Postpandemijska lična apokalipsa – recenzija novog albuma grupe Paramore
Američki rok bend Paramore izbacio je svoj šesti studijski album nazvan ,,This Is Why” 10. februara ove godine i album je prihvaćen sa uglavnom pozitivnim kritikama.
Tekst piše : Božidar Milovac
Paramore je alternativni rok i pop pank bend koji je višestruko nagrađivan i gotovo tokom cele istorije svog postojanja dobijali su univerzalne recenzije muzičkih kritičara. Ovaj bend je poslednjih desetak godina prolazio kroz relativno turbulentan period, sa promenama u sastavu, solo karijerama više članova benda (Hejli Vilijams i Zek Ferou) te i kreativne blokade sa kojom su se sukobljavali što je rezultiralo tome da je ovo njihov prvi album još od 2017. U poslednjih par albuma Paramore znatno eksperimentiše u odnosu na svoj prethodni zvuk i ovaj album ponajbolje prikazuje tu evolucija benda.
Album je poprilično kratak, sa trajanjem nešto dužim od pola sata, pa ipak u taj period bend uspeva da spakuje sve ono što su želeli da prenesu. U pitanju je relativno sirovo delo koje uspeva da prvu polovinu albuma ispuni brojnim novitetima i ponudi sasvim drugačiji zvuk od onoga na šta smo navikli od njih dok drugi deo mnogo više naliči njihovim ranim pop pank radovima.
Album se bavi posledicama koje je pandemija ostavila na nas kao individue, na percepciju drugih o nama i našu percepciju o drugima, o alienaciji i hladnoći koja je sve više prisutna o svetu oko nas i o svim brigama i problemima koje su se izrodile iz ovog perioda.
Svest o svim problemima u svetu oko nas i njihova sveprisutnost u medijima u više navrata grade tenziju koja se često lomi vokalnim delovima gde Hejli gotovo da vrišti o osećaju nedovoljnosti i nesposobnosti ali istovremeno i oseća neku užasnu zahvalnost zbog privilegije da o tome svemu bude informisana. Album analizira i konstatan stres uzrokovan manjkom vremena koji za posledicu ima samo još veću osetljivost na sve probleme oko nas. Album vrlo vešto balansira distopijske probleme i njihov uticaj na društvo koliko i njihov uticaj na mentalno zdravlje pojedinca i čak i ne pokušava da ponudi pravo rešenje već pre samo ističe umrtvljenost koju ovako nešto izaziva u nama.
U navratima međutim, osećaj umrtvljenosti nestaje i tada Hejli svojim vokalnim sposobnostima još bolje prenosi svoju ogorčenost i ponekad čak i nekakvu želju za osvetom ili pak za bilo kakvom vrstom delanja koja bi promenila neki deo sveta oko nas koji u njenim očima nije fer. Pred kraj albuma, melodije usporavaju i tempo je znatno sporiji što u nekim trenucima pomalo oduzima od energije koju album kao celina nudi ali poslednja pesma na albumu nulifikuje sve prethodno rečeno. Završen je sa daleko najboljom pesmom i mojim personalnim favoritom iz dosadašnje diskografije Paramore-a.
U njemu Hejli, kao posledicu svih mentalnih nelagoda kroz koje je prošle najslikovitije prikazuje posledice koje je to imalo na nju tako što se osvrće na svoje romantične izbore i odnose. Užasno je mračno i introspektivno sa gotovo zabrinjavajuće grubom muzikom koja prati izvrsno napisane stihove. Kroz celu pesmu gradaciono raste i intenzitet muzike i pevanja a i poruka sve do dela kada gotovo panično ponavlja kako uvek ona dobija udarce i kako se lekcija o takvim odnosima ponavlja iznova i iznova ali na kraju, nakon tog užasnog momenta katarze, skroz pomireno na kraju prihvata svoju sudbinu ponavljajući uvodni deo i znajući da je čeka još mnogo takvih odnosa.