Kako je nastao „Too Fast For Love“: Priča o prvom albumu benda Mötley Crüe

U novembru 1981. godine, nešto manje od 12 meseci nakon što su se okupili, Mötley Crüe su bili potpuni anonimusi – mladi, glupi i praktično prepuni seksualne energije. Četvorica članova benda – pevač Vince Neil, basista Nikki Sixx, bubnjar Tommy Lee i gitarista Mick Mars – živeli su u kući benda Mötley u Los Anđelesu, jazbini poroka koja će kasnije biti slikovito opisana u njihovoj knjizi The Dirt, i to bez prebijene pare.

Njihova razuzdana verzija hard rok tema u to vreme gotovo da nikoga nije zanimala. Koncerata je bilo malo – baš kao i toalet papira. Šest meseci ranije, svih 100 primeraka njihovog prikladno nazvanog debitantskog singla na sedmoinčnom vinilu, „Stick To Your Guns“ (B-strana: „Toast Of The Town“), besplatno je podeljeno na koncertima benda. Ipak, album koji su toliko želeli da snime pokrenuće glam-metal revoluciju.

U danima pre nego što su Doc McGee i Doug Thaler preuzeli njihove poslove i pre nego što je Elektra Records počela da potpisuje čekove sa tantijemama, Mötley Crüe su vodili Allan Coffman – bivši građevinski radnik i zet prijatelja Micka Marsa – i njegova supruga. Članovi grupe dobijali su svega 20 dolara nedeljno. Zapravo, upravo je spremnost bubnjara Tommyja Leeja da „žrtvuje sebe za ekipu“ omogućila bendu da uopšte ode u studio.

„U to vreme svi smo bili u vezama, osim Tommyja, a menadžerka studija Hit City West bila je jedna devojka“, priseća se pevač Vince Neil uz nestašan osmeh. „Nije bila naročito privlačna, ali smo naterali Tommyja da bude sa njom kako bismo dobili besplatno vreme u studiju.“

Album su članovi benda sami producirali, snimili ga za svega tri dana, a miksovan je u studiju Cherokee Studios. Kao izvršni producenti potpisani su Coffman And Coffman Productions, dok je čitav projekat koštao mizernih 2.500 dolara. Na sopstvenoj etiketi Leathür Records odštampano je svega 20.000 primeraka.

„Too Fast For Love je bio demo, čoveče“, uzvikuje Neil. Ipak, njihova smelost se bez sumnje isplatila. Nakon što je Elektra potpisala ugovor sa bendom, angažovan je Roy Thomas Baker, poznat po radu sa bendom Queen, kako bi ponovo miksovao originalno izdanje sa etikete Leathür.

„Mnogi ljudi kažu da je Roy upropastio album i slažem se sa njima“, priznaje Neil. „Više volim sirovost verzije koju smo sami uradili.“

Zapravo, Mötley Crüe su navodno pokušali da ubede Andyja Scotta, gitaristu benda The Sweet, da nadgleda produkciju albuma, ali bez uspeha.

„To je apsolutno tačno“, potvrđuje Neil. „Mötley Crüe su obožavali album Desolation Boulevard benda Sweet. Pitali smo i Hermana Rarebella, bubnjara grupe Scorpions, da nas producira i postane deo benda, ali je odbio. I dalje ga zadirkujem zbog toga.“

Neil se zabavlja kada ga podsete na činjenicu da je u saopštenju za medije koje je pratilo objavljivanje albuma Too Fast For Love stil benda opisan kao „povratak zvuku Beatlesa zasnovanom na snažnoj vožnji, ponovo energizovanom za osamdesete“.

S obzirom na to da će Mötley Crüe kasnije postati jedan od najkopiranijih bendova na svetu, ovakav opis svakako ne zvuči kao da su sebe tada doživljavali kao naročito originalne.

„Morate da se setite da se muzika tokom osamdesetih još uvek oporavljala od punk-rok pokreta“, protestuje pevač. „Bili smo jedan od prvih bendova koji su uzeli punk i pomešali ga sa glamom i metalom. Pokrenuli smo potpuno novi trend.“

Mnogi izvođači nikada ne uspeju da nadmaše svoja prva dva ili tri albuma. Šta je onda toliko posebno u iskri koja prati najranije radove jednog benda?

„Pa, imate ceo život da napišete prvi album, a onda imate godinu dana pre nego što vas pogodi prokletstvo drugog albuma“, objašnjava Neil. „Meni Too Fast For Love ima nekoliko sjajnih pesama. I dalje većinu njih sviramo uživo. Neke su prilično detinjaste – zbog pesme ‘Come On And Dance’ pomalo se naježim od neprijatnosti – ali tada smo bili mlad bend i, za vreme u kojem je album objavljen, bili smo toliko ispred drugih.“