Rolling Stone objavio listu 100 najboljih gitarskih solaža svih vremena: između besmrtne klasike i večite rasprave o tome šta gitaru čini velikom

Kada Rolling Stone objavi novu listu “najvećih svih vremena”, internet gotovo po pravilu eksplodira. Nije važno da li je reč o albumima, gitaristima, pevačima ili pesmama — reakcije su uvek iste: jedni tvrde da je lista konačno pogodila suštinu, drugi smatraju da je katastrofalna, a treći jednostavno uživaju u beskonačnim debatama koje takvi izbori pokreću.

Ovog puta tema su gitarske solaže.

Rolling Stone je objavio listu 100 najboljih gitarskih solaža svih vremena, pokušavajući da odgovori na jedno od onih pitanja na koje verovatno nikada neće postojati konačan odgovor. Kako uopšte porediti emotivni minimalizam Davida Gilmoura, haotičnu genijalnost Jimija Hendrixa, virtuoznost Eddieja Van Halena ili teatralni osećaj za melodiju kakav je imao Prince?

Ipak, upravo je Prince završio na samom vrhu liste zahvaljujući pesmi Purple Rain.

To nije samo muzički izbor — to je i svojevrsna kulturna poruka.

Jer Rolling Stone je godinama imao komplikovan odnos sa Princeovim gitarističkim nasleđem. Magazin ga je još 2004. godine izostavio sa svoje liste najvećih gitarista svih vremena, što je godinama ostalo jedna od njihovih najkontroverznijih odluka. Kada je 2023. konačno uvršten među najveće gitariste i postavljen na 14. mesto, mnogi su to videli kao zakašnjelo priznanje jednom od najpotcenjenijih velikana instrumenta.

Zbog toga izbor “Purple Rain” za najbolju solažu svih vremena deluje gotovo simbolično — kao konačno prihvatanje činjenice da Prince nikada nije bio “samo” pop zvezda, već kompletan muzičar koji je gitaru koristio sa neverovatnim osećajem za emociju, dinamiku i dramatiku.

A upravo emocija dominira velikim delom ove liste.

Na drugom mestu nalazi se Machine Gun, verovatno jedna od najintenzivnijih i najhaotičnijih gitarskih izvedbi ikada snimljenih. Rolling Stone ju je opisao kao “Hendrixa u njegovom najhendriksovskijem izdanju”, a teško je pronaći precizniji opis. To nije solaža koja postoji samo da bi impresionirala tehnikom — to je rat, buka, psihoza i protest pretvoreni u zvuk.

Treće mesto pripalo je pesmi Hotel California benda Eagles, čije duplirane gitarske deonice već decenijama predstavljaju jedan od najprepoznatljivijih završetaka u istoriji rock muzike.

U samom vrhu liste našli su se i Comfortably Numb, Eruption, Stairway to Heaven, Kid Charlemagne, Maggot Brain i While My Guitar Gently Weeps — lista koja praktično funkcioniše kao svojevrsni DNK istorije rock gitare.

Zanimljivo je da Rolling Stone nije birao solaže isključivo po tehničkoj zahtevnosti. Oni navode da su kriterijumi bili da solaža “nosi pesmu”, da može da se pevuši i da ne predstavlja samo ponavljanje glavne melodije. Drugim rečima, prioritet nije bila brzina, već prepoznatljivost, emocija i sposobnost da solo postane sastavni deo identiteta same pesme.

To objašnjava zašto se na listi nalaze solaže koje su relativno jednostavne za sviranje, ali gotovo nemoguće za zaboravljanje.

Ipak, kao i svaka Rolling Stone lista, ni ova nije prošla bez polemika.

Jedna od glavnih zamerki odnosi se na veoma mali broj savremenih izvođača. Iako su se među 100 najboljih našla novija imena poput Geese, MJ Lenderman i Mdou Moctar, lista je i dalje dominantno okrenuta klasičnom rock kanonu iz sedamdesetih i osamdesetih godina.

Zapravo, osim nekoliko izuzetaka, gotovo ništa u vrhu liste nije nastalo nakon 1990. godine.

To otvara zanimljivo pitanje: da li danas zaista više ne postoje velike gitarske solaže ili je sama ideja gitarskog heroja jednostavno izgubila centralno mesto u popularnoj muzici?

Tokom sedamdesetih i osamdesetih gitarska solaža bila je događaj sama po sebi. Publika je čekala trenutak kada će pesma “eksplodirati”, kada će gitarista preuzeti glavnu ulogu i pretvoriti nekoliko taktova u demonstraciju emocije, tehnike ili čistog haosa. Danas mainstream funkcioniše drugačije. Produkcija je fragmentisana, žanrovi su rasuti na bezbroj mikro scena, a gitara više nije dominantni instrument pop kulture kao nekada.

To, međutim, ne znači da savremena scena nema vrhunske gitariste.

Upravo zbog toga deo publike smatra da je Rolling Stone propustio priliku da u listu ozbiljnije uključi moderni progresivni metal, savremeni hard rock ili instrumentalnu gitarističku scenu. Nema Nuna Bettencourta, nema Plinija, nema ozbiljnijeg prostora za moderni prog metal, dok su bendovi poput Mastodona ostali potpuno po strani.

Ali možda upravo to i jeste suština Rolling Stone pristupa.

Ove liste retko predstavljaju samo tehničko rangiranje. One pre svega pokušavaju da definišu kulturni značaj određenih trenutaka u istoriji muzike. Zato se na vrhu ne nalazi nužno najbrži ili najkompleksniji solo, već onaj koji je ostavio najveći trag u kolektivnoj muzičkoj svesti.

A teško je osporiti da “Purple Rain” to jeste.

Posebno kada se u priču uključi i čuveni nastup sa ceremonije Rock and Roll Hall of Fame Induction Ceremony iz 2004. godine, kada je Prince tokom izvođenja pesme While My Guitar Gently Weeps odsvirao improvizovanu solažu koja je u međuvremenu postala deo rock mitologije. Taj nastup Rolling Stone je postavio na 15. mesto svoje liste, praktično priznajući koliko je taj trenutak promenio način na koji publika posmatra Princea kao gitaristu.

Možda je upravo to i najzanimljiviji deo cele priče.

Ovakve liste nikada nisu konačne niti objektivne. One postoje da bi izazvale raspravu, podsetile publiku na velike trenutke i možda nekoga navele da ponovo pusti “Comfortably Numb”, “Machine Gun” ili “Eruption” po hiljaditi put.

I upravo zato funkcionišu.

Jer bez obzira na to da li se slažemo sa poretkom ili ne, gotovo svako ko voli rock muziku ima svoju omiljenu solažu koju smatra najboljom svih vremena. A možda je baš ta beskrajna rasprava o gitari, emociji i zvuku ono što rock kulturu održava živom čak i danas, u vremenu kada solaže više nisu centar mainstream sveta kao nekada.

Celu listu pronađite ovde.