Penzionerski rokenrol i baš samo ljubav

Bajaga je zvezda i uvek će biti zvezda.

To valjda treba da bude na početku i na kraju svega što mogu napisati o ovom koncertu, u poznim post-četrdesetim godina Instruktora.

Piše : Božidar Milovac

Što se tehničkih stvari tiče, da ne trčim pred rudu – Bajaga i Instruktori održali su koncert u novosadskom SPENS-u 30. maja ove godine, i bend je došao u vojvođansku prestonicu nakon skoro decenije pauze.

Ovaj njihov dolazak deo je turneje „Samo nam je ljubav potrebna“ koja traje, sa pauzama, već više od dve godine i služi kao proslava 40 godina karijere sastava.

SPENS je inače, večito omiljena zgrada svih Novosađana i Novosađanki, i kao takva, treba i mora da postoji i stoji zauvek, ali sa koncertne strane – ona nije vrhunski prostor, barem ne leti, jer je temperatura češće nepodnošljiva nego što nije.

Tako je bilo i ovog puta, pa se red za šankom nije smanjivao ni u jednom trenutku, ali većinski zbog vode, a ne zbog piva kako to obično biva na koncertima.

Izbor pića, jasno, aludira i na to kakva je publika bila u hali za koncert – porodice sa decom, penzioneri, stari fanovi, ali opet, istini za volju, bilo je i više mladih no što bih očekivao – tako da eto, samo nam je mladost potrebna kanda.

Ipak, za prostor valja reći da su cene pristojne što je retkost na koncertima u drugom najvećem gradu Srbije, ozvučenje je okej, i može se svašta raditi sa svetlom i ekranima – što ovde nije sasvim iskorišćeno.

Sad kad smo završili sa ovim tehničkim stvarima, moram priznati da je koncert istovremeno bio i mnogo bolji i gori nego što sam očekivao.

Instruktori ne zvuče kao apsolutni penzioner i iskreno, sve pohvale na tome.

Svirali su više od dva i po sata, nisu izgledali premoreno, Bajagin glas se još drži, znaju i da uključe publiku – sve u svemu, uigrani su za koncerte, znaju šta rade i još uvek ne zvuče kao da su trebali da se penzionišu juče.

Takođe, Žika ima više energije nego većina dvadesetogodišnjaka koje poznajem, ukljujuči i mene, i on je uistinu, najveća sila i snaga Instruktora za koncerte – bez njega bi se možda moglo i pomisliti da ovo jeste neki penzionerski bend.

Svira valjano, priča, uvodi, zabavlja, potpuno dominira scenom i to je jasno svima, od Momčila pa do svih osoba i u poslednjem redu tribina na SPENS-u.

I ostatak benda zvuče istrenirano, niko ne odskače kao nešto bolji ili gori od proseka, a Bajaga je još uvek zvezda, i uvek će biti, pa mu se lako i oprašta što većinu pesama peva, ali ne i svira.

Sa svim tim na umu, ponešto i nije valjalo.

Koncert ima neke pesme koje se retko mogu čuti, koliko vidim istorijski, na koncertima Bajage i Instruktora, ali većina koncerta jeste jedna kompilacija sorte Grejtest Hits, sa svime što biste mogli poželeti čuti.

Vizuali koji prate pesme su iskreno užasni, na nekim delovima Bajaga je valjda zaboravio tekst, pa bi ga samo promumlao ili promenio, a moj lični veliki pet peeve je što su Tišinu svirali dvaput – i to nije zvučalo kao odluka vođena publikom i njenim uživanjem nego više kao – ovo je hit koji imamo, i moramo ga odsvirati dvaput.

A tužno je kada se Bajagin koncert iznova i iznova svodi na niz Tišina, Vesela pesma, Tamara i Moji drugovi.

A još veći pet peeve, i ovde apsolutno ne samo moj, jeste prikazani kukavičluk na delu.

Uprkos tome što je SPENS, pa, to što jeste – publika je bila manje-više jedinstvena.

Već nakon nekoliko pesama, čulo se prvo stidljivo „Pumpaj“ iz publike.

Momčilo i ekipa su na to odgovorili sledećom pesmom, i iako su prethodno postojale kraće ili duže pauze među pesmama, nakon tog povika, i siguran sam da je bilo baš nakon njega, pauza među pesmama više nije bilo.

I tako je bilo sve do pred kraj koncerta, kada smo tik pred bis imali nešto dužu pauzu među pesmama i tada je, čini mi se, pumpala cela ta hala SPENS-a.

Žika, neprikosnovena ludačka sila i energija benda, publici je vratio kako je tokom cele večeri to činio, punog srca i sa neuporedivim entuzijazmom – i on je pumpao i to skačući i praveći pokrete nalik onoj famoznoj Đokovićevoj proslavi pobeda na Vimbldonu.

A Momčilo i ostatak benda, ovu su gestu samo prećutali.

Ponovilo se to još par puta, posebno na delu kad su bili pozivani na bis, i najviše što je publika dobila od Bajage jeste jedan poljubac – ne zna se za koga doduše.

Sad hajde, da budemo fer, Bajaga jeste podržao studente, još tamo negde u martu prošle godine, i tada je, simbolično, dan nakon njegove podrške – pala vlada. Tada je još i rekao da neće biti njegovih koncerata dok borba traje i na tome ostade.

Koncerti su se vratili par meseci kasniji, kada je sve došlo na svoje, i niko mu tu, barem ne javno, nije zamerio.

Dodatno, on je još pre istih tih desetak godina koliko nisu bili u Novom Sadu, za jedan prorežimski tabloid objasnio da on „Pada vlada“ na koncertu više ne peva jer uvek ovim sadašnjim smeta, a oni bivši je uvek traže.

I sad, razumete valjda sveopštu frustraciju koja se mogla čuti i na izlasku iz sale, gde opet nije izostalo pumpanje, što Bajaga i ekipa kao da ignorišu što su skoro svi sa kartama želeli da čuju još tu jednu pesmu – ne jer je bivši traže, nego jer je traže neki novi klinci.

Razumete i frustraciju što nije barem mogao da primeti da sala, glasnije od pevanja ijedne njegove pesme koje su nam svima obeležile živote viče samo jednu reč, nego to mora samo Žika da radi od svih njih na bini.

I to je zapravo utisak koji ceo koncert odaje. Nema u njemu ništa pogrešno, ništa da primetite i kažete evo, ovo ništa ne valja, mora bolje.

Ali sve je previše ušminkano, sve je previše spremno, sve je previše daleko, sve je previše „porodični koncert“ i sve je, na kraju krajeva, odrađeno već milion puta, i biće odrađeno, ako bude sreće pa nam Momčilo dugo poživi, još toliko puta.

I to nije to – želeo bih da sam dobio, makar bio i lošiji od svih drugih, koncert koji se razlikuje od drugih koje će održati ili koje su već održali.

Bajaga, a bogami i ostali Instruktori su već decenijama zvezde, i biće zvezde zauvek. Znaju šta rade, znaju kakve hitove imaju i kako mogu i da ih dial-in odsviraju i da nikom ne predstavlja problem tako nešto jer su te pesme same od sebe već deo nas.

Ali negde usput su zaboravili da mogu i moraju da se menjaju, pre svega u odnosnu na to kome sviraju.

Negde usput je zaboravljeno i ko je njihova publika, i zašto su tu gde jesu.

Svi su, čini mi se, to zaboravili osim Žike. Žike koji je i plesao sa Kartončilom Bajagićem, i koji je pumpao i koji još uvek razume svoju publiku.

A kad si takva zvezda, i tako razumeš publiku, makar i na bazičnom nivou, ti ćeš biti zvezda i dugo nakon što te na ovoj Zemlji ne bude.