Primus: Četiri decenije najčudnijeg benda koji je osvojio metal svet

Primus nisu kao drugi bendovi. Već četiri decenije predstavljaju zbunjujuću anomaliju – ovi čudaci iz Bay Area svakako su jedan od najneobičnijih bendova koji su ikada uspeli da osvoje metal svet. Diskografske kuće ne znaju šta da rade s njima, časopisi se muče pokušavajući da ih opišu, a njihovi fanovi gotovo su podjednako neobični i nekonvencionalni kao i sam bend.

Kada su Primus 1993. godine nastupili na festivalu Lollapalooza, promovišući svoj bizarno uspešni treći album Pork Soda, reakcija publike bila je pomalo… pa, mesnata.

„Tada sam bio mlad i u punoj snazi i svirao sam bez majice“, kaže pevač i virtuozni basista Les Claypool, čiji je bend ovog avgusta prvi put posle deset godina ponovo nastupao u Velikoj Britaniji.

„Prišao sam mikrofonu i – bum! Kao da me je neko udario pesnicom u grudi. Pogledao sam dole i video ogromnu, crvenu oteklinu na grudima, a kod mojih nogu nalazila se ogromna svinjska noga sa velikim papkom. Na festivalu je bio žongler koji je žonglirao motornim testerama i iz nekog razloga je na bini isekao neku svinju, pa je neko pomislio da bi bilo duhovito da uradi ovo: ‘Pork Soda? Baciću ovu svinjsku kolenicu Lesu!’ Da me je pogodila u lice, ozbiljno bi me sredila!“

Iako Les nikada nije očekivao da će morati da izbegava komade svinjskog mesa, već je bio navikao na čudne reakcije ljudi na njegov bend.

Primus su osnovani u El Sobranteu u Kaliforniji 1984. godine, kada je Les imao 21 godinu, i od samog početka bili su sve samo ne konvencionalni.

Inspirisani vrtoglavim nizom potpuno različitih uticaja – od Funkadelica i Grateful Dead do Franka Zappe i Rusha – nikada nisu bili metal bend u klasičnom smislu. Zapravo, nakon kratkog perioda provedenog sa thrash metal bendom Blind Illusion iz Bay Area scene, Les, koji je išao u srednju školu sa Kirk Hammettom iz Metallice, svoj zanat je prvenstveno učio kroz funk, improvizaciju blisku jazzu i razuzdani rock zasnovan na jam sessionima.

Nakon sporog razvoja, tokom kojeg je Les sarađivao sa brojnim bubnjarima i gitaristima, Primus se konačno oblikovao u danas klasičnu postavu koju su činili Les Claypool, gitarista Larry „Ler“ LaLonde i bubnjar Tim „Herb“ Alexander.

Zvučali su teško, funky i tvrdoglavo ekscentrično. Zaista nije trebalo da funkcionišu.

„Kada su Larry i Herb došli, bilo je kao: ‘Dobro, ja sam jedini lik koji ima bilo kakvu R&B ili soul pozadinu’“, kaže Les. „Herb je bio fan world musica i Rusha, a Ler je dolazio iz metal sveta. Bio je u Possessedu sa 15 godina! Ali njegovi heroji bili su Frank Zappa, Jerry Garcia i Eddie Van Halen. Tako je sve postalo neka čudna mešavina. Ta tri lika, koji se nužno nisu uklapali jedan uz drugog, jednostavno su imali neverovatnu hemiju – i tako je nastao Primus.“

Biti izrazito originalan ima svoje prednosti, ali sredinom osamdesetih Primus su se u San Francisku našli potpuno izvan muzičkog toka. Thrash metal scena Bay Area bila je u punom zamahu, ali za ovaj neobični power trio nije postojalo očigledno mesto.

Poznato je da je Les čak bio na audiciji za Metallicu kada je bend tražio zamenu za preminulog Cliffa Burtona, ali vrlo brzo postalo je jasno da je jednostavno bio previše čudan za taj posao.

„Uvek smo bili čudan bend!“, smeje se Les. „Promoteri nisu znali s kim da nas spoje! Jednom su nas stavili sa Swansima, drugi put sa kalifornijskim kultnim punk bendom Pop-O-Pies, ali zapravo nikada nije bilo nikoga sa kim bismo mogli normalno da sviramo. Onda su odjednom Fishbone i Red Hot Chili Peppers dolazili u grad, pa smo bili u fazonu: ‘Vau, ovo je kul!’ Onda je došao Faith No More i svirali smo i sa njima, a Mr. Bungle nam je bio predgrupa… Tako se u Bay Area razvila scena.“

Kako je teška muzika ulazila u novu, suptilno radikalnu eru, Primus su i dalje delovali kao malo verovatni kandidati za uspeh. Ipak, Les je imao dovoljno ambicije da svoju neverovatnu muzičku veštinu i jedinstven pristup pisanju pesama pretvori u nešto veće.

Kada je popularnost benda u lokalnoj sredini počela da raste, zamolio je svog oca, automehaničara, za pomoć.

Od Suck On This do ugovora sa Interscopeom

„Pa, bili smo siromašni kao crkveni miševi, ali rekao sam ocu da, ako snimimo materijal uživo i odštampamo nekoliko albuma, mislim da bi mogli da se prodaju“, kaže Les. „Pozajmio nam je 3.000 dolara, što je za jednog automehaničara bilo mnogo novca. Uzeli smo taj novac, napravili snimak uživo, koji je postao Suck On This. Odštampali smo 1.000 primeraka i obilazili lokalne prodavnice ploča i prodavali ih. Tim novcem smo štampali još primeraka i na kraju vratili ocu dug.“

Suck On This objavljen je u novembru 1989. godine preko Lesove sopstvene etikete Prawn Song i ubrzo je postao veliki underground hit. Uvidevši priliku, trio je novac zarađen prodajom prvenca uložio u studio, gde je snimio svoj prvi studijski album Frizzle Fry, objavljen nekoliko meseci kasnije.

Na njemu su se našle pesme koje su već bile uvežbane tokom prvih godina benda na koncertima, uključujući „Too Many Puppies“ i „John The Fisherman“. Album je doživeo još jedan veliki uspeh zahvaljujući preporukama od usta do usta, pa su se, protiv svih očekivanja, za Primus zainteresovale brojne diskografske kuće, među kojima i tada tek osnovani Interscope Records.

„Moj menadžer nije želeo da potpišemo za Interscope jer nisu imali nikakav prethodni uspeh. Jedino što su do tada objavili bila je pesma „Rico Suave“ [ekvadorskog repera] Gerarda“, kaže Les. „Ali njihov A&R čovek Tom Whalley došao je na jedan naš koncert, video publiku kako potpuno luduje, došao iza bine i rekao da želi da nas potpiše! Nije znao ništa o nama. Nije znao ni da smo sami već prodali 80.000 ploča. Rekao sam: ‘Ovo je bend sa kojim ćemo potpisati, jer nas želi zbog nas, a ne zato što smo prodali 80.000 ploča…’ I očigledno je ispalo dobro!“

Iako su i dalje bili nepokolebljivo čudni, Primus su se savršeno uklopili u muzičke promene početkom devedesetih. Njihov drugi album Sailing The Seas Of Cheese često se povezivao sa tada nezaobilaznim funk-metal pokretom koji je doneo bendove poput Red Hot Chili Peppersa, Faith No Morea i drugih sastava koji su, sa različitim nivoima uspeha, spajali metal sa slap tehnikom sviranja basa.

U stvarnosti, međutim, bio je to mnogo neobičniji i prepoznatljiviji album, sa dve pesme koje su postale svojevrsni hitovi – „Jerry Was A Race Car Driver“ i „Tommy The Cat“ – i koje su se neprestano vrtеле na MTV-ju.

„Tommy The Cat“ su Primus izveli i tokom cameo pojavljivanja u nastavku filma Bill & Ted’s Bogus Journey, što je dodatno pomoglo albumu da dostigne zlatni tiraž.

Kao veoma tražen koncertni bend, narednih nekoliko godina proveli su gotovo neprekidno na turneji, povremeno se vraćajući u studio kako bi snimili nove albume, uključujući mračni i atmosferični Pork Soda iz 1993. i Tales From The Punchbowl iz 1995. godine.

Upravo je ovaj drugi album doneo Primusu njihov naredni veliki hit – „Wynona’s Big Brown Beaver“.

Ova hrapava, country-funk eksplozija, praćena podjednako bizarnim spotom, bila je toliko popularna da je zapretila da bend pretvori u svojevrsnu atrakciju.

„Wynona’s Big Brown Beaver bila je mač sa dve oštrice“, kaže Les uz ironičan osmeh. „Trebalo je samo da bude jedna od onih malih pesama sa kontrabasom i bendžom koje ubacimo na album zbog teksture, ali diskografska kuća ju je izabrala jer je zarazna i postala je svojevrsni hit. Ali mnogi ljudi koji nisu nužno poznavali Primus posle toga su mislili da smo bend koji se šali. Postali smo ‘bober bend’!“

Stvar je dodatno zakomplikovalo to što je „Wynona’s Big Brown Beaver“ često tumačena kao prilično nepristojna posveta holivudskoj zvezdi Winoni Ryder.

Nezgodno.

„Prišla mi je na jednom radijskom festivalu i bila je pomalo ljuta. Rekao sam: ‘Hej, slušaj, pesma nije o tebi!’ Uostalom, ime je drugačije napisano! Samo mi je trebalo neko ime. Mogla je da bude Jessica ili bilo ko drugi. Ali pesma bukvalno govori o bobru.“

Primus i South Park

Još značajniji susret sa pop kulturom dogodio se 1996. godine, kada su tvorci serije South Park, Trey Parker i Matt Stone, pozvali bend da snimi naslovnu numeru za njihovu novu televizijsku seriju.

Njih dvojica bili su fanovi benda još od kada su Primus nastupili na Univerzitetu Kolorado osamdesetih, u okviru događaja nazvanog Alferd Packer Day, koji je dobio ime po prvoj osobi osuđenoj za kanibalizam u Sjedinjenim Američkim Državama tokom ere zlatne groznice.

Pre South Parka, Parker i Stone su svoj rediteljski debi ostvarili filmom Cannibal! The Musical. Les je taj film slučajno kupio na VHS-u tokom posete prodavnici Tower Records u Londonu, ne znajući da su njegovi autori veliki fanovi Primusa.

„Kupio sam ga jer sam se sećao Alferd Packer Daya, a nisam znao da su Matt i Trey ljudi koji su ga napravili. Nekoliko godina kasnije dobili smo pismo: ‘Hej, veliki smo fanovi, možete li da uradite naslovnu pesmu za ovaj crtani film koji pravimo?’ Tako smo je snimili i, očigledno, oni su potom osvojili svet!“

Primus su ostatak devedesetih proveli praveći još čudniju muziku. Tim „Herb“ Alexander napustio je bend, a zamenio ga je novi bubnjar Bryan „Brain“ Mantia, sa kojim je bend 1997. objavio neuglađeni i kontroverzni Brown Album.

„Drago mi je što je to omiljeni Primus album Toma Waitsa“, kaže Les, misleći na legendarnog američkog pevača i čestog saradnika benda. „On kaže: [oponašajući duboki glas Toma Waitsa] ‘Zvuči kao da mu treba dobro pranje!’ Ha-ha-ha!“

Album Antipop iz 1999. bio je još kontroverzniji. Objavljen u vreme kada je nu metal postajao dominantna sila mainstream teške muzike, sadržao je gostovanja Jamesa Hetfielda, Toma Morella i bivšeg bubnjara The Policea Stewarta Copelanda, dok je prvi singl „Lacquer Head“ kontroverzno producirao Fred Durst.

Bend je i dalje zvučao jedinstveno kao i ranije, ali oslanjanje na poznata gostujuća imena, kao i prisustvo frontmena Limp Bizkita, podelili su fanove.

„Trebalo mi je mnogo vremena da ponovo mogu da slušam Antipop, jer je to bio čudan period za nas kao ljude“, objašnjava Les. „Sve je postalo haotično, bili smo na različitim mestima u glavi. Bilo je neprijatno vreme. Više nije bilo zabavno i zato smo stali. Bio sam zahvalan što smo prestali pre nego što smo se potpuno upropastili.“

Primus su se raspali 2000. godine. Les Claypool se potom posvetio čitavom nizu drugih projekata, uključujući Oysterhead i Colonel Claypool’s Bucket Of Bernie Brains, pre nego što je 2003. godine shvatio da je možda ipak pogrešio.

Klasična postava Primusa, sa povratnikom Timom „Herbom“ Alexanderom, tada se ponovo okupila za nekoliko koncertnih nastupa.

Reunion ipak nije dugo potrajao i početkom 2010. godine Herb je ponovo napustio bend. Zamenio ga je Jay Lane, koji je sa Primusom svirao i krajem osamdesetih, a nova postava snimila je album Green Naugahyde iz 2011. godine.

Do 2013. godine Lane je otišao, a Herb se po treći put vratio u bend.

Ipak, koliko god Primus spolja delovali haotično, Les i Larry i dalje su se dobro zabavljali. Godine 2014. objavili su svoj dotad najneobičniji album – kompletnu muzičku interpretaciju kultnog filma iz 1971. godine Willy Wonka And The Chocolate Factory.

„Postoji nekoliko stvari koje sam, naročito sada kada sam stariji, oduvek želeo da uradim i moram da počnem da ih skidam sa liste!“, kaže Les. „Oduvek sam želeo da reinterpretiram film o Willyju Wonki. Rekao sam Leru da želim to da uradim i on je bio oduševljen. Imali smo ograničeno vreme da ga izvedemo jer smo morali da dobijemo licence od porodice Roalda Dahla, tako da je to bilo ‘jednom i gotovo’, ali bilo je veoma zabavno.“

Album The Desaturating Seven iz 2017. godine bio je podjednako neobičan. Inspirisan je klasičnom dečjom knjigom italijanskog autora Ul de Rica The Rainbow Goblins, koju je frontmen čitao svojoj deci dok su bila mala.

Do danas je to poslednji album koji su Primus objavili, iako Les kaže da se nadaju da će njihov prvi novi album posle deset godina uskoro biti spreman. Gotovo je neizbežno da će i on doneti još jednu promenu za bubnjevima: John „Hoffer“ Hoffman trebalo bi da zameni ponovo odsutnog Herba Alexandera.

Kako će zvučati deseti album Primusa, može samo da se nagađa. Ipak, njihov novi EP A Handful Of Nuggs daje određene naznake. Na njemu se čuju snažni odjeci ere albuma Frizzle Fry, provučeni kroz pomereni, psihodelični filter. Tu je i žestoka obrada pesme „Holy Diver“ benda Dio, koju na karakteristično depresivan način peva kultni klaun Puddles Pity Party.

Ali, na kraju krajeva, ko zna?

„To je deo radosti, ali i deo agonije“, zaključuje Les. „Uvek sam se šalio da smo ‘psihodelični polka bend’, ali mi smo ta čudna, eklektična, dinamična mešavina svega i svačega. Mi smo kao žvaka zalepljena za đon tvoje cipele!“

Funk? Metal? Psihodelija? Polka?

Posle četiri decenije, Primus i dalje ostaju veličanstveno nepredvidivi čudaci koji slede sopstvenu, potpuno pomerenu logiku.

I neka još dugo zbunjuju svet.