Ovih sedam filmova morate pogledati tokom praznika

Hrvatski portal povodom katoličkog Božića koji se proslavlja sutra nudi nešto drugačije – raznovrsnu, višedimenzionalnu listu filmova koje biste mogli da gledate za praznike, a koji su iz nekog razloga zaboravljeni, preskočeni ili jednostavno nisu zamišljeni u ovom kontekstu.

Prenosimo listu božičnih filmova:

Fanny and Alexander (1982.)

Počnimo sa pravim klasikom. Veliki Ingmar Bergman je ovaj film zamislio kao svoju labudovu pesmu i konačno delo koje definiše njegov dugogodišnji magnum opus. Čovek koji je ceo život proveo baveći se odraslima, njihovim depresijama, traumama, bračnim krizama i samoubilačkim mislima, osetio je da je u svojim šezdesetim godinama bio dovoljno hrabar da konačno pogleda na svet očima deteta i priseti se sopstvenog detinjstva u švedskom gradu Upsale.

Bergman stvara kontrast između podsećanja na teškoće sopstvenog odrastanja u krutom domu sa strogim ocem luteranskog pastora i fantazije o lepšem detinjstvu koju ostvaruje kroz dečaka Aleksandra Ekdala, svog alter ega. Scene proslave Božića iz doma Ekdalhovih, uhvaćene maestralnom fotografijom Bergmanovog vernog saradnika Svena Nikvista, prosto hipnotišu.

Božićne večeri ispunjene igrom, igrom, radošću i svetlošću čine početak i kraj ovog filma, i taj san o svetlom domu, iz kojeg je malog Aleksandra otrgnula smrt njegovog oca i ponovna udaja majke za opakog sveštenika – filmsku verziju Bergmanovog pravog oca, ovde vidimo kao ideal sa kojim će i imaginarni Aleksandar i Ingmar pokušati da se povežu tokom celog života.

Blast of Silence (1961.)

Badnje veče i Božić su svakako vreme za slavlje i veselje, koje treba provesti sa porodicom i zahvaliti Svemogućem – ili univerzumu, ili pukom slučaju, u zavisnosti od vaših uverenja – što smo tu gde jesmo. Ali u duhu praznika ponekad je potrebno prisetiti se onih manje srećnih, za koje je ovaj dan samo još jedan u mračnom nizu njihovih života osuđenih zlom sudbinom.

Ovaj zaboravljeni dragulj neonoara iz 1961. govori o jednom od onih božićnih „siročadi života“. Američki reditelj Alen Baron, pored scenarija i režije, igra i glavnu ulogu – mafijaškog ubicu Frenkija Bona, koji dolazi u Njujork u vreme Božića bi likvidirao glavu suparničke porodice.

Lutanje klasičnog noar žestokog momka ulicama u duhu adventa, uz ciničnu naraciju iz početka, njegovi očajnički pokušaji da sa hladnog asfalta pređe na svetlo kako su ga prikazali Bergman i Nikvist, da bi, naravno, završili kao što svi noar heroji završavaju, pravi je izbor za one koji na Badnje veče vole da gledaju kroz prozor i razmišljaju (ili se mole) o svim izgubljenim dušama koje lutaju u mraku čak i te noći.

Jackie Brown (1997.)

U prazničnoj sezoni 1997. godine, stari dobri Kventin je odlučio da bude subverzivan na mnogo načina i pusti svoj novi vrući kriminalni film baš na vreme za Božić sa reklamnim sloganom „Deda Mraz ima potpuno novu torbu“, snimivši film za sve one koji vole da unesu malo subverzije u celu prazničnu priču.

Ovde, osim termina i činjenice da je premijerno prikazan 25. decembra, od Božića nema mnogo, čak ni u podrugljivom smislu, osim ako Tarantino nije hteo da nam kaže nešto o komercijalizovanom aspektu velikog praznika, koji je, nažalost, odavno svedena samo na to – torbu ili „kutiju sa divljačom“.

Dakle, nemamo irvase, imamo stjuardesu Džeki Braun (Pam Grier) koja švercuje novac za dilera droge i oružja Ordela (Sam Džekson). Nemamo sneg i kitnjasta američka predgrađa, imamo vruću Kaliforniju i sitne kriminalce, ubice, uterivače dugova i korumpirane policajce.

Nemamo blistave adventske dekoracije, ali imamo bosonogu (a šta bi drugo Tarantino) zečicu Melanie (Bridget Fonda) koja miluje čašu viskija starog, tek puštenog osuđenika Luisa (De Niro) u pokušaju da ga zavede i okrene, da bi na kraju završila i sama okrenuta nakon legendarne scene na parkingu tržnog centra, otelotvorivši tako stihove iz uvodne pesme Street Life od Crusadersa:“And there’s a thousand cards to play until you play your life away“.

Ali ispod te pakline situacije krije se divna ljubavna priča između Džeki i njenog jamca pred zakonom, Maksa Čerija (Robert Forster), u ovom ostvarenju o neizbežnom starenju i propuštanju životnih prilika, kojih se svakako treba setiti u vreme Božića.

Black Christmas (1974.)

E sad, ako ste već totalni negativac i u antiprazničnom raspoloženju, ako vam cela frka oko događaja ide na živce i volite da provocirate dok vas ne prozovu satanistom ili nešto gore, onda je ovo pravi izbor za vas. Ostavite sve te divne živote i pustite klasik horora iz 1974.

Neka drugi imaju beli Božić, neka vam praznik bude obojen u crno – kao u pesmi Stounsa. Starijim mračnjacima dobro poznat, ali mlađima ne toliko, iako je skoro prošao kroz dva rimejka, ovaj film je dobar i da se podsetite i naučite nešto novo. Ima li boljeg načina da se stvori osećaj mračnog suprotstavljanja malograđanskoj euforiji nego filmom o manijaku – o serijskom ubici koji na Božić lovi i ubija devojke sa sestrinstva na fakultetu jednu za drugom, a zatim dodatno maltretira njihove momke nepristojnim telefonskim pozivima.

Hajde da dodamo mali spojler – kraj je zadovoljavajuće dvosmislen i mračan, baš kao što naslov sugeriše da će biti.

Marry Christmas Mr. Lawrence (1983.)

Nije baš božićni film, osim što je naslov evokavan. Niti se toga setite iz opisa radnje koja se odvija na Javi, u japanskom logoru za ratne zarobljenike tokom Drugog svetskog rata.

Ali baš kao što želimo da vas podsetimo na Bergmanov klasik, vredi podsetiti i na ovaj, jer kako vreme prolazi, sve više i više briljantnih filmova podleže zaboravu i polako nestaju iz fokusa i pažnje budućih generacija. Odlično režirana priča (Nagisa Oshima), fenomenalna i neobična glumačka postava, u kojoj pored „jedinog“ glumca Toma Kontija imamo i poznatog pijanistu, rok zvezdu i još legendarnijeg japanskog reditelja – Rjuičija Sakamota, Dejvida Bouvija i Takeši Kitano.

Ili nikada niste čuli za ovaj film ili ste ga davno gledali, a onda je postao film kojem se stalno i opsesivno vrlo često vraćate (naročito tokom božićne sezone). Mi spadamo u drugu kategoriju, a na vama je da saznate zašto.

Christmas Carol (1971.)

Polako se vraćajući onima koji ne žele nikakve noare, subverziju ili crnilo u božićnoj noći, biramo možda najbolju adaptaciju legendarne Dikensove priče o Ebenezeru Skrudžu, nekako nepravedno izostavljenu iz većine filmskih selekcija koje se mogu naći na portalima na ovoj doba godine. Ilustracije Kena Harisa inspirisane su ilustracijama Dikensovog originala i adekvatno nas uvode u duh viktorijanske ere.

Alaster Sim, britanski bard pozorišta i filma koji je igrao Skrudža u filmskoj verziji iz 1951. godine, pozajmljuje glas glavnom liku, dok mu se u ulozi duha ponovo pridružuje njegov kolega iz iste verzije, drugi bard Majkl Hordern.

Film je zasluženo dobio Oskara za najbolji animirani film 1972. godine i definitivno je jedna od najlepših animiranih adaptacija književnog dela ikada napravljenog. Spremite se da neizmerno uživate i danima pevušite God Rest Ye Merry Gentlemen.

The Office, Christmas special (2003.)

Prevarićemo vas na kraju tako što ćemo izabrati seriju, a ne film, ali sa valjanim razlogom.

Poslednje dve epizode ​​Britanske kancelarije svakako mogu da funkcionišu kao celovečernji film, ali da biste došli do njih, trebalo bi pogledati i prethodnih 12 kako biste adekvatno ušli u priču.

Ali opet, ako ste već obožavatelj britanske (jedine prave i originalne) verzije, onda smo vas već uključili u novu reprizu, a ako niste, iskreno vam zavidimo na predstojećem zadovoljstvu u jednoj od najboljih TV komedija i najboljem božićnom TV specijalu, u bilo kojoj seriji ikad.