Mile Kekin i Branko Golubović Golub Foto:Nemanja Jovanović/Ivan Dinić/Nova S

Emotivna poruka Goluba upućena Miletu Kekinu i Hladnom pivu

Tačno pre dvadeset i pet godina sedeli smo s Hladnim pivom u nekoj kafanici, sklepanoj od dasaka, sumnjive higijene, koja se nalazila u čuvenoj mariborskoj Pekarni.

Jeli smo odličan pasulj s kobajom. Sve smo to, naravno, zalivali pivom. To veče smo zajedno svirali na nekom festivalčiću, a ovo je bio prvi put da smo se upoznali i popričali. Neverovatno je koliko su nam se razmišljanja poklapala…, započeo je svoj emotivni status Branko Golubović Golub iz Goblina, a ostalo je – istorija…

Prenosimo Golubov status sa Fejsbuka u celosti:

…To su bila vremena kad nije bilo interneta i društvenih mreža. Kasetna izdanja bendova su nekako i putovala preko grane, ali srpski bendovi još uvek nisu mogli da sviraju u Hrvatskoj, i obrnuto. Elem, sve što smo jedni o drugima znali, bilo je kroz ta butleg izdanja. Hladno pivo (official) je u to vreme imalo iza sebe dva studijska izdanja (Džinovski i G.A.D.). Sećam se da je moja tadašnja devojka imala oba i da sam s blagom ljubomorom slušao njena poređenja naših i njhovih albuma. Smatrala je da Hladno pivo ima zreliji i žešći zvuk od nas. Zbog boje Miletovog glasa smatrala je da je on lik „dalmoške građe“, visok bar 190 cm, ogromnog grudnog koša koji je bio neophodan za tako prodoran glas. Sreći nije bilo kraja kad sam shvatio da se zajebala pošto je Mile niži od mene (Izvini, Mile!). No, moja „ljubomora“ je uskoro zamenjena bezuslovnim poštovanjem prema tim momcima, kako zbog njihove otvorenosti i prijatnih karaktera koje poseduju, tako i zbog onoga što sam kasnije mogao videti tokom njihovog nastupa. Mi smo važili za izuzetno uvežban bend. Oni su bili mašina. Međutim, ono što me je više oduševilo je energija koju je bend imao i njihov odnos sa publikom. Preterana uvežbanost može biti mač sa dve oštrice i lako može gurnuti bend u izvođačku frigidnost. Hladno pivo, definitivno, nije moralo da brine o tome.

 

Ne računajući dolazak momaka iz Hladnog piva na naš, ispostaviće se, poslednji koncert odsviran u Zagrebu 2001. godine, nakon kojeg je započela devetogodišnja pauza Goblina, ponovo smo se sreli s njima tek 2013. godine. Tokom tog vremena oni su izbacili još par (čitaj: pet) vrhunskih studijskih albuma zahvaljujući kojima su počeli da haraju regionalnom koncertnom scenom. Bio je užitak videti kako se bend razvio u pravu koncertnu atrakciju. Set-lista je bila preplavljena hitovima. Dobili su na stilskoj i sviračkoj širini pri čemu nisu nijednog trenutka izgubili sve ono što ih je krasilo i što sam prepoznao na svirci koju sam gledao u onom malom mariborskom klubu. I to je jedna od najbitnijih osobina ovog benda. Hladno pivo je uspelo da se izdigne još par metara zadržavajući svoju originalnu publiku i privlačeći na svoje svirke neke nove klince, ali i njihove ćalce i keve. Nikad ih nisam smatrao mainstream bendom, ali oni jesu zaslužni za odgajanje novih rokenrol generacija jednako kao što bi to bio i neki high quality mainstream bend. Ulazeći u posao glavom i mudima, otvorili su vrata mnogim mlađim bendovima u regionu, a da ni jedni ni drugi toga možda nisu ni svesni. I, ostali su bend koji kolege sa scene izuzetno poštuju zato što su obema nogama stajali čvrsto na zemlji. Velika čast mi je bila gostovati na snimanjima njihove dve pesme: „Mojoj majici“ i „Ovo će proći“.

Hladno pivo se srčano i žestoko oprostilo od Beograda

Zbog svega ovoga nikako nisam mogao da svarim ideju da prestaju s radom. Nije mi bilo jasno kako to može da se desi. U čemu je problem? Onda sam shvatio. Zbog svega gore pomenutog, momci su skapirali da treba napraviti pauzu. Kažem „pauzu“ jer tako su i sami rekli. Držim ih za reč! Došlo je do premora materijala. A Hladno pivo nije bend koji će sebi dozvoliti da pravi bilo kakve kompromise. Publika će ili dobiti stopostotnu pivčugu ili će morati da ode na neko drugo mesto i pije brlju. Brlju neće dobiti od njih. Trećeg nema. I,naravno, treba pozdraviti ovaj potez, koliko god on bio izuzetno težak, ili nam se ne sviđa. Takve odluke samo veliki mogu da naprave. A u međuvremenu, što reče pesnik, „nije sve tako sivo“. Naprotiv. Ekipa nastavlja svoj rad. Mile nastavlja svoju uspešnu solo karijeru, dok sa par demo-snimaka, koje su podelili na Youtubeu, ostatak benda, pod imenom Guerilla Mainstream, obećava publici dosta provoda na budućim svirkama. Sve ovo me raduje. Družićemo se, viđaćemo se, slušaćemo još puno dobrih pesama. A u tome i jeste poenta.
Momci, hvala Vam za Vaše pesme i divne trenutke koje smo proveli zajedno. Goblini Vam žele puno sreće u budućem radu. I, naravno, videćemo se!