Kako je nastao „The Black Parade“: 20 godina remek-dela benda My Chemical Romance

Godine 2006. My Chemical Romance već su bili jedan od najvećih malih kultnih bendova na svetu. Njihova prva dva albuma – I Brought You My Bullets, You Brought Me Your Love iz 2002. i Three Cheers for Sweet Revenge iz 2004. godine – etablirala su bend kao jednu od vodećih grupa rastuće emo i post-punk scene s početka dvehiljaditih.

Treći album MCR-a bio je, međutim, nešto sasvim drugačije. The Black Parade imao je ambiciju, domet i muzički raspon koji su daleko prevazilazili punk okvire. Kao kompletan konceptualni album, doneo je grandiozan, epski zvuk koji je razbio sve stilske i žanrovske granice koje je bend do tada možda imao i etablirao petorku iz New Jerseyja kao jedan od najvećih bendova na svetu.

Dok su ranije crpeli inspiraciju iz punk bendova poput Misfitsa i Black Flaga, na The Black Paradeu su dali mnogo više prostora svojoj ljubavi prema Queenu i raskošnom rocku sedamdesetih. Posebno su se ugledali na dva klasična konceptualna albuma iz tog perioda – The Rise And Fall Of Ziggy Stardust And The Spiders From Mars Davida Bowieja i The Wall grupe Pink Floyd.

„Tek sam nedavno počeo da razmišljam o tome, ali gotovo kao da pokušavamo da predvodimo neku vrstu neo-klasičnog rock pokreta“, rekao je Gerard Way za Kerrang! ubrzo nakon objavljivanja albuma. „Da vratimo raskoš i pozorište. Da odamo počast tim starim pesmama – ne da ih kopiramo, već da im potpuno odamo priznanje. Želeli smo da uhvatimo tu slavu, tu preteranost i samu suštinu klasičnog rocka sedamdesetih.“

Kako bi ostvarili ovu viziju, članovi benda preselili su se u navodno ukletu kuću poznatu kao Paramour Mansion u Los Anđelesu. To možda i nije bila najbolja ideja za bend čiji su se članovi već borili sa problemima mentalnog zdravlja i zloupotrebom supstanci.

Gerard Way je tokom snimanja imao veoma živopisne snove i noćne terore, od kojih su se neki našli i na albumu. Govorni deo na početku pesme „Sleep“ („To su ti terori i kao da imam osećaj da mi neko steže grlo…“) snimljen je nakon što se pevač probudio obliven hladnim znojem i zgrabio diktafon. Stih u kojem kaže „Sometimes I see flames…“ odnosi se na snove koji su se ponavljali i u kojima su se pojavljivali „Joan of Arc, sumpor i prokletstvo“.

Bilo je i drugih neobičnih događaja. Bubnjar Bob Bryar prisetio se da mu je gitarista Ray Toro rekao da je u svojoj sobi video duha, ali najteže je bilo Mikeyju Wayu. Basista, koji se u to vreme borio sa ozbiljnom depresijom i zavisnošću od alkohola, boravio je upravo u sobi za koju se pričalo da je najukletija u čitavoj vili.

„Kada smo bili u Paramouru tokom predprodukcije, dok smo još praktično pisali pesme, stvari su postale prilično mračne“, prisetio se Gerard nedavno u razgovoru sa Travisom Millsom za Apple Music 1. „Znam da se Mikey borio sa nekim mentalnim problemima. Svidelo nam se to mesto, ali imalo je neku čudnu energiju, kao da je ukleto.“

Govoreći za knjigu Not the Life It Seems: The True Lives of My Chemical Romance, čiji je autor Tom Bryant, Mikey Way je rekao:

„Bend nas je sve progutao i meni je to postalo previše. Postojale su neke stvari koje nikada nisam razrešio u vezi sa tim, a i one su se gomilale. Kombinacija svega toga počela je da me izjeda. Snimanje Black Paradea bio je trenutak kada je sve kulminiralo. Jednostavno sam morao da odem i sredim sebe.“

Mikey je privremeno napustio bend kako bi potražio pomoć, a ta odluka delimično se odrazila i u gorko-slatkoj završnoj pesmi albuma, „Famous Last Words“.

Ironično, tokom snimanja izuzetno mračnog spota za ovu pesmu dogodilo se još nekoliko povreda. Gerard je pokidao mišiće na nozi i stopalu, dok je Bob zadobio opekotine trećeg stepena na šakama i nogama od plamena u studiju.

Ako su snimanje pratile nesreće i bend ostavile iscrpljenim, rezultat je bio zaista posebno ostvarenje.

Konceptualni album prati umirućeg protagonista poznatog samo kao The Patient. Priča govori o njegovoj prividnoj smrti, iskustvima nakon smrti i razmišljanjima o sopstvenom životu. Album funkcioniše kao fascinantna celina koja je veća od zbira svojih delova, ali istovremeno svakoj pojedinačnoj pesmi daje dovoljno prostora da zablista.

Od samouverenog „Dead!“ preko emotivne „This Is How I Disappear“ do himnične „Teenagers“ – jedine pesme koja naizgled odstupa od priče o The Patientu i koju je Gerard napisao kao „komentar na to kako društvo i vlada na decu gledaju kao na meso“ – na albumu i dalje ima mnogo gitarske žestine.

Tu su, međutim, i ranjivije pesme poput „I Don’t Love You“ i klavirske „Cancer“, a tu je i fantastično pomahnitala „Mama“, sa upečatljivim gostovanjem Lize Minnelli.

I, naravno, centralno remek-delo albuma – „Welcome To The Black Parade“.

Pesma je prvobitno nastala nekoliko godina ranije pod nazivom „The Five of Us Are Dying“ i umalo nije završila na albumu.

„Jednostavno smo imali ovu punk pesmu koja je bila baš kul i sviđala nam se, ali ništa u vezi s njom nije mi govorilo nešto posebno“, rekao je Gerard za Apple Music 1. „Nije delovalo kao da će se naći na albumu jer su sve druge pesme imale veoma snažne teme, naslove i tako dalje. Ali nismo želeli tek tako da odustanemo od nje.“

Gerard je zato u pesmu uneo koncept The Black Paradea – apstraktnog sećanja iz detinjstva The Patienta koje mu se pojavljuje u trenutku smrti – nakon čega je bend potpuno rastavio pesmu i počeo da je ispisuje iz početka.

„Otprilike u to vreme napisao sam uvodnu melodiju za klavir koju je [producent] Rob [Cavallo] odsvirao. Kada smo joj ponovo prišli iz perspektive potpuno novog uvoda i novog načina da započnemo pesmu, to nam je pomoglo da popravimo i ostatak“, nastavio je pevač.

Rezultat je bila pesma koja će postati zaštitni znak benda – svojevrsna moderna „Bohemian Rhapsody“, čija ambicija i ogromna grandioznost predstavljaju srž čitavog albuma. Na mnogo načina, ona predstavlja i samu suštinu My Chemical Romancea.

„Trijumf ljudskog duha nad tamom bio je nešto što je od samog početka bilo ugrađeno u DNK benda“, rekao je Gerard za podcast My Turning Point autora Stevea Baltina. „U svetu postoji tama. A mislim da je prevazilaženje te tame, i one spoljašnje i one unutrašnje, prelepa stvar… Dakle, to je tema koja se definitivno nalazi u pesmi The Black Parade, kao i u mom radu.“

Ako je The Black Parade bio veći od zbira svojih ionako impresivnih delova, čitava kampanja koja ga je pratila bila je još veća. Bend je drastično promenio svoj izgled i za prateću turneju usvojio alter ego The Black Paradea.

Turneju su obeležile nove povrede i bolesti, uključujući i trovanje hranom, ali njihov marš nije prestajao. Na kraju su je završili kao istinske globalne superzvezde.

Naravno, nisu svi bili oduševljeni.

Ako želimo da vidimo koliko mainstream muzička scena može da bude neprijatno konzervativna, dovoljno je prisetiti se procene koju je 2007. godine dao bivši frontmen Kasabiana Tom Meighan:

„To je kao muzika ventrilokvista“, govorio je uznemireni leicesterški predstavnik „lad rocka“. „Čudna je i mračna. Nemaju ništa pozitivno da kažu. Jedina dobra vest je da neće potrajati. Ovi klovnovi neće još dugo biti tu.“

My Chemical Romance našli su se čak i na meti Daily Maila, koji je pokušao da ih predstavi kao „suicidalni kult“, uz smešan opis The Black Paradea kao „nadimka za mesto na koje emo fanovi veruju da će otići kada umru“.

Bend je odgovorio saopštenjem:

„Poruka i tema našeg albuma The Black Parade jesu nada i hrabrost. Naši tekstovi govore o pronalaženju snage da nastavimo da živimo uprkos bolu i teškim vremenima. Poslednja pesma na albumu kaže: ‘I am not afraid to keep on living’ – osećanje koje predstavlja stav benda prema teškoćama sa kojima se svi kao ljudska bića suočavamo.“

Uprkos skučenim pogledima i neukusnim pokušajima da se bend predstavi na pogrešan način, The Black Parade bio je potpuni trijumf i, dve decenije kasnije, i dalje stoji kao remek-delo My Chemical Romancea.

Mikey Way je u vreme objavljivanja albuma rekao:

„Želimo da ovo bude album po kojem će My Chemical Romance biti zapamćen. Svi imamo ploče koje su oblikovale naše detinjstvo i tinejdžerske godine. Kada čujete neku pesmu, ona vas vrati u određeni trenutak. Želimo da ovaj album učini isto ljudima.“

Misija je ostvarena.