Dr. Fric iz Kud Idijota za Highwaystar: “Sve je ispalo puno gore nego smo predviđali”

Nenad Marjanović dr. Fric, najpoznatiji kao basista i jedan od ključnih članova legendarnog punk benda KUD Idijoti, nedavno se ponovo obratio svojim čitaocima, ovog puta kroz svoju novu knjigu „Idijotske priče“. Na više od 300 stranica donosi preko 70 autobiografskih priča koje su lične, duhovite, satirične – i nepogrešivo punkerske.

Povodom izdavanja ove, njegove pete knjige po redu, malo sam proćaskao sa dr. Fricom i upitao ga par pitanja.

Intervju radio – Rastko Tomić

U uvodu u vašu knjigu pominjete kako je ona nastala tako što ste sami sebi pisali poruke. Da li ste to radili ciljano, planirajući knjigu, ili je to bila inspiracija i potreba u raznim situacijama da napišete ponešto, što se na kraju sve povezalo u knjigu?

Radio sam ciljano, koristio sam svaki trenutak da nešto napišem, u mnogim trenutcima u različitim kombinacijama,  kada bi mi nešto palo napamet upisao bih to kao natuknicu i onda bih to kasnije razrađivao, ali uvijek u mobitelu, naučio sam tako, puno sam komotniji nego za kompjuterom. Samu knjigu sam zamislio i na kraju završio kao svoja sjećanja, potpuno nevezane priče, reklo bi se bez glave i repa, ali na kraju sam zadovoljan kako je to ispalo.

Objavljene “Idijotske priče”, knjiga čiji autor je jedan od ključnih članova legendarnog punk benda KUD Idijoti

Pomenuli ste takođe i vaše dečačke snove. Da li se ijedan od njih ostvario?

Pa sanjao sam puno, maštao, meni je snimanje prve ploče, pa uopće karijera, baš ostvarenje sna, sve što ide uz to, koncerti, snimanja, putovanja svaki trenutak je kao dio mog sna, nešto što sam samo mogao sanjati. Danas s ovoliko godina ipak mi je upoznavanje Ramonsa i i sviranje s njima priča iz najluđih snova. Generalno sam najviše sanjao nogomet, ali ga nikada nisam igrao, danas kada mi sin igra u kadetima Istre 1961 kao da je to dio mog sna, ali puno sam toga na kraju ostvario, ali znam da smo za sva ostvarenja snova jako puno radili, mi smo bili bend koji je vježbao svaki dan, jako smo puno radili, mislim da kada netko sluša naše ploče može shvatiti koja je to precizna svirka, kako smo strašno uigrani, mislim da je naša uigranost još uvijek nedostižna za mnoge bendove.

I kakva je Pula danas? Koliko se razlikuje od one Pule kada ste vi bili dečak, momak? Postoje li neke razlike koje vas čine srećnim ili pak tužnim?

Pula je turistička vukojebina, grad užeglog ulja, visokih cijena, jedna nula od grada. Sve oko mene je tužno, iako se realno nikada bolje nije živjelo, ali što zbog mojih godina, što zbog objektivnih okolnosti Pula je za mene neki drugi grad. Naravno da volim Pulu, zato me i pogađa sve što se u njoj događalo da bi se dovela do ovoga što je danas. Grad nema javnog toaleta, ima jedan koji je koštao kao da su gradili sportsku dvoranu, nema kluba, nema nikakvih sadržaja osim što se gomilaju bezvezne manifestacije na kojima vlast, pogotovo u zadnje četiri godine isplaćuje honorare svojim  prijateljima, ajde sada je ta vlast otišla, ali napravili su od nas selendru, radnike Uljanika, kolone plavih radnih odjela zamijenile su crkvene procesije, idu s križem, obilaze grad. Taj dio se isto plaća iz proračuna, jebe im se koliko ljudi stoji iza toga, bilo im je važno od nas napraviti poslušnike, neko uživa, a neko kao ja se čudi.

Vašoj deci ste rekli „Tata vam ima respektabilan broj neprijatelja, ali kad-tad ćete shvatiti da je to vrlina”. Zbog čega smatrate da je to tako?

Prvenstveno radi garda, ljudi ne vole ljude kao što sam ja, sve je to dobro dok im nisam u blizini, no kad živiš s njima i pored njih ideš im na kurac, mrze te. Kako se i Pulu spustio sindrom „vjera, domovina, obitelj“ tako se povećao krug onih koji bi me davili u kapi vode,  tu nema demokracije, kada život gradiš isključivo na tom svetom trojstvu, koga boli kurac za toleranciju, koga briga za različite, drugačije, nema tu ljubavi. Znam da sam s ove strane crte na kojoj jesam nešto usamljeniji, ali bar sam povukao crtu, ne zanimaju me i dozvoljavam im da me smatraju govnetom, to je njihovo pravo. Klinci su odavno svjesni da je tata takav kakav je…za neke odličan, za druge smeće.

U Idijotima ste uvek imali jako izraženu i pokretačku ulogu, i kao ličnost i kao basista. Kako ste gledali na svoju ulogu – više kao “ritam” ili kao dodatni glas benda?

Moja uloga je kud i kamo veća od one koju bi netko volio da je, bio sam energičan, čovjek s općom kulturom, ušao sam u bend kao načitan dečko, odgajan sam u toleranciji, sin sam odličnih ljudi, sve sam to kasnije unosio u KUD Idijote. Ptica i ja bili smo i ritam sekcija ali i oni koji su diktirali zajebanciju, energiju, udarali smo ritam bendu i u kreativnom smislu, to znaju svi koji nas pojedinačno znaju i svi oni za koje se može reći da su nam bili prijatelji od samog početka. Svi oni koji nas ne poznaju doživljavaju nas kao basistu i bubnjara, no to nije tako.

Mali dodatak na fotku koja ima zanimljivu priču – “Cijelu karijeru vozili smo krševe od automobila, neka od tih vozila bila su skroz tehnički neispravna, jedan nam se auto doslovno raspao na pola. U Švicarskoj nam je pao „alternator“, uznemirila nas je buka u prednjem dijelu vozila, a na cesti iza nas ostao je neki komad. Vratili smo se da vidimo o čemu se radi, bili smo uvjereni da to nije naše, šutirali smo i okretali taj „dio“ koji se dimio, no onda se ukazala etiketa Fiat Mirafiori, jebiga, naše je, piše Fiat, al piše i Mirafiori”

Kako je bilo svirati pesme koje su imale i muzičku, ali i snažnu političku i društvenu poruku? Zapravo veliki procenat pesama Idijota priča priču i o današnjem vremenu, nekoliko decenija kasnije.

Bilo je to jedino što sam nas četvorica u to vrijeme mogli svirati, mi smo bili posebna skupina, poseban čopor, koji  se na sreću nije našao u niti jednom od postojećih na Balkanu. Puno smo se družili, utjecali jedan na drugog, radili smo ono što smo bili, nije bilo kalkulacije, bojim se da danas bend poput nas ne bi mogao opstati, vremena su zacementirana, na jebeno pogrešan način, sve je ispalo puno gore nego smo predviđali…

A da li se sećate tog prvog trenutka kada ste shvatili da ćete biti deo benda koji pravi nešto veliko? Šta je razlikovalo Idijote od drugih bendova? Da li se desilo da nekada posumnjate u to što radite ili da ste pomislili “možda preterujemo”?

Shvatili smo brzo da smo okruženi budalama, samo što se nikada nismo pokušali s njima sporazumjeti, radili smo ono što smo bili, sve što je danas ostalo iza nas, to samo nas četvorica, znam da bi netko prekrajao i našu biografiju, zašto ne, pa prekrajao je povijest puno važniju od povijesti jednog benda, ali niti bi ja bio ovo što jesam bez Saleta, Tuste i Ptice niti bi KUD Idijoti bili ovo što jesu da se nismo sastali takvi kakvi smo bili. Nikada niti sekunde se nismo upitali  da li radimo nešto što ne bi trebali.

Da li ste uopšte razmišljali o “karijeri” i trajanju, ili je sve bilo samo – daj da sviramo i živimo pank? Da li ste imali osećaj da vas publika doživljava više kao bend ili kao pokret?

Na sreću bili smo svjesni koliko smo važni ljudima, već sam spomenuo da smo jako puno vježbali, znali smo koliko smo muzički dobri, ali smo bili svjesni da ima dosta ljudi kao što smo mi, mislim da su nas doživljavali kao poštene ljude, još ako se nekome bili muzički dobri onda su dobili puno toga od nas, ako smo ikada bili neki pokret onda svojim sljedbenicima treba reći da smo u jebenoj defanzivi.

Kako je izgledao vaš odnos sa Tustom – i na bini i van nje?

Zajeban, ali smo se voljeli, on nije bio posebno govorljiv čovjek, uvijek je pažljivo upijao naše nekada sulude rasprave, na početku karijere nam je bio i otac i majka, puno iskusniji od nas, kasnije se to sve poravnalo. Privatno sam mu bio vjenčani kum, imali smo dane velike ljubavi ali i jebenih trenutaka, na sreću sve smo ispravili neposredno prije odlaska, jako sam tužan što ga više nema, nedostaje, evo i suza je krenula, a uvijek se sjetim da je cijelo brodogradilište Uljanik došlo na posljednjii ispraćaj, gomila radnika je bila u prvim redovima, rokeri su bili u pozadini. Danas imam odmak od naših emocija i mogu reći da je bio najveći punk frontmen na Balkanu, bio je velika antifašista i dobra ljudska duša.

U knjizi se može primetiti i da ste po liniji Pule, ali rekao bih i po muzičkoj liniji veoma vezani za Atomsko sklonište. Koje su vam njihove omiljene pesme?

Ovo je zajebana tema, oni su mi kao klincu bili uzori, kasnije su radi Bruna Langera postali pizde, to naravno nema veze s bendom nego jedino s karakterom čovjeka kakav je Langer. Puno je dobrih pjesama, poseban ton je davao Dragan Gužvan, veliki gitarista, a da ne spominjem Đosera, takav glas se rađa jednom u životu. Znači dvije faze, prva koja je povijest i druga također povijest ali povijest licemjerja.

Uz aktivnost u KUD Idijotima, vi ste takođe pisali i satirične kolumne, vodili i uređivali televizijske emisije, a iza sebe imate četiri knjige. Da li se pisanje “Idijotskih priča” razlikovalo po nečemu od pisanja ove pređašnje četiri knjige? Da li je bilo teško “pročeprkati” po sećanjima i staviti ih na papir?

 Nisu ovdje KUD Idijoti imali poseban značaj, oni su samo dio mog identiteta, tu i tamo neka priča koja je zaboravljena na Životu s Idi(j)otima. Knjigu sam pisao lagano, a malo smo je otegli jer je u jednoj fazi ona postala svojevrsno autorsko djelo mog prijatelja i dizajnera Blagoja Borislava Pešića koji je sagradio sjajnu paralelnu priču u fotogarfijama, ilustracijama, on je dao posebnu težinu ovim mojim zgužvanim pričama. Bojim se da bi knjiga bez njega ostala nedorečena, on je napravio jako dobru priču i zbog toga je ova knjiga drugačija, posebna, sretan sam što sam zanimljiv talentiranim ljudima kao što je on, hvala mu…

U knjizi ste bili 100% direktni, a rekao bih i 100% iskreni po pitanju mnogih stvari. Šta knjiga može da ponudi mlađim generacijama koje možda nisu imale prilike da vide Idijote uživo ili da se upoznaju sa vašim radom do sada? Iznenađuje li vas što mladi klinci i dalje masovno otkrivaju Idijote?

Mlađim generacijama ne mogu pomoći nikakvi Idijoti, njih moraju izbjegavati, ali niti moja knjiga im ne moža puno približiti ono što smo radili. Možda fotografije, možda ih to asocira na nešto pozitivno iz vremena kada smo sve uništili, kada smo ima ostavili u amanet ovu pustoš koju sada imaju…A što se tiče otkrivanja KUD Idijota, drago mi je, ima tu puno toga dobroga.

Takođe, u knjizi ste pominjali i Jugoslaviju, odnos publike i javnosti prema KUD Idijotima, Srbe, Hrvate i sve teme vezane za pomenute u prošlosti i sadašnjosti. Jeste li ispratili možda studentske proteste u Srbiji, šta mislite o njima?

Naravno da sam ispratio, svaki dan tražim informacije, jako sam sretan što ta djeca postoje, to je najbolja stvar koja se dogodila na ovim prostorima u zadnjih trideset godina. Divim se njihovoj hrabrosti, proživljavam s njima svaki pendrek, svaku nepravdu, gledam ih s divljenjem, Samo neka odrade sve sami, bez starijih, neka ne slušaju one koji su „aktivno“ šutjeli desetljećima, naravno da treba poštovati starije, ali neka svoju bitku odrade, neka ne daju zavesti, nadam se da će izdržati, nadam se da neće posumnjati u svoje ciljeve.

Postoji li nešto što bi želeli da ispravite iz tih godina, ili smatrate da sve mora ostati takvo kakvo je bilo – baš Idijotski?

Što se muzike tiče ništa ne bih ispravljao, a generalno volio bih ispraviti krive Drine, ma koliko god to bilo uzaludno…