Orvel 69 na albumu “Pepeo i prah” pokupili uticaje mnogih, a ne liče ni na koga

Beogradski sastav Orvel 69 objavio je album “Pepeo i prah” krajem oktobra, tačnije 23.

Iskren da budem, morao sam da ga preslušam nekoliko puta kako bih mogao da napišem recenziju bez razmišljanja da li sam se negde ogrešio, kao i da upijem sve njegove detalje.

Sama rečenica iznad odaje da je album zaista kompleksan, ali ne u smislu da je tehnički najsavršenije ikada odsviran album na svetu, već da je izdanje kakvo ne možemo baš često čuti ni u Srbiji, a ni u regionu.

Meni lično najviše od svega pažnju su privukli prilično specifični i žestoki rifovi i generalno muzika. Da nema vokala album bi bio podjednako dobar i mogao bi i kao instrumentalan da se sluša i bio bi odličan. Takođe produkcija je sjajna – vidi se da su momci svesno išli na moderniju produkciju i moderniji zvuk svih instrumenata.

Već pomenuto, album je drugačiji od najvećeg dela ponude koju trenutno možemo čuti na sceni, što je sjajna stvar, a nekako jedina “mana” koju sam mogao da primetim jeste da iako je sam album drugačiji od svih drugih, pesme unutar njega dosta liče jedna na drugu i morate ga preslušati nekoliko puta kako biste razaznali koja je koja pesma, što nije nužno loše(odnosno mana kako napisah iznad) već samo konstatacija. Još jedna stvar zbog koje traži više slušanja jeste ta da ćete pri svakom novom slušanju otkriti nešto novo što prošli put niste primetili.

Vidno je rađen sa namerom da se “prospe” sve sto su imali na umu u momentu dok se radio, a opet je odsviran bez pretencioznosti i ikakvih “wanna be” orijentacija, tako da ih je teško uporediti sa nekim drugim bendom.

Album poseduje ozbiljne tekstove i pevač Željko Jovanović ima veoma neobičnu boju glasa što može biti velika prednost ovog benda u budućnosti, te razlog zbog kog će ih biti lakše upamtiti. Jedino što me malko podsetilo na neki drugi bend jeste par tekstova koji možda ne načinom pisanja, ali tematski i svojom porukom liče na prve albume Atomskog skloništa, ili mešavinu Atomaca i Ritma nereda.

Samo izdanje kreće sa pesmom koju su objavili kao singl pre sedam meseci pod nazivom “Večno mlad”, koja je i opravdala poverenje benda da je stave na tu poziciju.

Nastavlja se sa “Zaboravie me”, te “Zar je ovde kraj” za koju baš mislim da je pesma koju bi možda pomenuto Atomsko sklonište napravilo da je nastalo danas.

Sledeća je “Gorim”, drugi singl benda objavljen pre šest meseci,  te “Napušten kraj”, za koju mogu reći isto što i za “Zar je ovde kraj”, i dodati da su izvanredno dobro ubacili u sredini pesme solo na akustičnoj gitari.

Kada smo kod akustičnih gitara, sledeća pesma “Odlazak” je balada( i to ne jedina na albumu, imaju još jednu, “Nisi sam”, koja je pretposlednja na albumu) koja im je fantastično legla. Uglavnom žešći bendovi imaju problem da napišu dobru baladu, ali njima je to vidno pošlo za rukom.

Osim pomenutih pesama, na izdanju se još nalaze i “Godine” koja počinje sjajnim rifom, “U predgrađu pakla”, “Samo svoj” i “Bleda senka”, a moji iskreni favoriti sa albuma su “Večno mlad”, ” Zaboravi me”, “Zar je ovde kraj”, “Samo svoj”, “Bleda senka” i “Odlazak”.

Zaključak je da album traži da se presluša, te da ima dosta toga da ponudi slušaocu koji voli hard rock/heavy metal i slične žanrove, iako se bend nije ograničavao sa jednim žanrom. Ocene albumu ne dajem jer nismo u školi, na vama je da preslušate i da (pr)ocenite kako se vama sviđa. Svačiji ukus je različit. Uživajte!