Foto : Filip Olćan / Za Highwaystar
Five Finger Death Punch sinoć na Tašu pokazali “kako se to radi”
Five Finger Death Punch su jedan od retkih svetskih bendova koji su došli i pokidali, a ne samo odradili svoj posao “jer su u Srbiji”, pa koga to zanima Srbija.
Tekst napisao : Rastko Tomić
To je moj utisak koji se prožimao od prve pesme, odnosno “Inside Out”, do kraja koncerta, nakon njega i sve do sada.
Apsolutno ništa se nije promenilo po pitanju mog oduševljenja sinoćnom izvedbom, šta više ono se i povećalo kako sam postajao svestan čemu sam ja to upravo prisustvovao.
Takođe, još jedna misao koja mi je prolazila glavom od trenutka kada sam ušao na Tašmajdan pa sve do sada je ta da mi je neverovatno krivo što Taš nije bio dupke krcat – jer su Five Finger Death Punch to zaslužili.
Pre FFDP-a kao predgrupa nastupio je švedski bend Solence umesto dugo najavljivanih Hollywood Undead koji su usled logističkih problema bili primorani da otkažu celu evropsku turneju.
Na njima je broj ljudi bio (nažalost) tek mali, a ko je stajao ispred Tašmajdana mogao je da primeti da veliki broj ljudi čekajući glavne zvezde namerno odlažu ulazak na stadion.
No, bilo kako bilo, oni su nakon predgrupe i kraće pauze već na prvoj pesmi uspeli da kupe prisutnu publiku koja je bez prestanka pevala ceo koncert – koji je trajao malo kraće od onoga na šta smo navikli, odnosno oko 1h i 20 minuta, međutim – energija koju su izbacili iz sebe za to vreme veća je nego na nekim koncertima koji traju i po 3h.
Šou je malo je reći bio svetski, a o kvalitetu produkcije, tona gitara, bubnjeva, vatre na sceni i njihovoj posvećenosti neću ni da pričam. Kada smo kod vatre, ja sam je u drugom/trećem redu povremeno osećao na rukama, kako je bilo njima na bini – ne smem ni da zamislim ?!
Nakon prve pesme usledila je “Trouble”, te su na moje čuđenje odmah krenuli sa jednom od najpopularnijih pesama “Wash It All Away”, ne radeći to kao većina bendova, odnosno ne čuvajući je za sam kraj.
Videvši kasnije na setlisti, shvatio sam da je uvek tada sviraju, te da to nije bilo samo jer su po prvi put došli u Srbiju, pa su želeli da pokrenu masu još više. A to im je vrlo verovatno i dobar potez.
“Vi ste jebeno sjajni! Živimo u ludom svetu, ali o tome nećemo da pričamo večeras” – izjavio je pevač grupe, Ivan Moody, pre nego što su odsvirali “Wash It All Away”.
Ređali su se hitovi “Jekyll & Hyde”, “Bad Company”, “Never enough”, a Ivan Moody je na izjavljenoj rečenici nastavio da potencira i ostatak koncerta, malo više na delima nego rečima – zajedno sa ostatkom benda.
Pogledajte celu galeriju fotografija ispod.
Sa bine su u više u publiku bacali trzalice, palice, pa čak i novčanice, šešir pevača i mnogo, mnogo toga.
U akapela verziji izvedena je “Far From Home”, a nakon toga i “Wrong Side of Heaven”, koju je posvećena veteranima beskućnicima, koji pate od PTSD-a, TPM i depresije nakon služenja u vojsci, i ne primaju nikakvu pomoć koja im je neophodna, uprkos njihovom služenju zemlji.
Nakon toga usledio je solo bubnjara Charlie Engena(koji možda nije bio najinspirativniji solo ikada, ali tehnički neverovatan) zajedno sa pesmom “Burn MF”, te “Coming Down” i “Lift Me Up” koju su odsvirali bez pevača grupe Judas Priest Rob Halforda sa kojim je snimljena studijska verzija. Utisak je da verzija i bez Halforda zvuči zaista sjajno, iako je teško poverovati u to. Pri početku refrena čuo se i prvi topovski udar, koji su ponovili za sledeću pesmu.
Za sam kraj, na bis, izvedene su pesme “Under/Over It” i “Bleeding”. Nakon prve pesme Ivan Moody je bejzbol palicu, koji je koristio za potrebe nastupa, poklonio jednoj od najmlađih obožavateljki koja je bila u publici, na tatinim ramenima. Njemu je publika zauzvrat skandirala “Ivane, Ivane”.
Osim nje, još jedna manja devojčica je pri sredini nastupa imala čast da provede neko vreme u džepovima bine nakon što ju je Ivan pozvao. Ono što je bilo najzanimljivije jeste da je devojčica imala njihov specifičan znak, odnosno crvenu šaku na licu.
Grupa Five Finger Death Punch je se tako nakon odsvirane “Bleeding”(koju je po reakcijama očigledno bar pola Taša iščekivalo sa nestrpljenjem) oprostila od publike uz pesmu “House of the Rising Sun” koja je bila puštena sa zvučnika.
Uz pozdravljenje u publiku su “leteli” pokloni u vidu trzalica za gitaru, novcčanica, palica za bunjeve, žica za gitare, flaša vode i ostalih stvari. Toliko su dali sve od sebe, da je Moody na kraju krenuo da izvrće džepove mimikom govorivši – nemam više šta da dam.
Jedna mala zamerka je što je bina bila začuđujuće mala za ovako veliki bend – da li zbog očekivanog broja posetilaca, zahteva benda ili čega, ne znam, ali se nadam da će FFDP prvom prilikom posetiti Srbiju i utabati temelje koje su postavili sinoć.
Još neke lepe stvari koje sam primetio su da nisu samo mladi bili prisutni, već i stariji, pa i nekolicina penzionera, kao i da su svi – ali apsolutno svi znali sve pesme. Tako da je sa te strane družina bila prava i probrana.
