Domaći spektakl za kraj Nišville Jazz festivala

Nišville za samo zatvaranje ovogodišnjeg izdanja pripremio pravu eroziju domaćeg zvuka

Poslednje veče Nišvilla donelo je spoj iskustva, emocije i energije, uz nastupe koji su na različite načine obeležili završnicu ovogodišnjeg festivala. Dok se Niš polako opraštao od festivalske atmosfere, publika je poslednju noć provela uz dobro poznate melodije i zvuk koji ćemo tek pratiti i podržati. Iako su na glavnim binama svoju muziku izveli i prvi po redu bili Daltoni, kao i za kraj sjajna Bohemija, u ovoj reportaži će se nalaziti samo Galija i Lavina, kako su ove dve grupe ispraćene u trenutku. Hvala Daltonima i Bohemiji na sjajnoj energiji, čistom srcu i posvećenosti.

Prvi nastup koji sam pratila bio je nastup Galije, grupa čija muzika već decenijama zauzima posebno mesto na domaćoj rok sceni. Od prvih taktova bilo je jasno da publika nije došla samo da sluša koncert, mnogi su došli da se vrate pesmama koje su obeležile različite periode njihovih života. Na prostoru ispred bine smenjivale su se generacije, ali je reakcija na poznate melodije bila ista. Pesme koje su odavno postale deo kolektivnog muzičkog sećanja pevale su se zajedno sa bendom, dok je Galija još jednom pokazala koliko je dugogodišnje prisustvo na sceni utkano u odnos sa publikom.

Upravo je taj osećaj zajedničkog sećanja bio jedan od najlepših trenutaka večeri. Za nekoga je određena pesma predstavljala povratak u mladost, za nekoga uspomenu na određeni period, a za nekoga tek novo otkrivanje muzike koja je obeležila generacije pre njega.

Nakon Galije, večernju atmosferu preuzela je Lavina, donoseći potpuno drugačiju energiju. Promena zvuka i dinamike bila je primetna, ali je publika ostala spremna za još jedan muzički susret. Ako je Galija svoj nastup gradila na iskustvu, poznatim melodijama i emociji, Lavina je pažnju privlačila energijom i neposrednošću. Njihov nastup doneo je svežinu završnici večeri i pokazao drugu stranu muzičke scene koju Nišville okuplja.

Pratiti ova dva nastupa jedno za drugim bilo je zanimljivo upravo zbog njihovih razlika. Galija je publici ponudila muziku koja već ima svoje mesto u kolektivnom sećanju, dok je Lavina donela zvuk koji pripada sadašnjem trenutku. I možda je upravo u tome jedna od najvećih vrednosti Nišvilla, tj. u mogućnosti da se na istom mestu susretnu različite generacije, muzički pravci i publika različitih ukusa. Poslednje veče festivala zato nije bilo samo oproštaj od još jednog Nišvilla. Bilo je podsećanje na ono zbog čega se publika svakog leta vraća – zbog muzike, atmosfere, susreta i osećaja da se, makar na nekoliko dana, čitav grad pretvara u jednu veliku festivalsku scenu.

Kada su se svetla ugasila i poslednji tonovi završne večeri utihnuli, ostale su fotografije, utisci i pesme koje će se još dugo prepričavati. Nišville je stavio tačku na ovogodišnje izdanje, ali kao i svaki dobar festival,  ostavio je dovoljno razloga da se već sada čeka sledeći.

U prilogu ostavljam fotografije moje drage koleginice Ane, kao i moje, uz iščekivanje sledećeg izdanja festivala.