bitno je da ih nešto pokrene, a to može biti i klopka. Videćemo.

Prošlo je dugo vremena od objavljivanja posljednjeg albuma Trule koalicije, da li publika u skorijoj budućnosti može očekivati nešto novo?

Radi se na novim pesmama. Ja sam napisao mnogo tekstova i biće to nešto novo u starom maniru Trule Koalicije.

Sada malo opuštenija i slobodnija pitanja, Corto Maltese ili Alan Ford?

Joooooj, Alan Ford.

Koje domaće književnike cijeniš najviše?

Pekića.

Sex Pistols ili The Clash?

Naravno Sex Pistols.

Pivo, rakija ili vino?

Bilo pivo, sad rakijca ponekad.

Šta je danas više pank, vrisnuti istinu ili zaćutati kada svi viču?

Kad svi ćute vrisnuti, kad svi vrište vrištati jače.

Želim vam da što prije zasvirate nove pesme na koncertima. Hvala ti na izdvojenom vremenu.

Nadam se.