Grupa Smak: zvuk introspekcije

Kad muzika ostavlja dublji trag od reči

Postoje trenuci kada zvuk ne dopire samo do ušiju, već prodire kroz celo biće. Verujem da je važno prepoznati takav trenutak, zastati, napraviti mu prostora i, ako je potrebno, dozvoliti mu da nas preplavi, pa naposletku i nadvlada. U tom kontekstu muzika postaje nadahnuće, večita inspiracija i tiha sila koja dolazi do naših najdubljih slojeva.

U tom životnom hodu, nekad sigurnom, nekad po teškom, neravnom tlu, dogodi se da se spotaknemo o kamen. Naizgled je običan, grub, stran, nama nepoznat. Ipak, ako ga uzmemo sa sobom, ako mu damo priliku da postane deo puta, on s vremenom stasava u više od prepreke. On sada ima ulogu saputnika. Istražujemo ga, brusimo, otkrivamo sloj po sloj — dok se ne pokaže ono najdublje u njemu, a često i u nama. Taj kamen svako može imenovati drugačije, dati mu lično ili univerzalno značenje, ali za mene, on nosi ime  grupe Smak.

Verujem da se osećaj bliskosti i posebne, dublje povezanosti sa nečijom muzikom, gradi na isti način kao i sa ljudima. Naime, kada uz čitav opus nekog izvođača, dozvoljavamo sebi emocije, dakle, dopuštamo samootkrivanje u slušalačkom procesu. Iako je izbor težak, čini se nemoguć, meni posebno draga pesma jeste El Dumo.

Pri povratku u svoj rodni grad Kragujevac, Boris je iz Australije doneo par ploča, među kojima se našao i singl grupe Ellis, gde je jedna od kompozicija bila El Doomo. Naime, Stiven Džon Elis je engleski pevač, koji je 1972. godine osnovao bend Ellis, kratkotrajan muzički poduhvat u saradnji sa klavijaturistom Zootom Moneyjem. Ostali članovi benda bili su gitarista Andy Gee (bivši član grupe Peter Bardens), basista Jimmy Leverton (nekadašnji član benda Fat Mattress), kojeg je kasnije zamenio Nick South, i bubnjar Dave Lutton. Iste godine objavljuju svoj prvi album “Riding on the Crest of a Slump & Why Not”, sa koga je i skinut pomenuti singl. Tako je 1976. godine pesma El Dumo, nadahnuta stvaralaštvom ovih engleskih muzičara, našla svoje mesto na B strani singla grupe Smak. Pesmu su podigli na viši nivo, dali joj novi život. Još jednom, Mirko Glišić svojim tekstom učinio je da svako može naći svoj kutak u istom. Reči kao da otvaraju širom vrata onom nedodirljivom i često neizrečenom, osećanjima. Dok nam  upravo u takav svet ruke pruža Boris sa svojim vokalom, a Točkove solaže govore svojim, posebnim jezikom.