Možda je koncert samo…mesto – Fontaines D.C. prvi put u Beogradu!

Fontaines D.C. je konačno ostvario veliku želju – i sebi i svojoj brojnoj publici u Srbiji i nastupio u Beogradu i bilo je – pa ni sam ne znam.

Bilo je bolje nego mnogi koncerti na kojima sam bio a ipak, nije bilo onoliko dobro koliko sam želeo ili očekivao da bude. I to mi valjda, naročito smeta.

Fontaines D.C. je možda najbolji bend na svetu (to već godinama mozgam!) i imajući to u vidu, od njihovog koncerta bi se moglo očekivati da bude najbolji na svetu a to, uistinu nije bio.

Ali hajmo prvo stvari koje su valjale, da budemo ljudi sa polupunom čašom.

Ozvučenje je bilo okej uzevši u obzir prostor, odsvirali su skoro sve pesme koje je publika želela da čuje (ubio bih da čujem Liberty Belle uživo ali avaj, tu sam u manjini pa ne mogu zameriti) i sve u svemu – čuli smo najbolji bend na svetu uživo dovraga, malo li je!

Hajmo sad čega je manjkalo. Prvo cene zaboga, pa zar ne znaju da ovde živi napaćeni narod i da nema svako (malo ko i ima) mogućnost da plati pivo 400 dinara a majicu 4.000 dinara (četiri hiljade ako hoćete i u rečima). Ja sam ju kupio kao uspomenu ali za mene i mnoge druge, ovakav trošak znači da se sad nedeljama nadoknađuje.

Žalimo se što nemamo velike koncerte češće na ovim prostorima i jeste istina da nije isplativo ali evo, ljudi vidimo da hoće da potroše samo posle gladuju ali čisto eto, ako superzvezde prate, čisto da znaju – sve ćemo kupiti kao da smo u Nemačkoj, ne brigajte.

Publika je bila užasna u odnosu na ono što bih očekivao na jednom ovakvom koncertu i to je zapravo najveća zamerka. Dešavalo mi se da budem na koncertima gde bend dođe umoran ili neraspoložen i energija publike to sve obriše u trenutku ali ovde, na umoran bend, odgovorila je i umorna publika.

Fontaines D.C. koncerti važe za događaj posebne vrste jer je mesto, kako bih rekao, istomišljenika po brojnim pitanjima koje je muzika spojila. Ja sada nisam uveren da to nije slučaj i ovde ali možda je uistinu nesretna okolnost što ljudi ovde protestuju već sedam (i više) meseci za ovakve događaje.

Niko nije umoran je divna parola i sasvim je tačna kada se govori o protestima kao pojavi ali van nje, svi su prokleto umorni i ne valja se praviti da nije tako.

I zbog toga, od više hiljada ljudi na koncertu ovakve vrste, na otvorenom i sa bendom koji je toliko živ da boli, čulo se tek slabašno pevanje velikih hitova, samo onih na početku i na kraju a pored toga, samo par stotina ljudi je uzvikivalo „Pumpaj“ a još manje „Free, free Palestine“.

Nisu ti povici nešto važni sami po sebi ali oni su recimo lep pokazatelj toga koliko je publika probuđena, živa i prisutna a ovde je nekako sve to izgledalo izrežirano.

A bend koji je Beograd veličao kao jedno od mesta na kom se najviše raduje da nastupa, nije na ovaj koncert sam od sebe došao spreman.

I to je okej isto, i za njih važi parola da jesu umorni pa makar i vikali „Niko nije umoran“. Turneja je poprilično velika i tek su na pola i prosto eto, već godinama sviraju, izbacuju albume vrhunskog kvaliteta jedan za drugih i teško je ne biti umoran sa tempom rada koji prate.

Ali evo, za kraj neke lepe stvari opet, da završimo kako smo i započeli, kao večiti optimisti.

„Jackie Down the Line“ i „Boys in the Better Land“ su pesme koje jako volim a uživo su zvučale još bolje i lepše a „Death Kink“ je divna i baš sam se obradovao da se tad pustim i da ta pesma bude sve što sam želeo da budem.

Publika je eto, zapravo bila sasvim okej tokom bisa (iako su pre povratka benda na binu bili užasni, nisu se ni potrudili da ih dozovu nazad, bend se sam vratio i to je bilo baš loše) pa su zbilja otpevali sasvim korektno „In the Modern World“, na „I Love You“ su briljirali i „Starburster“ je bio vrhunac večeri baš kakav treba da bude.

Na kraju, ostaje žal za propuštenim ali i mnogo lepog jer smo, zaboga, slušali madafakin’ Fontaines D.C. uživo!

Sad su upoznali Beograd, publika možda nije oduševila na prvu ali znate, upoznajemo se, kada dođu sledeći put, nema sumnje da će ih sve dočekati bolje i lepše.

Dočekaće ih možda i neki bolji i lepši Beograd u kom prevoz nije u potpunom kolapsu i gde se može proći ispred Narodne skupštine, dočekaće ih publika koja nema iza sebe već skoro osam meseci svakodnevne borbe za pravednije društvo i na kraju, dočekaće ih onaj Beograd koji mi imamo u mislima i sećanjima, nalik onom Dablinu o kom oni toliko pevaju.

A valjda će i oni doći odmorniji i manje opterećeni, i valjda povod za sastanak može biti samo samo ljubav prema muzici dok nas ne opterećuje pritisak genocida na jednoj strani sveta i pritisak borbe za pravdu na drugoj – do ponovnog viđenja – we were just very, very tired ali obećavamo – no one will refuse to stand!