Pedeset godina od petog albuma Led Zeppelina

Jedan od najpoznatijih omota ploča iz sedamdesetih godina prošlog veka je peti album Led Zeppelina, “Houses of the Holy” iz 1973. godine, a ujedno je i jedan od najmisterioznijih.

Album “Houses of the Holy” objavljen je na današnji dan pre tačno pola veka!

Fanovi već dugo nagađaju o „značenju“ ove tajnovite slike gole, zlatokose dece koja puze oko apokaliptičnog pejzaža ka… čemu? Da li je to bila referenca na jezivi naučno-fantastični film Village of the Damned iz pedesetih? Kult apokalipse? Ili je Jimmy Page imao neki „okultni značaj“?

Omot, koju je dizajnirala legendarna dizajnerska firma sa sedištem u Londonu, Hipgnosis, zabeležen je na Prolazu divova (Giant’s Causevay) u u Severnoj Irskoj. Aubrey Powell, partner iz firme, koji je zapravo dizajnirao omot, rekao je 2003. za časopis K da se koncept zasniva na romanu Arthur C. Clarke-a Childhood’s End, gde se stotine miliona Zemljine dece okupljaju zajedno da bi bili odvedeni u svemir.

Ali postoji nekoliko neobičnih činjenica oko omota albuma ,,Houses of the Holy” koji bi vas mogli iznenaditi:

Prvo, na njemu se ne nalazi mala vojska gole dece sa perikama, već samo dvoje dece, brat i sestra, koja su fotografisana tokom deset dana u zoru i sumrak. Jedan od njih postao je svetski poznati TV voditelj Stefan Gates iz popularne BBC-jeve emisije Kuvanje u zoni opasnosti(Cooking in the Danger Zone show).

Gejts je za snimanje koje je uradio u petoj godini sa starijom sestrom Samantom rekao: „Dobili smo samo nekoliko funti za modeling i priliku da putujemo na mesta koja nikada ranije nismo videli. Naša porodica nije bila dobro, sigurno nismo mogli da priuštimo praznike, pa nam je to odlično palo. Za omot Zeppelin-a otišli smo u Irsku tokom problema koji su se dešavali tamo(Problemi ili The Troubles na engleskom bili su etno-nacionalistički period sukoba u Severnoj Irskoj koji je trajao oko 30 godina od kraja 1960-ih do kraja 1990-ih. Međunarodno poznat i kao sukob u Severnoj Irskoj, ponekad se opisuje kao „neregularni rat“ ili „rat na niskom nivou“.

Sukob je započeo krajem 1960-ih i obično se smatra da je završen Sporazumom na Veliki petak 1998. Iako su se problemi uglavnom odvijali u Severnoj Irskoj, nasilje se povremeno prelivalo na delove Republike Irske, Engleske i kontinentalne Evrope.) Sećam se da sam stigao na aerodrom i video sve te ljude sa oružjem. Odseli smo u ovoj maloj gostinjskoj kući u blizini Prolaza divova i da bismo uhvatili takozvano čarobno svetlo zore i sumraka, slikali bismo se prvo ujutro i noću.

Čuo sam kako ljudi govore da su na slikanju stavili perike na nekoliko dece. Ali tu smo bili samo ja i moja sestra i to je naša prava kosa. Nekada sam voleo da budem gol kada sam bio u tim godinama, pa mi nije smetalo. Bacio bih odeću i trčao okolo, zabavljajući se, tako da sam bio u svom elementu. Moja sestra je bila starija, pa je verovatno bila malo samosvesnija. “

Dizajner Aubrey Powell rekao je za snimanje: „Kiša je padala deset dana uzastopno. Slikao sam sve crno-belo u totalno jadnom jutru prepunom kiše. Prvobitno sam nameravao da deca budu kao poređenje zlata i srebra. Pošto sam slikao crno-belo i bio je siv dan, deca su ispala jako bela. Dakle, kada smo je ručno nijansirali, umetnik airbrush-a je slučajno stavio neku vrstu ljubičaste nijanse na njih. Kad sam to prvi put video, rekao sam: ‘O, moj Bože.’ Zatim smo ga pogledali i rekao sam: ‘Sačekaj malo, ovo ima onostrani kvalitet.’ Tako smo ostavili kako je bilo. Svi su bili toliko tužni i toliko izbezumljeni jer nije uspelo, da je jedina stvar sa kojom sam mogao da držim sve zajedno bila flaša Mandraka i puno viskija. ”

Čudno je da je 2007. godine Stefan Gates tvrdio da nikada nije preslušao album i da je osećao da je nešto možda zlokobno u slici naslovnice. „To za mene ima previše značaja“, rekao je tada. „Deo mene želi da izađe na Prolaz divova sa velikim parom zvučnika, svuče se go i pusti album samo da vidim da li imam neku veliku epifaniju.“

Pri snimanju albuma bend je imao ogromnu olakšicu u tome što su dva člana benda instalirala studije kod kuće, što implicira da im je bilo omogućeno da se “igraju” i razviju sofisticiranije pesme i aranžmane i prošire svoj muzički stil. Nekoliko pesama su kasnije postale deo live seta grupe, uključujući “The Song Remains the Same”, “The Rain Song” i “No Quarter”.

Drugi materijal snimljen na sesijama, uključujući i naslovnu numeru, je odložen i objavljen na kasnijim albumima “Physical Graffiti” i “Coda”. Sve instrumente i vokale snimili su sami članovi benda Robert Plant (vokal), Jimmy Page (gitara), John Paul Jones (bas, klavijature) i John Bonham (bubnjevi). Album je producirao Page, a miksovao Eddie Kramer.

Do 1972. Led Zeppelin je postigao trajni komercijalni i kritičarski uspeh kako sa svojih studijskih albuma tako i sa nastupima uživo. Želeli su da snimaju na lokaciji koristeći Rolling Stones Mobile Studio jer su imali prijatno iskustvo snimajući njihov neimenovani četvrti album, objavljen godinu dana ranije. Nakon turneje po Australiji, u aprilu 1972. grupa je odlučila da mobilni studio odveze u dom Micka Jaggera, Stargruvs, seosko imanje u Hempširu.

Neke pesme sa albuma su u početku isprobane na ranijim sesijama, kao što je “No Quarter”, koja je prvi put pokušana tokom sesije u Headley Grange Estate, u Istočnom Hempširu.

Neke od pesama će vam možda biti interesantnije ako znate priče o nastanku istih.

Uvodna numera albuma, “The Song Remains The Same“, prvobitno je bila instrumental sastavljen pod nazivom “The Overture”. Plant je dodao stihove koji su se odnosili na iskustva grupe na turneji i dobio je radni naziv „The Campaign“, koji je preimenovan u ime koje svi znamo.

Jimmy Page je bio inspirisan da napiše “The Rain Song” nakon što je George Harrison kritikovao Led Zepelin kako „nikada nisu napravili nijednu baladu“. Uvodni akordi su isti kao u Harisonovoj pesmi „Something“ koju je napisao sa Beatlesima.

“Over the Hills and Far Away” je napisana o hipi stilu života, uključujući i reference na “otvoreni put”. Pesma je razvijena u dve polovine, sa tihim akustičnim delom koji prelazi u življi električni.

“D’yer Mak’er” je nastao tako što je Bonham pokušao da kombinuje rege sa doo-vop-om iz 1950-ih, ostavljajući kratak off-beat. Jones nije baš bio najsrećniji i nije odobravao pesmu, rekavši da je tretirana kao šala i da nije dobro osmišljena, ali Plant je mislio da bi to mogao da bude hit i predložio da bi trebalo da bude objavljena kao singl.

Opšta je poznato da je politika benda bila da ne objavljuju singlove u Velikoj Britaniji, i iako su se tamo štampali fizički primerci, ostatak grupe je stavio veto na tu ideju. U Sjedinjenim Državama, postao je top 20 hit.

„The Ocean“ kreće tako što Bonham viče u polu-rep stilu „Već smo uradili četiri, i sada smo mirni, krećemo, jedan, dva, tri, četiri“, misleći na broj već snimljenih snimaka. Naslov i tekst se odnose na fanove grupe i njihovu privrženost bendu.