Kako je David Bowie uz pomoć Nile Rodgers ponovo osvojio svet

Početkom 1983. godine, nakon isteka dvanaestogodišnjeg ugovora koji je potpisao još 1971, David Bowie i RCA Records razišli su se sporazumno. Iako su albumi iz tzv. „berlinske trilogije“ (Low, “Heroes”, Lodger) dobili izuzetne kritike, nijedan od njih nije ušao u američki Top 10. Čak ni komercijalno uspešniji Scary Monsters (1980), nošen hitovima „Ashes to Ashes“ i „Fashion“, nije bio dovoljan razlog da američka diskografska kuća pokaže interesovanje za novi ugovor. Bowie u tom trenutku jednostavno nije bio „prodavan“ u SAD.

„Rokenrol je biznis, a David tada nije prodavao ploče u Americi“, rekao je njegov prijatelj i budući saradnik Nile Rodgers u intervjuu za Vulture. „Danas sve to romantizujemo, ali tada nije bilo tako. Nije ‘razvaljivao’.“

Rodgers i Bowie upoznali su se tokom jednog izlaska u Njujorku, gde su u društvu Billyja Idola završili u klubu. Iako se večeri ne seća najbolje, Rodgers pamti da su se povezali kroz zajedničku ljubav prema avangardnom džezu. Dovoljno pribran, ostavio je Bowieju svoj broj telefona — za slučaj buduće saradnje.

Za razliku od Bowieja, Rodgers je krajem sedamdesetih bio u punom komercijalnom naletu. Sa bendom Chic imao je američke brojeve jedan („Le Freak“, „Good Times“), pisao je hitove za Diana Ross („Upside Down“) i Sister Sledge, pa je u industriji već stekao nadimak — The Hitmaker. Ipak, trebalo je vremena da se njih dvojica zaista spoje u studiju.

„Iskreno, ne sećam se ni da sam mu dao broj“, priznao je Rodgers. „Zvao me je svaki dan dok su mi renovirali stan. Posle nedelju dana majstori su mi rekli: ‘Gospodine Rodžerse, neki tip zove svaki dan i tvrdi da je David Bowie.’ Tada mi je sinulo — pa to stvarno jeste on.“

U prvim nedeljama saradnje, obojica su bili previše obazrivi. Rodgers je želeo da pomera zvučne granice sa umetnikom kog je stavljao u rang Milesa Davisa i Princea, ali Bowie je bio jasan: „Hoću da radiš ono u čemu si najbolji. Hoću hitove.“

Prva pesma na kojoj su počeli da rade bila je „Let’s Dance“.

„Bio sam kod njega u Švajcarskoj i spavao“, prisetio se Rodgers u intervjuu za Victoria and Albert Museum. „Ušao je u sobu i rekao: ‘Nile, mislim da je ovo hit.’ Odsviralo mi je na akustičnoj gitari — zvučalo je kao Donovan pomešan sa Anthonyjem Newleyjem. I to ne kao kompliment.“

Rodgers je smatrao da pesmi nedostaje „ear candy“ i odlučio je da sve svede na osnovni groove — dve gitare, bas i bubnjeve. „Ako funk postoji u ritam sekciji, imamo pesmu“, rekao je kasnije za Rolling Stone.

Iako je verovao Rodgersu, Bowie je imao još jednog aduta: mladog bluz gitaristu Stevie Ray Vaughan, kog je video na Montreux Jazz Festival 1982. godine. Njegovo uključivanje u snimanje u njujorškom Power Station studiju dalo je pesmi prepoznatljivu energiju i široku privlačnost.

Objavljena 14. marta 1983, „Let’s Dance“ postala je prva pesma Davida Bowieja koja je istovremeno zauzela prvo mesto na top-listama u SAD i Velikoj Britaniji, kao i njegov najprodavaniji singl ikada. Istoimeni album dostigao je tiraž od 11 miliona primeraka širom sveta i ostao najuspešniji u njegovoj karijeri.

David Bowie se vratio — i to na velika vrata.