Virtuelna zvezda koja ne postoji – The Velvet Sundown i uspon veštačke muzike

Početkom ovog meseca, možda ste naleteli na vest o novom izvođaču pod imenom The Velvet Sundown – bendu koji je, uprkos tome što ne postoji u stvarnom svetu, uspeo da prikupi više od pola miliona slušalaca na Spotify‑u zahvaljujući dvama albumima. Predstavnik benda, Andrew Frelon – što, kako se kasnije ispostavilo, nije ni njegovo pravo ime – nije se ni najmanje izvinjavao zbog fiktivne prirode projekta. Naprotiv, imao je i neka pitanja za društvo u celini.

„Danas živimo u svetu u kom stvari koje su lažne ponekad imaju i veći uticaj od onih koje su stvarne“, rekao je za Rolling Stone. „To je potpuno poremećeno, ali to je realnost u kojoj živimo. Pitanje je – treba li da ignorišemo tu realnost?“

Ubrzo nakon toga otkriveno je da je i Frelon zapravo prevarant, koji se lažno predstavljao kao deo tima benda – i to sve kao šala. Povod za razmišljanje, svakako.

Lažna AI senzacija The Velvet Sundown: Otkriveno da je u pitanju medijski trol

Stvaranje virtuelne zvezde – jednostavnije nego ikad

Ako vas je sve ovo već iznerviralo, dodatno bi vas mogla razbesneti činjenica koliko je jednostavno danas stvoriti veštačkog „muzičkog superstara“ – bukvalno bilo kome.

YouTube autor i producent Rick Beato, koji ima više od 5,1 milion pratilaca, postavio je video sa bombastičnim naslovom: „I’m Sorry… This New Artist Completely Sucks“, u kom prikazuje korak po korak proces pravljenja izmišljenog izvođača.

Njegovo AI čedo zove se Eli Mercer, alternativni country kantautor. Beato koristi ChatGPT kako bi kreirao avatar svog virtuelnog muzičara, zatim uz pomoć Claude-a, drugog AI alata, generiše tekst pesme na temu:
„student napušta koledž kako bi pratio san da postane pisac u zapadnom Teksasu“.

Nakon što su stihovi pesme West Texas Dreams generisani, Beato ih ubacuje u program SUNO, koji zatim isporučuje dve gotove verzije pesme – i to bez ikakvog stvarnog pevača ili muzičara.

Beato na kraju priznaje da smatra da je „jadno“ što Spotify dozvoljava monetizaciju ovakvih sadržaja, iako ironično dodaje: „Njih baš briga šta ja mislim.“

Satira, nostalgija i komentar budućnosti

Ispod videa se nalazi niz komentara koji u duhu satire dodatno obogaćuju čitavo iskustvo: „Išao sam u srednju školu sa Elijem i izlazio sa njegovom sestrom dok je jedan tornado iz zapadnog Teksasa nije odneo… nikada joj nisu pronašli telo. Nadam se da će Eli jednog dana napisati pesmu o tome. Možda bude trebalo i bendžo… No, da ne dužim – Elijeva muzika je jednako dobra kao i sećanja na njega.“

Drugi korisnik piše: „Odrastao sam s Elijem u Lubbocku, TX. Posle berbe pamuka s našim očevima, vozili bismo Huffy bicikle do Circle K prodavnice po slurpee. Uvek je nešto pisao u svoju staru pohabanu svesku i govorio da će jednog dana ‘otići odavde’. Izgleda da je uspeo.“

Zaključak? Granice između stvarnog i virtuelnog se brišu. I dok se svet pita gde je granica autentičnosti, algoritmi neumorno stvaraju sledeću pop senzaciju. Da li smo pred novom erom muzike – ili njenim krajem?