Dve decenije albuma „Back to Black“: Zašto se i dalje vraćamo muzici Amy Winehouse

Danas se navršava 20 godina od objavljivanja albuma „Back to Black“, izdanja kojim je Amy Winehouse postala jedan od najprepoznatljivijih glasova svoje generacije. Dve decenije kasnije, njena muzika nije izgubila snagu, a priča o ljubavi, gubitku i samouništenju koju je pretočila u pesme i dalje pronalazi put do novih slušalaca.

Objavljen 27. oktobra 2006. godine, drugi studijski album britanske kantautorke predstavljao je veliki zaokret u odnosu na njen prvenac „Frank“. Umesto oslanjanja na savremeni jazz i hip-hop uticaje, Winehouse je zajedno sa producentima Markom Ronsonom i Salaamom Remijem izgradila zvuk inspirisan soulom i pop muzikom šezdesetih.

Bogate deonice duvačkih instrumenata, retro aranžmani i njena prepoznatljiva, hrapava boja glasa spojili su prošlost i sadašnjost na način koji je zvučao istovremeno nostalgično i potpuno autentično.

U središtu albuma nalazi se njen buran odnos sa Blakeom Fielder-Civilom, ali „Back to Black“ nije samo zbirka pesama o nesrećnoj ljubavi. To je portret osobe koja pokušava da razume sopstvene slabosti, suoči se sa razočaranjem i pronađe način da nastavi dalje. Naslovna numera, „Love Is a Losing Game“, „Wake Up Alone“ i „Tears Dry on Their Own“ različita su poglavlja iste priče, ispričane bez ulepšavanja i patetike.

Posebno mesto zauzima „Rehab“, pesma koja je postala jedan od njenih najvećih hitova. Uz zarazan ritam i duvačku sekciju, Winehouse je pevala o odbijanju odlaska na rehabilitaciju, pretvarajući ličnu borbu u numeru koja je osvojila svetske top-liste. Upravo je taj spoj duhovitosti, samosvesti i ranjivosti učinio njen autorski glas toliko upečatljivim.

Album je ostvario ogroman komercijalni i kritički uspeh, a na dodeli Grammy nagrada 2008. godine osvojio je pet priznanja, uključujući nagrade za najbolji pop vokalni album, najboljeg novog izvođača i pesmu godine za „Rehab“. Ipak, nasleđe „Back to Black“ ne može se svesti samo na brojke i nagrade. Njegov značaj leži u tome što je pokazao da muzika duboko ukorenjena u tradiciji soula može da zvuči sveže, savremeno i lično.

Povodom 20. godišnjice, 23. oktobra objavljeno je posebno izdanje sa 42 numere raspoređene na tri diska. Pored originalnog albuma, kolekcija donosi dodatne pesme, alternativne verzije i demo-snimke koji pružaju uvid u proces nastanka nekih od najpoznatijih kompozicija. Među njima je i ogoljena demo-verzija pesme „Love Is a Losing Game“, u kojoj glas i gitara još neposrednije otkrivaju njenu emotivnu težinu. Treći disk sadrži 14 numera sa nastupa u amsterdamskom klubu Paradiso iz 2007. godine.

Kako ističe i osvrt magazina Pitchfork na jubilarno izdanje, novih, ranije neobjavljenih materijala nema mnogo, ali oni pružaju zanimljiv pogled na razvoj albuma koji je odavno postao klasik.

Amy Winehouse preminula je 2011. godine, u 27. godini života, ostavivši iza sebe samo dva studijska albuma. Ipak, njena diskografija nastavlja da živi, a „Back to Black“ ostaje dokaz da za bezvremensku muziku nisu neophodni duga karijera ni obimna diskografija.

Dvadeset godina kasnije, ovom albumu ne vraćamo se samo zbog nostalgije ili prepoznatljivih hitova. Vraćamo mu se zato što je Amy Winehouse uspela da od sopstvenih lomova napravi pesme koje pripadaju svima nama — i koje, čak i kada znamo svaku reč, i dalje umeju da zabole.