HIP HOP JE MRTAV (est. 2006)
Poprilično je odvažno sahraniti još uvek ne sasvim upokojeni žanr ili pak celu jednu supkulturu, pa ipak, nema nam druge.
Piše : Božidar Milovac
Hip hop je oduvek živeo i postojao kao simbol pripadanja i možda i mnogo važnije, simbol borbe protiv svake vrste nepravde i svih nepravičnih sistema. Još od onog famoznog albuma ,,I Am the Greatest’‘ koji se smatra prvim primerom onog što se danas uzima kao repovanje i koji je izdao veliki, tada još Kasijus Klej a danas naširoko poznat kao Muhamed Ali, taj album dakle, ma koliko bio klasifikovan kao komično delo, ipak je nezahvalno opisati ga samo tako. Ovaj album je obeležio eru uspona najvećeg boksera koji je ikad postojao, a pored toga je i označio njegov prelazak u islam na šta je američka javnost reagovala kako samo ona i ume, sa oduševljenjem toliko velikim da nije bio daleko od toga da završi na krstu, što je najbolje ilustrovano na onoj naslovnici magazina Esquire iz 1968. godine.
U svojim prvim godinama tokom 70-tih godina prošlog veka hip hop je uspeo da stvori kulturološku poveznicu između novočepih građana Amerike koji su, uglavnom idealno i vođeni teškim ekonomskim stanjem, dolazili pretežno iz Jamajke i sa Kariba i uspevali da kroz muziku i odlaske na žurke spoje ono što je Amerika do tada imala u vidu njihovih brojnih di-džejeva i fanka sa zvukovima iz njihovih domovina. I tim smerom se zapravio i nastavio razvitak repa, prvi nastupi i izvođači su se rađali upravo na ovakvim žurkama, i taj novi žanr je konstatno bivao pod uticajem popularne muzike oko ovih izvođača te su se u ranim godinama mogle osetiti primese i fanka i soula i džeza i disko muzike i svih tada popularnih žanrova i varijanti.
Počela su da se pojavljuju i prepoznatljiva imena na ovoj još uvek nerazvijenoj sceni koji su uživali poštovanje ljudi koji su, kao i oni, samo strašno voleli svu slobodu koju im ova kultura pruža. Rakim, Chuck D, Slick Rick, Schooly D (kao preteča gengsta iliti realnog repa) i slični bili su među prvim ,,zvezdama” novog žanra.
Ova eksperimentalnost, potpuna dostupnost i mogućnost uključivanja bez ikakvih preduslova imala je za posledicu da se novi žanr brzo proširi, toliko brzo čak da je već u drugoj polovini osamdesetih godina počeo da se pojavljuje u mejnstrimu, u istom periodu u kom je počela njegova takozvana zlatna era. U ovom periodu rep je poprimao sve socijalniji karakter, ljudi sa dna socijalne i ekonomske lestvice konačno su dobili svoj glas u umetnosti i nisu se ustručavali a ni ulepšavali sve ono što su želeli i morali da kažu.
Ali ni ta zlatna era i početak probijanja u mejnstrim nisu mogli da spreče konstantnu inovativnost koju je hip hop nudio i kojom se ponosio. Ne postoji univerzalno slaganje među teoretičarima oko toga šta je tačno obeležilo početak zlatne ere ali svi znaju šta je označilo njen kraj – smrt Tupaka i Bigija.
Ovde treba vrlo osetljivo analizirati i pojavu takozvanog gengsta repa pre upuštanja u analizu takozvane zlatne ere. Naime, to je ono što je repu u mejnstrimu davalo loš imidž pa ipak Ice-T je možda i ponajbolje uspeo da objasni ovaj fenomen iz perspektive umetnika objasnivši kako njegova muzika pokazuje kakve promene su neophodne u društvu i pokazuje kako o njima niko ne govori što za posledicu da političari i policajci koji su i danas, ali posebno u ovom periodu bili belci koji su već potpuno desensitivizovani za ove probleme na njih reaguju sa emocijom gorom od potpune apatije, sa gotovo gorućom mržnjom prema svemu drugačijem. A to se vidi kada se zapravo pogledaju i poslušaju upravo ti albumi koji su u široj javnosti bili osuđeni kao isključivo promovisanje kriminala – najpoznatiji primer ovoga je album prvenac grupe N.W.A.
Straight Outta Compton koji je zavredio i pismo od asistenta direktora FBI-ja a zbog pesme Fuck tha Police a koji je zapravo u svojoj briljantnosti uspeo da dokuči desetine važnih problema koji su mogli biti poznati samo onima koji su odrastali u zaboravljenim i zapuštenim delovima velikog grada. I pored analiziranja tema poput prekomerne upotrebe marihuane, posledica takozvane epidemije kreka, nezdravih romantičnih odnosa i konstantnu pretnju i osećaj nesigurnosti koju predstavlja život u ovakvim krajevima, ono što je javnosti upalo u oko i gotovo jedino po čemu je ovaj album nažalost ostao upamćen je upravo ta fama koju je izazvala pesma Fuck tha Police, sreća pa siromašnija američka naselja više nemaju problem sa rasističkom i preterano nasilnom policijom, ipak je od objavljivanja albuma prošlo gotovo 35 godina. Pre upuštanja u rat između gradova na dve suprotne strane američke obale treba posebno podvući neprigodnost termina gengsta rep, to je termin koji je tvorevina u skladu sa reakcijom tadašnje američke javnosti i mnogo je prigodniji termin koji su u istom periodu koristili dvojica od najvažnijih začetnika ove podžanrovske podele a to su Ice-T i Ice Cube – realan rep, to jest, rep realnog ili stvarnog života.
Što se tiče sukoba između Njujorka, kao dotadašnjeg neprikosnovenog centra hip hopa i Los Anđelesa kao nove sile na ovom polju koja je smatrala da zavređuje mnogo više pažnje nego što dobija te da Njujork i dalje nepravedno dobija sve benefite prisutnosti repa u mejnstrimu. Ovaj sukob je bio ovekovečen i prisutan kroz dvojicu najvećih iz tog doba, dvojac čija je smrt obeležila kraj jedne ere. O njima ne vredi trošiti reči, jer su oni sebe mogli opisati i obojati bolje nego što bi iko to ikad mogao pa mogu samo da vas uputim na pravu adresu – Bigijev “Ready to Die” je verovatno najkompletniji spisak memoara u najsirovijem izdanju koji se može čuti dok Tupakov “All Eyez On Me” dolazi kao gotovo prirodan nastavak nakon slušanja ovog prethodnog albuma, na ovom projektu Tupak se malo odmiče od svog dotadašnjeg pristupa socijalnim temama na nekom opštijem nivou i stvara sasvim lično umetničko delo koje treba da predstavi strahove, opasnosti i nelagode kroz koje baš on prolazi, kako njega policija, fanovi i članovi rivalskih bandi posmatraju.
Njihova smrt ipak nije mogla da uspori ekspresnu pokretnu traku s koje su izlazili neverovatni hip hop albumi do kraja prošlog veka – u poslednjoj deceniji dvadesetog veka su svoje najbolje albume izbacili Dr Dre, Snoop Dogg, Wu Tang Clan, Nas je izneo dva albuma koji su bespogovorno među deset najboljih u istoriji žanra i za kraj najmanje popularan ali ništa manje vredan je prvenac Loren Hil – The Miseducation of Lauryn Hill.
Ovde ipak izostaje jedno ime koje je pokrenulo sledeću fazu popularizacije hip hopa te hip hop svojim značajnim vuklo ka prvim mestima svih top lista. Eminem je izdao svoj album prvenac naslovljen po njegovom alter egu (Slim Shady LP) i tako pokazao da rep nema granice ni na jedan način, ni po boji kože, ni po poreklu, ni po talentu. Rep je tu za sve kojima treba izlaz i tako će uvek i biti i tako je Eminem gotovo samostalno ubedio apsolutno svakoga da može da bude skoro sasvim kao on, ne skroz – ipak je samo jedan on pravi. Na kraju prošlog i samom početku ovog veka on je zaređao niz albuma na kom bi mu svi mogli pozavideti – “Slim Shady LP”, “Marshall Matters LP” i “The Eminem Show”. Ništa manje značajna za potpunu sveprisutnost repa na samom vrhu muzičke industrije nije bila ni kontroverznost koja je odlikovala kako Eminema tako i sve najvažnije izvođače iz ovog perioda – Jay-Z, Kanye, Lil’ Wayne,…
Sa ovako zavidnom i impresivnom istorijom, šta je moglo poći po zlu? Ispostavilo se, izgleda, da je ipak moglo biti previše inovativnosti u žanru. Rep je bio potpuno prilagodljiv svim muzičkim žanrovima te je bespogovorno pristajao da im se prilagođava što je za posledicu imalo da se često izgubi u onome što zaista jeste. Pored toga, problem savremenom repa je pregomilanost izvođača – iako je Saundklaud sjajan i u svojoj osnovi upravo ono što rep želi da postigne (da pruži platformu nekom ko ju ne bi mogao dobiti drugačije) i ispostavlja se i da tolika količina ljudi koji žele da pronađu uspeh na ovaj način samo uzrokuje sve češće pojave i još i gore i uspešnost nekih muzičara koji to zaslužuju manje nego neki drugi i talentovaniji od njih.
Rep, dakle, uopšte više ne postoji kao žanr ali i dalje postoje individue koje jesu reperi, to jest, hip hop umetnici, i koje kao da stoje na marginama onoga što je nekad bilo. Kendrik Lamar je nesumnjivo najveći živi reper nove generacije koji u diskografiji nema nijedan album koji bi se mogao opisati bilo čime ispod sjajno – to važi čak i za Section.80, ne postoji nijedna opipljiva kritika koja mu se može priložiti. Ali on i njemu slični ipak nisu održali rep živim, samo njegove tragove te iako je rep i danas među najpopularnijim žanrovima, to se zapravo vrlo često ne bi ni moglo čuti. Budućnost repa je dakle nikad maglovitija, pa ipak, možda sam i ja preuranjeno napisao onaj uvod. Čini se da kao i sve velike pojave u istoriji, rep nikad ne može zapravo umreti, to je njegova čar, kada opet bude na marginama u svom briljantnom izdanju, opet će doživeti mejnstrim. Rep uvek živi jer kad umre, to ga nanovo čini živim.