Ko ima najmoćniji glas svih vremena? Naučni podaci imaju odgovor

Pevač jednog benda često je vezivno tkivo koje drži sve na okupu. Možete imati najbolje instrumentaliste na svetu i najsloženiji stil sviranja, ali ako pevač nije dorastao zadatku – cela priča se raspada.

Šta zapravo čini dobrog pevača, tema je oko koje se uvek vodi rasprava. Johnny Rotten, recimo, nikada nije imao veliki raspon glasa, ali je bez sumnje bio savršen frontmen za Sex Pistols. S druge strane, tu je Freddie Mercury – pevač izuzetnih vokalnih sposobnosti, koji bi, međutim, teško bio idealan izbor za punk bend.

Zbog toga se može reći da je dobar pevač u velikoj meri stvar subjektivnog utiska, koji zavisi od vrste benda i muzičkog izraza kojem teže. Ipak, postoje i određeni objektivni elementi koji doprinose kvalitetu pevača, a jedan od njih je i prirodni vokalni raspon.

Upravo tim kriterijumom bavio se nedavni istraživački projekat koji je sproveo Concert Hotels, sa ciljem da utvrdi koji poznati pevač ima najveći vokalni raspon svih vremena. Analizirani su snimci gotovo svih relevantnih izvođača koji su oblikovali popularnu kulturu u poslednjih šest decenija. Zabeležene su najniže i najviše note koje su ikada otpevali, a na osnovu tih podataka izračunat je njihov ukupni vokalni raspon. Iako rezultat na prvi pogled može delovati iznenađujuće, kada se sagleda celokupna diskografija pobednika – izbor deluje logično.

Među prvih deset našli su se izvođači poput David Bowieja, Princea i Mariah Carey – umetnici koji su svaki na svoj način ostavili dubok trag i posedovali impresivne vokalne mogućnosti. Ipak, prema ovom istraživanju, na samom vrhu liste našao se kontroverzni frontmen Guns N’ Rosesa – Axl Rose.

Važno je odmah naglasiti da se ovde ne govori o aktuelnim nastupima Axl Rosea. Vreme nikoga ne štedi, a njegov glas je tokom godina pretrpeo očigledne promene. Nedavni viralni snimci često svedoče o tome i umeju da budu neprijatni i za gledanje i za slušanje. Ipak, uzimajući u obzir koliko dugo nastupa i kakav je pritisak takva karijera ostavila na njegove glasne žice, to i nije neočekivano.

Kada se vratimo na klasične snimke Guns N’ Rosesa, postaje jasno koliko je Axl Roseov vokalni raspon bio izuzetno širok. Od pesama poput It’s So Easy, u kojima peva dubokim, hrapavim glasom, do Paradise City, gde njegov prepoznatljivi vrisak dominira čitavom numerom, Rose se kretao kroz više oktava, prilagođavajući glas različitim emotivnim nijansama.

Može se čak tvrditi da je dugovečnost Guns N’ Rosesa delimično zasnovana upravo na toj vokalnoj svestranosti, koja im je omogućila da menjaju atmosferu pesama tokom karijere, bez drastičnih promena u instrumentalnom zvuku koji su fanovi zavoleli.

Naravno, tu je i „slon u sobi“ – činjenica da je, uprkos nespornoj pevačkoj veličini, Axl Rose često bio sklon da se ne pojavi na sceni. Odlaganja i otkazivanja koncerata u poslednjem trenutku bila su deo njegove reputacije, pri čemu je ego često dolazio ispred talenta. Ipak, treba imati u vidu da malo ko može sebi da priušti takvo ponašanje i da i dalje ima bend i publiku. To dovoljno govori o tome koliko je u svom zenitu bio moćan izvođač.

Jedna od pesama koja možda najbolje ilustruje njegov vokalni raspon je Sweet Child O’ Mine – numera koja se većim delom peva u visokim registrima, ali se nakon sola spušta u hrapavi, prigušeni refren „Where do we go now?“. Upravo u takvim momentima Axl Rose pokazuje zašto se, makar prema ovom istraživanju, smatra pevačem sa najimpresivnijim vokalnim rasponom u istoriji popularne muzike.