TAMO GDE HIP HOP DOLAZI DA PREŽIVI I ODLAZI DA UMRE
Samoživost mi dopušta da uzmem svoj zaključak iz prethodnog teksta o hip hopu kao tačan, pa ipak, to stvara novu dilemu.
Piše : Božidar Milovac
Ako sam ja zbilja u pravu i ako hip hop na marginama doživljava svoj vrhunac, kako onda u društvu koje je na svim nivoima marginalizovano, koje nema političke i društvene slobode, koje je u tranziciji već decenijama, u kom zdravstvo i prosveta nazaduju, u kom sudstvo gubi status nezavisnosti a državni vrh ima dokazane veze sa velikim brojem kriminalnih grupa, kako dakle u društvu sa toliko problema, koji ne samo da su prisutni nego i vrlo očigledni svima u tom društvu, kako tu ne nastaje najbolji hip hop sveta?
Prošli tekst pročitaj ispod.
Odgovor se zapravo nalazi u samom pitanju, taj isti hip hop doživljava isti problem koje i društvo doživljava – istrošen je, izgubila se nada da on sam može izazvati promene (posebno u društvu koje toliko apatično izbegava promene) a u onim najgorim slučajevima, i on sam učestvuje u degradaciji i dodatno gura društvo, moral i sisteme vrednosti ka propasti.
Hip hop u Srbiji nije imao priliku da bude onoliko inovativan koliko ova kultura to zahteva što automatski znači i da je mnogo lakše kategorisati njegovu istoriju na određene periode. U zavisnosti od teoretičara, na našoj sceni izdvaja se od tri do pet različitih talasa. Personalno mislim da je najprigodnije imati podelu na tri talasa jer sve nakon spada upravo u onu eru koju sam označio kao smrt kroz analizu hip hopa u svetu.
Ono što prethodi ovim talasima je sve ono što je preteča repu u Srbiji – od početka osamdesetih godina pojavljuju se i brejkdens i gengsta/realan rep grupe, sve direktno inspirisane pojavom istih ovih podgrupa u Americi u istom periodu. Prvi ,,hip hop” album objavljen je 1984. u izdanju velikog Jugotona kao album prvenac grupe The Master Scratch Band naslovljen “Degout” EP. Ovaj album dostupan je na Jutjubu, traje nešto više od dvadeset minuta i naročito je korisno preslušati ga, predstavlja sjajno putovanje kroz istoriju žanra kod nas. Pored ove tačke postoji još nekoliko momenta koje stručnjaci definišu kao rađanje repa kod nas – odlazak, odnosno povratak Baneta (budućeg člana grupe Sunshine) iz Amerike, prvi singl grupe Badvajzer nazvan “Ponoćna trka” (1987), nastanak MC Bestove grupe Who Is The Best (1988) ili nastanak grupe Robin Hood iz iste godine. Nastanak tih demo grupa označio je i početak popularizacije hip hopa i tu se poseban kredit treba dati Aleksandru Džankiću. Baš njemu, imenu a ne MC Bestu, najviše zbog emisije GETO na radio stanici Politike koja je imala nemerljiv značaj prilikom predstavljanja i širenja andergraund kulture i koja je uzrokovala i nastanak prvih hip hop grupa i van Beograda.
Morali smo ipak da sačekamo da rat prođe u nekoj meri pre nego smo dobili plodove ove popularizacije i rađanja svih grupa. Dalibor Andronov, poznatiji kao Gru, s pravom se smatra ocem srpskog repa. On je izdao prvi ,,pravi” i zvanični srpski rep album 1995 – “Da li imaš pravo” i ovaj album je potpuno potresao koliko hip hop scenu toliko i doprineo razvitku regea u Srbiji. Ovaj album je pratio najbolji i do danas neprevaziđeni vrhunac našeg repa, “Da li osećaš bes” grupe Robin Hood. Kiza, Žabac i Pera su uspeli da unesu nešto što niko drugi nije mogao, uspeli su da na relativno jednostavnim semplovima stihovima prenesu potpuno nezadovoljstvo, bes i svest o užasnom društvu, političkom režimu i zemlji u kojoj su oni živeli a mi i dalje živimo. Grad i država koju buši i ruši njihov sopstveni smrad je danas naše koliko je i tada bilo njihovo. Da je ova grupa i imala makar polovinu karijere koja im je bila predviđana nakon ovakvog albuma prvenca, danas bi možda i imali rep na koji možemo da se oslonimo kao pokretača važnih društvenih promena. Tokom prvog talasa pojavljuju se i brojni drugi muzičari i grupe koji su inspirisani onome što im je prethodilo uspeli da rep vuku dalje i obezbede da rep, na svojim počecima doživi de fakto vrhunac koji je ikad imao u Srbiji. Nikada nije bio toliko medijski poštovan i ispraćen i cenjen od strane šire javnosti kao što je to bio slučaj u poslednjim godinama prošlog veka.
Među najvažnije izvođače koji nastaju u ovom periodu spadaju: Sha-Ila, Vudu Popaj, Straight Jackin, C-Ya, 187, Sunshine, prva verzija Bad Copy-ja i Montenigersi. Nikada se nijedan žanr nije tako naglo proširio po celoj teritoriji tadašnje SR Jugoslavije, svaki grad u Srbiji i Crnoj Gori imao je više demo grupa koje su branile čast grada na sveprisutnoj atmosferi konstantnog stvaranja novih albuma. Kraj prvog talasa uzrokovan je novim državnim tenzijama, ratom na Kosovu i indirektno kao posledica ovog prethodnog i preranom smrću Miki boja iz grupe Bad Copy 1999. Treba reći i da postoji izvesna doza nesigurnosti oko njegove smrti, zvanični izvori navode da je u pitanju samoubistvo ali ne može se reći sa sigurnošću s obzirom na to da se tokom ovog rata neretko pokušavao sakriti stvaran broj mrtvih ljudi koji su poginuli u sukobu. U trenutku smrti imao je samo 21 godinu.
Drugi talas srpskog repa vezan je za nastanak i gašenje produkcijske kuće Bassivity Music, cela jedna era počinje i završava se sa njima. Ova kuća nastaje 2002. godine i izdavali su isključivo hip hop albume. Prvi album objavljen u njihovom izdanju je V.I.P.-ov album prvenac “Ekipa stigla”. Ovde već žanr nailazi na malo grublje kritike šire javnosti, i dalje sa dobranom količinom prisutnosti koju mu je obezbedio prvi talas a sa grubljim pristupom i nekim radikalnijim tekstovima koji nisu prvenstveno socijalno motivisani i fokusirani na prave probleme našeg društva, ovako nešto je bilo neminovno. Beogradski sindikat izbacuje singl “Govedina” koji je izazivao reakcije sa svih strana, ova pesma je recimo vrlo vešto isticala mutne prošlosti i nesposobnosti nekih tada aktuelnih političkih lica ali je takođe i već tada pokazala ideološko-društvenu obojenost ove grupe koja će ih obeležavati u naredne dve decenije a koja se najblaže može opisati kao nacionalizam, homofobija i ksenofobija. U istom periodu i sa gotovo podjednako šokiranom reakcijom medija dočekan je i album prvenac grupe Prti Bee Gee naslovljen “Grejtest Hits”.
Nezahvalno je ovako zajedno grupisati dve elementarno različite grupe sa različitim temama na umu pa se to ovde podvlači, Prti Bee Gee je do te tragične 2005. uspevao da izopačenim humorom i dubokim promišljanjem predstavi fenomen narkomanije kod nas te da sa toliko detalja da se s pravom moglo i postaviti pitanje da li njihova muzika predstavlja i glorifikaciju ovakvog života. A tragična 2005. je zapravo i jedan od događaja koji mali broj autora definiše kao kraj drugog talasa, toliki je bio značaj preuranjene smrti Moskrija, zaštitnog lica sastava Prti Bee Gee. On je u trenutku smrti imao samo 27 godina. Ovaj drugi talas je u sebi sadržao i nemali broj dela koji vremenski pripadaju drugom talasu a muzički više naliče delima iz prvog talasa – najvažniji primeri ovoga bi bili Đusov prvi solo album nazvan “Hiphophium 1” i Gruov album “Beograd”. Značajni novi izvođači iz ovog perioda su THCF (tad THC La Familija), Marčelo, Krang, Blokovski,… Ipak i sa svim hip hop je gubio i na kvalitetu, i na medijskoj pažnji i ono što većina stručnjaka uzima kao stvarni kraj drugog talasa je izdavanje albuma prvenca grupe THCF iz 2007. što je poslednji album koji je izdala produkcijska kuća Bassivity Music nakon čega su se raspali.
Treći talas počinje upravo tamo gde se drugi završava bez pauze između kao što je to bio slučaj nakon završetka prvog talasa. Ovaj talas je već malo teži za jasno vremenski definisati doduše jer se upravo tu javlja ta dilema o postojanju više od tri talasa. Obeležila ga je inkorporacija interneta u širenje popularnosti hip hopa što je više nego ikad ranije izazvalo prenatrpanost scene. Potom se ističe i dominantnost koju je u ovom periodu imala etiketa Take It Or Leave It Records koja je krasila omot gotovo svih albuma u ovom periodu a među njihove najvažnije izvođače spadaju Sha, Bata Barata, Deniro i drugi. Godinu dana kasnije nastaje i nova izdavačka kuća fokusirana na hip hop Ltdfm Music čije je zaštitno lice i najvažniji predstavnik u ovom periodu i sve do 2015. bio Miloš Stojanović, naširoko poznat kao Smoke Mardeljano.
Jedan od poslednjijh značajnih kvalifikacija ako uzmemo da treći talas ne prati ništa u pogledu inovativnosti i razvoja hip hopa je i povratak produkcijske kuće Bassivity Music ovaj put nazvane Bassivity Digital koja je iznedrila jednog od važnijih predstavnika nove generacije – Sale Tru. Pored njega ovaj period obeležila je i pojava poslednje nove generacije koja jeste ili nije nekako preživela promene koje su sledovale – Marlon Brutal, Psihoaktiv Trip, Sick Touch,…
Ovde je kraj ako mene pitate, sve ono što prati ovaj period, ma kako klasifikovano bilo, više nije rep, to jest, hip hop umetnici i dalje postoje ali žanr više ne. Dakle čak i u našem društvu koje je toliko nazadno, hip hop nije preživeo ni celu deceniju duže nego što je to slučaj u razvijenijim zapadnjačkim društvima. Usledila je nova faza širenja na teritorije van velikih gradova međutim ovaj put su u ovom širenju dominirali komični i satirični tekstovi bez dubljih socijalnih poruka ili stvarnog značenja. Pored toga prvi put se na našoj sceni javlja i trep koji svakako može biti dobar ili loš ali činjenično predstavlja potpuno neprirodnu evoluciju hip hopa i inkorporira previše različitih žanrova da bude klasifikovan kao samo podvrsta repa.
Pored ovoga sve češće se javlja i muzika koja služi isključivo kao glorifikacija nekih negativnih pojava poput kriminalnog života ili zloupotrebe psihoaktivnih supstanci i alkohola i ne pruža baš ništa u svom tekstu osim glorifikacije za razliku od višedecenijskih prethodnika koji su, i kada su bivali optuženi za upravo ovo, mogli kroz stihove da prikažu mnogo više od puke žudnje za ovakvim stilovima života što danas nije slučaj. Svi ovi faktori su kulminirali u potpunom kvarenju verovanja i muzičkih ukusa koje danas negujemo i omogućavaju nekim ljudima koje se ne bih ni usudio nazvati umetnicima ili muzičarima a čak i ljudi je pomalo eufemistički izraz za njih, omogućili su tim ljudima dakle da žive vrlo luksuzno i lagodno bez da ponude ili ostave išta vredno iza sebe u zamenu za to. Vrlo svesno izbegavam navođenje ikakvih imena ovde, svima koji se zanimaju sasvim je jasno na koga se ovo može odnositi ali ostavljam na slobodu.
Onog trenutka kada hip hop u našem društvu ponovo naiđe na opštu osudu i ne bude veličan kao jedino što naša industrija nudi, tog trenutka će taj hip hop zaista i biti nešto čime možemo da se dičimo a do tada će osuđeni kriminalci i ubice biti nešto na šta se gleda sa divljenjem a nacionalizam i sveopšta mržnja prema svemu drugačijem potpuna društvena norma. Neka nam je sa srećom jer ako je u svetu budućnost hip hopa maglovita, kod nas je onda potpuno neprepoznatljivo ono što je on danas a kamoli ono što može biti u narednim godinama.