Foto : Skullcheez
Koncert Steel Panthera – povratak u 1987. godinu na svim nivoima
Dolazak na koncert i vraćanje u 1987. godinu.
Da, bukvalno je bilo tako. Došao sam pred Dorćol Platz koje je bilo mesto održavanja koncert nekih 1h pre početka sa ciljem da uzmem akreditaciju i da se javim društvu koje sam znao da će doći, a nisam ih video odavno. Međutim, dolaskom ispred Platza doživeo sam automatski povratak u najveće godine glam i hair roka i metala, kasne 80e, ili što bi Steel Panther rekli –
“Ozzy was on the Crazy Train
Bitin’ heads off bats
It was long before the YouTube trolls
And this bullshit SnappyChats” – upravo u pesmi koja nosi naziv “1987” i posvećena je verovatno najvećoj godini u istoriji glam/hair žanra/ova.
Toliki broj ljudi odeven u tom prepoznatljivom “drečavom” stilu poput kultnih bendova kao što su to Poison, Whitesnake, Def Leppard, Ratt, Ozzy Osbourne i svi velikani na koje se između ostalog i sami Steel Panter ugledaju ne pamtim kada sam poslednji put video na istom mestu, i da li sam ikada video. Nekome ko nije u tom fazonu veoma bi bilo veoma neprijatno, ali ne i meni, osećao sam se kao među svojima, prijatnije nego na većini koncerata. Što je ironija, ako uzmemo u obzir Panther-ove tekstove i način izražavanja.
Ali jednostavno, oni su bend koji volite ili ne volite. Ili su vam genijalni ili ne možete da ih smislite. Nema sredine.
Na koncert sam ušao 15ak minuta pre početka, kako bih našao korektno mesto dok se sve nije zauzelo i smestio se, ali iako je bio napolju iste sekunde sam osetio kako se topim i postajem gola voda. U tom momentu sam se upitao kako to da ima ovoliki broj ljudi i da koncert nije rasprodat, ali bend se već na drugoj, trećoj pesmi oglasio po tom pitanju i saopštio da je koncert rasprodat.
Koncert su, očekivano bez kašnjenja, počeli sa “Eyes of the Panther”, jednim od svojih najvećih hitova, koji na studijskom snimku i kreće sa zvukom Pantera. Već nakon prve pesme krenuo je očekivani stand up od strane benda, tako da ko ne voli bendove koji pričaju puno i zezaju se, ovo mu je verovatno zasmetalo i nije se baš proveo(mogli smo čuti i povike u par navrata gde se dalo primetiti da pojedincima smeta priča umesto svirke), ali ko voli sigurno se ismejao za sve pare.
Nakon koje minute razgovora između sebe i sa publikom, nastavili su rešetanje po pesmama kao što su “Tomorrow Night”, “Asian Hooker”(na kojoj su i izveli jednu Azijatkinju iz publike na binu, međutim rekao bih da je ona igrom slučaja završila na ovom koncertu, neplanirano, tako da ne poznaje šale benda i bila je sva zbunjena, a čak je upitno i da li zna engleski), “Just Like Tiger Woods”, te “Friends With Benefits” nakon koje je usledio gitarski solo doktora na gitari zvanog Satchel, koji je na par minuta ostao sam na bini.
Zaista, takav ton gitare se ne sećam kada sam poslednji put čuo, ni na mnogo većim koncertima. Istini za volju, koncert jeste bio nešto tiši nego očekivano, pa su mnogi pomislili da su zaista ogluveli od odlazaka po koncertima i velikih ozvučenja, ali ne, ovog puta je bend zaista bio tiši. I pored toga, Satchel je pokazao kako se svira gitara.
Uzgred rečeno, iako važe za zejebantski bend, da ih tako nazovem, sa tehničke strane svako svoj instrument svira perfektno, pevač je odličan i jedan su od usviranijih bendova koje sam čuo u poslednjih nekoliko godina.
Na momente su se međusobno prozivali, ali su i zezali kolege iz drugih bendova kao što su Vince Neil ili Rick Allen.
Sledeće dve pesme su pokazale koliko je publika, iako zgužvana i u znoju bila sjajna. Bile su to stari hit – “Death to All but Metal”, i novi hit, odnosno verovatno pesma sa novog albuma koja se najbolje probila među ljude sa poslednjeg albuma koji su objavili prošle godine – “1987”. Tu pesmu sam pominjao upravo na početku teksta, i u njoj su ispisali sve što se izdešavalo te velike godine za glam i hair, a videlo se i koliko publika voli taj period.
Nakon te dve pesme i “Ain’t Dead Yet” usledio je deo gde su izveli još jednu devojku iz prvih redova na binu, ovoga puta crvenokosu Enu. Njoj je svaki član napisao pesmu na licu mesta(naravno da nije na licu mesta, ali da kažemo da jeste) i time pokušao da je šarmira. S tim što je basista svirao klavir, pevač gitaru, a bubnjar… perkusije. Tom prilikom pokazali su i zašto su došli gotovo dva dana ranije u Beograd, naučili su i neke naše reči – znate koje. Ko je imao sreće i prošetao u pravo vreme Knez Mihailovom dan pred koncert, mogao je uhvatiti pevača Michaela Starra kako svira gitaru u Knezu.
View this post on Instagram
Zajedno sa Enom na bini, koja je na, pa skoro 10ak-15 minuta postala član benda, otpevali su i “Weenie Ride” i “17 Girls in a Row”, nakon čega se bližio kraj koncerta.
Svi znamo da na njihovim nastupima svugde ima bacanja bruseva, gaćica i ostalog donjeg veša, kao i čestog izlaska velikog broja devojaka iz publike na binu. Međutim, ovog drugog ovaj put nije bilo, pošto je bend rekao da nisu baš najsigurniji da li bi bina izdržala sve.
Poslednje dve pesme na koncertu bile su “Party Like Tomorrow Is the End of the World” i njihov verovatno najveći hit “Gloryhole”, ostavljajući fanove tužne i bez nekih pesama koje vole.
Publika je vikala bis, bis, bis, ali vrlo brzo je bilo jasno da je to to, i da njihov koncert traje 1h i 30 minuta, koliko je i trajao. Neki od komentara koje sam čuo jeste da su koncerti po Nemačkoj ili drugim zemljama na zapadu bili bolji, ali iskren da budem, ja sam lično prijatno iznenađen i samim koncertom i publikom.
Možda je to zato što ih volim privatno, a možda je i stvarno tako. Da se ne ponavljam kao papagaj, onaj ko ih voli i kome je njihovo zezanje kul, sigurno se proveo fantastično, kome to ne prija, verovatno je samo čekao kraj da ode. Moja lična ocena koncerta, 9 od 10, bez razmišljanja. I da, molim organizatore da se pozabave prodajom piva/ća, odnosno da ubrzaju prodaju – skrate redove.
Ovakav novi koncert se svakako jedva čeka.