Toto o albumu „Toto XIV“: povratak progresivnim korenima i potraga za savršenim albumom

Godine 2015. grupa Toto objavila je studijski album „Toto XIV“, koji je nastao kao svesni povratak njihovom klasičnom pristupu iz zlatne ere benda. To je bio povod da se članovi Steve Lukather, Steve Porcaro i David Paich osvrnu na prog korene benda i njegov identitet.

Članovi benda su, kako sami kažu, često reagovali uz smeh – i to sa dobrim razlogom. Novi album je, po njihovom mišljenju, dokazao da Toto u 2015. godini nije bio tek nostalgični projekat, već bend koji i dalje ima jasnu umetničku viziju. Kritičari su ga čak upoređivali sa legendarnim albumom „Toto IV“ iz 1982. godine.

„Sve to potiče iz nečega što sam rekao o albumu Toto XIV“, objašnjava klavijaturista Steve Porcaro. „Rekao sam da mi deluje kao prirodni nastavak Toto IV. Nisam želeo da umanjim sve što smo radili između ta dva albuma, ali osećaj je bio da se vraćamo tamo gde je naš pravi muzički put.“

Gitarski virtuoz Steve Lukather ističe da su njihovi koreni duboko u progresivnom roku.

„Kada smo krenuli 1977. godine, želeli smo da budemo prog rock bend sa melodijskim pristupom. Svi smo odrasli na bendovima kao što su Yes, Genesis i Pink Floyd, a vokalne harmonije smo učili od Gentle Giant“, kaže Lukather.

Klavijaturista David Paich dodaje da je upravo ta estetika bila ključna od samog početka.

„Video sam Lukathera kako svira Yes na školskom nastupu. Tada sam znao da moram da radim sa njim. Slušali smo ELP i Yes do detalja, analizirali njihove strukture i gradili sopstveni zvuk na tome.“

Steve Porcaro ističe da je upravo on često pokušavao da zadrži bend bliže progresivnoj ideji, čak i kada su drugi članovi širili zvuk ka fuziji, rokenrolu i popu kroz saradnje sa muzičarima iz Steely Dan i Boz Scaggs okruženja.

„Uvek sam želeo više eksperimenta sa sintisajzerima, ali to nije uvek nailazilo na razumevanje. Sada je situacija drugačija – i ostali članovi to podržavaju“, kaže Porcaro.

Iako ih publika najčešće prepoznaje po hitovima kao što su „Africa“, „Rosanna“ i „Hold The Line“, Lukather priznaje da im to ponekad predstavlja frustraciju.

„Drago mi je zbog hitova, ali voleo bih da je izdavačka kuća gurala i naše kompleksnije pesme kao singlove. Ljudi nas ponekad znaju samo kao ‘Africa bend’, ali uživo dobiju potpuno drugačiju sliku.“

Klavijaturista Richard West iz benda Threshold pohvalno govori o grupi:

„Njihova kombinacija vrhunskog muzičarstva i zaraznih melodija je neverovatna. I Won’t Hold You Back je jedna od najboljih rok balada ikada.“

Tokom razgovora, članovi Tota naglašavaju da je njihov odnos prema pop formi uvek bio promišljen. Porcaro smatra da su rano razumeli važnost kratkih, radio-prilagođenih formata, bez odricanja od umetničkog identiteta.

Bend se takođe distancira od etiketa američkog prog roka, poput Styx ili Kansas. Po Paichu, njihova estetika je bliža britanskoj školi i stalnom pomeranju granica.

Savremenu tehnologiju i elektronsku muziku, uključujući EDM scenu, doživljavaju kao prostor za dalji razvoj. Lukather čak pominje saradnju sa producentom Skrillexom, koja im je otvorila nove pristupe zvuku.

„Ne želimo da se ponavljamo. Ako postaneš retro bend, prestaješ da se razvijaš“, kaže Lukather.

Porcaro dodaje da savremeni studio proces omogućava više fokusa na kreativni deo, jer je tehnologija dostupnija nego ikad.

Album „Toto XIV“ nastao je upravo iz tog mentaliteta – kao povratak energiji i ambiciji.

„Nema smisla snimati album samo da bi postojao“, kaže Lukather. „Ušli smo u studio kao šest bikova zatvorenih u sobi – i svi smo gurali u istom pravcu.“

Producent C.J. Vanston imao je ključnu ulogu u balansiranju različitih ideja i održavanju fokusa tokom snimanja.

Na pitanje da li Toto imaju prepoznatljiv zvuk, Lukather ga opisuje kao spoj uticaja: od Yes i Pink Floyd, preko Steely Dan i John McLaughlin, do Deep Purple.

Paich, ipak, smatra da je njihova snaga u fleksibilnosti i sposobnosti da svaku pesmu vode u drugačijem pravcu, bez fiksnog obrasca.

„Možda nas upravo ta prilagodljivost i čini progresivnim bendom“, kaže on.

Uprkos decenijama karijere, članovi Tota i dalje imaju ambicije. Porcaro otvoreno sanja o konceptualnom albumu, dok Paich otkriva da su se takvoj ideji već jednom i približili tokom rada na pesmi Great Expectations, ali je nisu realizovali.

Na kraju, Lukather ističe ono što smatra suštinom albuma „Toto XIV“ – ideju celovitog albuma koji se sluša od početka do kraja.

„Album nije samo zbir pesama. Želimo da ljudi ponovo otkriju kako izgleda slušati ceo album kao iskustvo.“