35 godina otkako nas je napustio Neša Leptir

Priča o Neši Leptiru je jedna od najlepših i najtužnijih beogradskih priča.

Nenad Radulović je bio vođa grupe Poslednja igra leptira, sjajan umetnik, muzičar, zabavljač, ali pre svega čovek neverovatnog duha i harizme koji je svakom znao da izmami osmeh, ali i koji je razumeo tugu bolje od mnogih. Znao je pesmama, predstavama i performansima da nasmeje i rasplače ljude, ali ih je pre svega nadahnjivao da žive neki bolji život.Stvorio je večne hitove kao što su „Nataša“, „Vrati se“, „Srce od meda“, „Umiru jeleni“, „Grudi Balkanske“…

Piše : Rastko Tomić

Nenad Radulović, poznatiji kao Neša Leptir rodio se na Novom Beogradu 1959. godine kao prvo dete Stojadina, oficira JNA, i Bosiljke, učiteljice koju su đaci obožavali. Nadimak je dobio zato što se plašio leptira. ”Veoma se plašio leptira! Molila sam ga, kumila, kupovala mu poklone, ali nikada nije smeo da mu priđe“, rekla je njegova majka u jednom intervjuu.

U odrastanju, posebno je bio vezan za tri godine mlađeg brata Željka sa kojim je delio brojne zabavne trenutke i koji ga je najbolje razumeo, iako je odrastao okružen ljubavlju u porodici koja mu je uvek pružala podršku i gurala ga da ostvaruje svoje snove.

Prvi instrument koji je uzeo u ruke bila je harmonika, a uskoro su usledili i drugi instrumenti – usna harmonika, klavijature, bubnjevi, gitara… Svi su nosili svoj delić magije i Neša je želeo da se upozna sa svakim od njih. Isprobavao je, vežbao, a ruke kao da su same znale šta je potrebno da rade. Svakako je jasno da je ljubav prema muzici bila na prvu notu.

Još u osnovnoj školi pravio je skečeve, “skidao” poznate glumce i imitirao ih, a najveća nagrada bio je smeh do suza koji su mu prisutni darivali. Ipak, tek nakon što je upisao 9. beogradsku gimnaziju njegov talenat, ili bolje reči talenti, su zaista počeli da se prepoznaju. Pravi šoumen je stupio na scenu.

Jedna od zapaženijih bila je njegova trenerska uloga. Naime Neša je smatrao da školskom košarkaškom timu nedostaje “lepršavosti” pa je napravio svoj i seo na trenersku klupu. “Uniforma” su mu bile uske zvoncare, karirani sako i traka oko glave, a zaštitni znak frenetično navijanje i dobacivanje igračima šta da igraju.

Naravno, cilj ni u jednom jedinom trenutku, nije bila pobeda na semaforu. Jedini trijumf koji je zanimao Nešu Leptira bili su osmesi na licima ljudi u publici. Bio je jedan od miljenika u društvu koje je obožavao da zabavlja društvo svojim skečevima i imitacijama.

– Nešina košarkaška ekipa – davao je umetnička imena svom timu – 1. Dr Pietro Mrloni, 2. Mića Snajper, 3. Mali Aligator, 5. Mile Đavolov prst, 8. Aki – Suva strela, 9. Deya Lex

Tokom svog kratkog života uvek je bio isti: prezirao je negativne ljude, mržnju i osvetoljubivost. Za sve što je činio osnova je bila ljubav. Govorio je često: „Na ovom mestu se ništa ne završava, ovde nešto tek počinje!“ Tokom srednje škole Neša Leptir se, sa bratom, pridružio horu Krsmanac, da bi nešto kasnije prešao u KUD Žikica Jovanović Španac.

Tu je upoznao i Natašu iz istoimene pesme Poslednje igre leptira za koju su se mnogi pitali da li je postojala uopšte. Odgovor je da. To je drugarica Nešine nekadašnje devojke Jasne Ranđelović. Nataša, devojački Davidović, bila je članica hora u „Špancu“. Jedno vreme mu se sviđala, ali su ipak bili prijatelji. Na prvoj srednjoškolskoj žurci je ta pesma napisana njoj.

Pored mogućnosti da peva, u ”Špancu” Neša je dobio još nešto mnogo značajnije – novo, veliko i veselo društvo. Sa njima se nalazio na Savskom keju gde bi, uz gitare, izvodili svoje predstave ili bi im Nenad priređivao komične performanse. Vrhunac je predstavljala komična predstava “Romeo i Julija po treći put među živima” u kojoj se Neša oprobao i kao reditelj.

Paralelno sa pevanjem i glumom, Radulović je imao još jedan, samostalni, projekat – Piratska radio stanica “Sandokan”.
Ne, nije bila u pitanju prava radio stanica već samo neverovatno kreativan poduhvat mladog umetnika. U to vreme svi su koristili audio kasete. Tako bi Neša smislio program i, preko kasetofona sve to snimio na kasetu koju bi davao drugarima. Međutim, kasete su vrlo brzo počele da vode zaseban život, pa je Neša počeo da dobija fanove širom grada.

“Sandokan” je na prečac osvojio srca publike i pogurao Radulovića da, na završnoj godini gimnazije, snimi i svoj mini film “Skadarlijska veza”. Ovo je zapravo bila parodija filma “Francuska veza” gde je Neša volšebno montirao svoje i kadrove originala.

Popularnost koju je stekao radeći neusiljeno i iskreno, učinila je da “zapadne za oko” ljudima sa radija Beograd 202. Dali su mu da u programu uživo razgovara sa svojim razrednim starešinom i drugarima koji su pobegli sa časa. Naravno, Neša je sve to uradio u svom prepoznatljivom komičarskom stilu, pa su slušaoci bili impresionirani. Kada je završio gimnaziju, upisao je Pravni fakultet, koji je vrlo brzo i napustio.

Knjige u rukama zamenio je mikrofonom i 1979. godine sa prijateljima osnovao grupu Poslednja igra leptira.

Prvobitno su bili inspirisani kantri muzikom, nosili džempere i svirali bendžoe. Međutim, vrlo brzo su se pročuli po dobroj muzici i još boljim živim nastupima. Svoje nastupe voleo je da započne stihovima: „U mojoj gitari živi jedan leptir i mnogo je stvari koje nas vežu, kad dođu kiše i zima tuge i meni i njemu krila se stežu“, a ljudi kažu da si mogao biti i na pet koncerata zaredom, a da ti se čini da si zapravo prvi put. Improvizovao je, glumio na sceni i nikada čak ni on sam nije znao kako će sve to da izgleda.

Pre snimanja prvog albuma, Neša Leptir i ekipa imali su više od 200 svirki, kao i petnaest nastupa pred krcatim Domom sindikata. Za to nije bila zaslužna samo njihova muzika. Ljudi su dolazili zbog Neše Leptira i njegovih komičarskih nastupa u ulozi Baba Višnje između numera koji su bili više plod trenutne inspiracije, nego li dobro uigrana rutina. Istovremeno, bio je član i nastupao sa Indeksovim radio-pozorištem, praveći satirične skečeve.

„Neša je bio čovek. Nikad nije gazio preko ljudi. Imao je misiju da nametne ljudima nešto lepo na najlepši mogući način, ali da pritom ne ugrozi nijedno živo biće. Bio je predobar. Duhovno prelep. Kao da se stalno borio sa svojom dušom da je drži unutar sebe, a ona je bila prevelika za njegovo telo. Morala je negde da pobegne. Da se još više razvije, da odleti. Neša je voleo i bio je voljen. Branio je slabije, nalazio se drugima. Voleo je sve strukture ljudi. Bilo mu svejedno da li je neko čistač ulica ili uspešni sportista.

Svi su mu bili jednaki. Mislim da su ljudi kod njega poštovali onu veličinu ljudskosti koju nisu mogli kod sebe da ispoštuju i odneguju. Radio je stvari koje su nama izuzetno teške, i nekima nemoguće da urade, pa su mu se divili na taj način. Bio je dobri duh Beograda. Van vremena i granica. Nikad nije mogao da se svrsta u određeni muzički, humoristički, kulturni pravac“, govorio je Željko Radulović za svog brata.

Delovalo je kao da tih godina sve tele savršeno. Poslednja igra leptira je ostavila dubok trag za sobom i za deset godina objavila čak pet albuma – “Napokon ploča”, “Ponovo ploča & Druge priče”, “Opet ploča – Srce od meda”, “Grudi moje Balkanske” i “Zajedno smo piškili u pesku”, a Neša je, nakon raspada grupe, samostalno objavio i album u kome parodira “narodnjake” – “Niko nema što Piton imade” (1989).

Za tu priliku je osmislio lik pod imenom Slobodan Đorđević – Piton, a u okviru tog projekta je nastala i serija emisija za “Indeksovo radio pozorište“.

Iste godine otkriven mu je i rak testisa i to u poodmaklom stadijumu, jer je duže vreme lečen pogrešno, a prava dijagnoza je postavljena kasno. Do tada su lečeni pre svega simptomi bolesti (hronični kašalj i dr.). Pošto mu je dijagnoza postavljena kasno, operisan je na Vojnomedicinskoj akademiji, gde je posle primao i hemoterapiju. Uprkos teškoj bolesti ostao je vedar, šalio se i čak nastupao tokom lečenja.

Međutim, usledila je još jedna loša vest. Bolest je metastazirala na mozak, zbog čega je ponovo operisan, a početkom naredne godine stanje mu se dodatno pogoršalo. Tog 12. februara 1990. razgovarao je sa svojim bratom. Željko ga je pitao kako je i dobio odgovor: “Pa, ne mogu baš da igram fudbal…”. Samo 20 minuta kasnije, u tri sata ujutru, Neša Leptir je odleteo na neko bolje mesto. Imao je samo 31 godinu.

Njegov poslednji poklon publici bile su poslednja pesma koju je snimio “Modra bajka” i poslednja pesma koju je napisao u bolnici, na lekarskom receptu, samo par dana pre smrti – “Suze sa zvezda padaju”. Grupa Neverne bebe napisala je muziku za ovu pesmu, a numera je premijerno objavljena decembra 2018. Njegova smrt smatra se jednom od najvećih tragedija na srpskoj umetničkoj sceni.

Plato ispred Ustanove kulture “Palilula” u Beogradu, od 17. decembra 2011. godine, po njemu nosi naziv Plato Neše Leptira, a godinu dana kasnije na Domu mladih u Lajkovcu otkriveno je njemu posvećeno obeležje.