Niprije objavili debitantski singl „Sad gledaš ga“ kao najavu albuma „Dokolica je misto kraj okolice na kojen se nađemo u 8:42“

„Sad gledaš ga“ je debitantski singl koji je nastao na temeljima „uradi sam“ kulture, u sopstvenoj produkciji umetničkog kolektiva Niprije. Ujedno je reč o prvom singlu sa predstojećeg albuma „Dokolica je misto kraj okolice na kojen se nađemo u 8:42“, koji je pripreman u istom duhu.

„Pesma govori o nužnosti činjenja jasne razlike koja se danas stavlja samo pod slovo zakona, u želji da se iskusi što više, a da je uvek iza toga neki tvrdi svet; govori o nužnosti davanja prostora svim tim rečima da se prime za taj isti prostor; govori o bestijalnoj vezi pravde i nasilja kroz nadrealistički prikaz koji se spaja u slici voza u pokretu. Ona traži haos u kojem veruje da je spremna da uslika svoju celovitost u fragmentiranosti jedne epohe.

Mi se nadamo da je to sve iz poniznosti, ali ima tu i osornosti na kile i možda je baš taj voz odnosi. Pesma, značenjem zaključana u ličnom, naglašava nužnost tog ključa i tugu što je ponekad taj ključ kao od šećera, ali i radost što se ne može u potpunosti ispragmatizovati. Govori o požudi koja menja oblik ili o istraumatiziranosti HŽ-om“, poručuju Niprije.

Umetnički kolektiv Niprije začet je još 2016. godine, sa pogledom na Cetinsku krajinu koji se urezao u kolektiv poput pečata. Krški kraj bio je onaj koji je presekao ovu okladu poput pupčane vrpce i ponudio se da predstavlja sva rubna, sva divlja mesta koja se mogu pronaći iza svačije kuće i uz put svakog autostopera ili onoga kome se pokvario automobil – mesta koja su za ovaj kolektiv poput vazduha.

Ponudu su članovi kolektiva, svako za sebe, morali da odbiju jer nisu toliko „hrabri“ da tek tako estetizuju jedan kraj. Odbili su je prvi, drugi, treći put… Sve sami putevi, od prvog do poslednjeg. Ova krilata stvorenja samo su nuspojava, a ko je bio tamo zna kako je. Tišina je odisala.

Članovi, kao plodovi svog vremena, pitaju se šta je ostalo na tom utisku pečata – ko će prvi popustiti. Dugo se sve to držalo poput prijatelja koji je otišao da mokri u guštik i još se nije vratio, i još se drži.

Ime je kolektiv dobio po nečemu o čemu, kako sami kažu, „nećemo reći čemu, jer toga se možeš samo sramiti ili štovati u današnjoj pocepanoj naciji, nema druge, je l’ hi hi“.

Nastali su kroz deadpan, antihumorno i sokratovski ironično („biraj gde će nas odvesti ova noć!“) uozbiljavanje fore iz detinjstva o Niprijama kao mitološkim bićima koja jedina mogu da uđu u jedno živopisno mesto u Dalmatinskoj zagori. Iz toga je proizašlo poistovećivanje sa samim bićima – najpre iz otpora prema „đikanima“, a zatim i iz ljubavi prema usmenosti, kojoj se u današnjici oblikovanoj masmedijima ne pridaje dovoljno pažnje.

U tom „satarašu“ nalazi se i bitnička navada svakodnevne lepote, kao i duh personalizma nošenog na sopstvenim leđima – taj uvek graničarski senzibilitet sa kojim smo dužni da budemo „putevi kroz šumu“ među ljudima.

Tu su i metazahtevi podstaknuti davanjem novih tokova folk muzici, nasuprot postojećim „belokosnim kulama“ koje su posivele i KUD kulturi „koja nema kud“.