SAMO SREĆNI I USPEŠNI POJEDINCI MOGU GRADITI SREĆNO I USPEŠNO DRUŠTVO

„Umetnost nije pratilac trendova, ona trasira trendove, ona verno beleži stvarnost, ona je alat kojim život postaje podnošljiviji i lepši“.

Marko Vidojković (1975) rođen je u Beogradu, domaći je književik, voditelj, kolumnista, muzičar, aktivista i borac za ljudska prava. Objavio je romane Ples sitnih demona (2001), Đavo je moj drug (2002), Pikavci na plaži (2003), Kandže (2004), Sve crvenkape su iste (2006), Hoću da mi se nešto lepo desi odmah (2009), Kandže 2: Diler i smrt (2012), Urednik (2014), E baš vam hvala (2017) i Đubre (2020), kao i zbirke priča Bog ti pomogo (2007) i Priče s dijagnozom (2015). Za roman Sve crvenkape su iste dobio je Vitalovu nagradu za najbolju knjigu objavljenu u 2006, a Kandže su osvojile nagrade Kočićevo pero i Zlatni bestseler. Prevođen je na njemački, engleski, bugarski, slovenački, makedonski, poljski, mađarski i češki, a objavljivan je i u Hrvatskoj. Marko je bio urednik u magazinima Maxim i Playboy. Svirao je i pjevao u bendovima The Goblins, Toxic Noise Team, On the Run, Snowdrop, Strap On i Crveni vetar. Voditelj je podkasta Dobar loš zao.

Mare, koje je tvoje najranije sjećanje na knjigu i na muziku

Početkom osnovne škole bio sam opsednut romanom „Brežuljak Voteršip“ Ričarda Adamsa. To svakako nije prva knjiga koje se sećam, ali je prva na koju sam odlepio. Čitao sam je na svaka tri meseca iznova, nije mi smetalo što ima petsto stranica. Isto važi i za muziku. Iako sam odrastao u porodici gde su se slušali rok bendovi iz šezdesetih i sedamdesetih, prva muzika na koju sam, sa nepunih šest godina, odlepio bio je jugoslovenski novi talas. Sećam se čuđenja u porodici što se oduševljavam hitovima Šarla akrobate, Električnog orgazma, Idola, Haustora, Filma, Pekinške patke i Prljavog kazališta.

U tvome slučaju bilo bi nezahvalno razdvajati književnost od muzike i moglo bi se reći da te muzika čini književnikom, a književnost muzičarem. Kako je izgledao početak tvoje muzičke, a kako početak književne karijere?

Na početku prvog razreda srednje, krajem septembra, 1990. otišao sam sa tri drugara iz osnovne u studio Modro oko, gde sam prvi put uzeo električnu gitaru u ruke. Taj bend smo nazvali The Goblins, imali smo jedan koncert u mojoj srednjoj školi i dva u Domu pionira, sva tri 1991. Pisanjem sam počeo da se bavim u proleće 1998. Bio sam apsolvent Pravnog fakulteta, imao sam krizu identiteta, jer pravima nisam hteo da se bavim, a nisam znao čime bih se bavio. Jednog dana sam se potukao s nekim likom pošto sam mu očešao kola svojim stojadinom. Došavši kući, napisao sam svoju prvu priču, hemijskom, u kevin stari rokovnik. Do tog trenutka nijednom nisam pomislio da ću ikada išta pisati.

Neću precizirati kategoriju, koje je tvoje djelo na koje si najviše ponosan u dosadašnjoj karijeri i da li bi nam mogao reći nešto više o njemu?

S podjednakim ushićenjem čitam svoje romane „Đavo je moj drug“, „Kandže“, „Sve crvenkape su iste“ i „Urednik“. Od novijih dela, izdvojio bih roman „Đubre“. Od muzičkih izdanja, album „Ljubav i depra“ Crvenog vetra, u kom sam svirao gitaru i pevao bekvokale, moj je najdalji muzički domet. Mislim da je mojim današnjim pratiocima moje najbolje podkast „Dobar loš zao“, a u okviru toga izdvaja se psovanje Vučića, iako potpuno neplanirano i spontano. I ovog časa, tri godine kasnije, možete to gledati na „Pinku“, u sklopu redovnih režimskih kampanja protiv aktivista i nezavisnih novinara.

Rođen si sredinom sedamdesetih godina prošlog vijeka u Beogradu, te bi se moglo reći da si godine u kojima čovjek postaje čovjek proveo u atmosferi svih tih političkih i društvenih previranja koje su nam donijele devedesete. Kakva je razlika u kulturološkom pogledu kada poredimo današnje vrijeme sa tim vremenima?

U kulturološkom smislu sve smo siromašniji kako godine prolaze i kako na onaj svet odlaze oni koji su činili kulturnu scenu osamdesetih, devedesetih i dvehiljaditih. Osamdesete su bile toliko umetnički jake, da se njihov eho osećao sve do dolaska aktuelne političke garniture na vlast. Tako smo tokom devedesetih i dalje imali sjajnu muziku i pored pakla u kome smo živeli, dvehiljaditih je sve odjednom proklijalo, nabujalo, eksplodiralo – i muzika i filmovi i književnost. Imam sreću da sam deo tog društvenog zanosa, kome tek treba nadenuti naziv. Sa početkom vladavine društvenih mreža, počinje novo mračno doba, vladavina funkcionalno nepismenih agresivnih kompleksaša i u takvom okruženju koje uništava sve pred sobom, ima sve manje mesta za nekadašnju umetnost.

Osnovno jezgro bunta, od iskona se nalazilo u umjetnosti i umjetnicima. Šta je tebe lično inspirisalo i povuklo da se upustiš u borbu sa Lernejskom hidrom današnjeg vremena?

Milošević mi je bio od početka intuitivno gadan, iako 1988, kada mi se zgadio čim sam ga ugledao, nismo mogli da naslutimo u kakva će govna on i njegova politika uvaliti celu Jugoslaviju. Protesti protiv izborne krađe 1996. i 1997. bili su za mene građanska i demokratska škola. Od tih protesta pa do danas, zauzimam liberalno političko opredeljenje, koje nas uči da samo srećni i uspešni pojedinci mogu graditi srećno i uspešno društvo. Kada je aktuelna vlast otpočela svoj teror, 2012, to sam spremno dočekao, kao javna ličnost koja je oštro kritikovala prethodnu vlast. Nedemokratska vlast je, ispostavilo se, izazov, jer demokratske vlasti nisu reagovale na kritiku, za razliku od njihovih političkih naslednika. Nije se postavljalo pitanje kakav će moj politički stav biti prema njima – isti kao i uvek. Javna ličnost ličnim primerom treba da pokaže kako se odnositi prema ovakvom režimu.

Od Jugoslavije i Češke šezdesetih do Kine osamdesetih, pa opet neke druge i treće Jugoslavije devedesetih i dvijehiljaditih, osnovna pokretačka snaga svih društvenih promjena bili su studenti. Zašto je je ta populacija danas u stanju apatije i u ulozi pasivnih posmatrača svijeta oko sebe?

Demokratske snage dvehiljaditih bile su popustljive prema nacionalistima, šovinistima i ratnim zločincima, a aktuelna vlast je više od decenije uzdizala nacionalizam, šovinizam i klerofašizam do zvanične ideologije. Ista matrica je vladala početkom devedesetih. Klinci su izgubljeni, neobrazovani, nevaspitani i digitalizovani. Ne može se očekivati da oni smisle rešenje za problem koji smo napravili mi. Naš kolektiv je u celosti potonuo, nema isceljujuće ideologije na horizontu, ne samo za mlade, nego i za matore i to nije samo naš, već globalni problem.

Da li je današnje društvo postalo otporno na promjene ili je strah od „demokratskog mraka“ razlog nepostojanja kritike? Zašto osjećaj za javno dobro traje kraće od erekcije?

Današnje društvo se ne razlikuje mnogo od društva iz devetnaestog veka. U našoj su tradiciji autokratija i ljubav prema vođi. Imali smo kratak društveni eksces, demokratsko društvo, od 2000. do 2012, a to nije dovoljno da kolektivno napredujemo, štaviše, kolektiv je jedva dočekao da se resetuje na fabrička autokratska podešavanja, jer u demokratiji moraš da se cimaš, da radiš kao konj, da budeš pošten, a to nije naš fazon. Osećaj za javno dobro ne postoji, osim ako nije uteran silom i odozgo, kao u vreme titoizma.

Tvoja djela su oštra i beskompromisna kritika srpskog društva i političke elite. Koliko je provokativnost bitan parametar u tvome radu?

Provokacija provokacije radi je kič. Ne sme se psovati radi psovanja, nego kad ti dođe. To je sloboda izražavanja, koju upražnjavam onoliko koliko mi je dopušteno u određenom mediju, a u knjigama u potpunosti. Na primer, kada sam pisao kolumne za Buku, dogovor je glasio „Nećemo ti cenzurisati niti jednu riječ“ i tamo sam puštao ruku bez ikakve kontrole, osim gramatičke i pravopisne. U „Danasu“ je dogovor: „Samo bez psovanja i direktnog vređanja“ i ja ga se pridržavam. Profesionalni je izazov prilagoditi se mediju u kom radiš, a da ti poruka ostane ista, pa čak i jača.

Budno oko partije, oduvijek je imalo razumjevanje za kritiku, čitajući knjige, humoreske i kolumne oslonjeno o puščane nišane. U novijem periodu ti si ubirao najkrupnije plodove razumjevanja u vidu desetina prijetnji smrću. Kakav je osjećaj biti državni neprijatelj broj 1?

Sramotan. Blam je za jedno društvo da romanopisac, kolumnista i autor podkasta bude bilo kakav neprijatelj, a kamoli državni neprijatelj. Autoritarni režim ne trpi rušenje autoriteta nosilaca vlasti, a ja to s uživanjem radim, naročito jer je autoritet ovog režima stvoren veštački, besomučnom propagandom i nasiljem. DLZ najviše gledaju naprednjaci. Nekome to može biti iznenađujuće, ali reč je o članovima interesne grupe u kojoj nema ideologije, ljubavi, niti prijateljstva. Humor je moje glavno oružje, a najopasnije je bes. Najopasnije po mene. Svaki put kada je iz mene javno kuljao bes, sekao sam njime granu na kojoj sedim. Posle relokacije, živeći u normalnijim sredinama, lišen svakodnevnog stresa, naučio sam da, kad god ispizdim, najpre sagledam da li ima nečega smešnog u onome što me je razbesnelo. Uvek ima. I uvek se treba uhvatiti za humor, ako već imaš smisla za humor. Treba ih zajebavati neprekidno. Na zajebavanje nemaju odgovor, dok svaki javni izliv besa, spremno prikazuju kao pokušaj atentata.

Povukao bih opet paralelu između devedesetih i danas pošto su manje više isti ljudi na vlasti kao i tada, kolika je prisustnost cenzure u medijskom prostoru i šta je to danas sloboda govora u Srbiji?

Cenzura u vremenu u kome se, zahvaljujući društvenim mrežama, sve zna, predstavlja demonstraciju sile. Ljudi su vrlo dobro obavešteni, ali to što na svim televizijama gledaju i slušaju režimsku propagandu jeste znak da je režim i dalje jak. Cenzura danas predstavlja siledžijsko onemogućavanje da javno misliš, a ne onemogućavanje da informacija dopre do korisnika. Kada te režim maltretira zbog nečega što si izgovorio, to je demonstracija sile, a ako pod pritiskom smekšaš, to će biti trijumf sile. U Miloševićevo vreme je bilo opština u kojima ljudi nisu imali pojma kakva je vlast i zato je tadašnja cenzura i nasilje nad medijima bila drugačija nego sada. Tada je ugnjetavanje nezavisnih medija bilo u funkciji strogog kontrolisanja protoka informacija, radi očuvanja vlasti. Danas svi sve znaju, ali imaju prostora da se jednom kad sve prođe vade na neinformisanost.

Kako doživljavaš ulogu umjetnika u savremenoj kulturi? Da li smatraš da umjetnici danas biraju da budu subverzivni i kritički nastrojeni prema društvu, ili se linijom manjeg otpora povlače iz stvarnosti i posvećuju introspektivnom stvaralaštvu?

Po mom mišljenju, umetnost uvek mora biti angažovana. Ona nije pratilac trendova, ona trasira trendove, ona verno beleži stvarnost, ona je alat kojim život postaje podnošljiviji i lepši, a da bi se to postiglo u društvu kakvo je naše, umetnici moraju naročito da se potrude. Naša situacija iziskuje da ostaviš sve po strani i posvetiš se borbi za bolju budućnost. Umetnici, kao najduhovniji deo društva, moraju biti najglasniji u kritici, bez obzira na cenu. Režim ovo zna i zato su se potrudili oko toga da umetnici budu namireni i poslušni. Muzičari svih pravaca, pa i onih buntovnih, kupljeni su honorarima za nastupe na sto jednom muzičkom festivalu u nekoj pripizdini. Nekad kurčeviti pankeri, danas se ne usuđuju da javno pljunu po pretvaranju Srbije u rudnik. Nekada zajebani reperi, koji su se bez posledica izdrkavali po demokratskim vlastima, danas su stidljivi kao Titovi pioniri uhvaćeni u krađi bombona. Introspektivno stvaralaštvo je svako stvaralaštvo, a nekome je i zgodno da kaže „Bila su odvratna vremena, nisam hteo njima da se prljam, pa sam napisao tri romana o Srbiji kasnog osamnaestog veka, ali u vestern žanru“. To je lepši način da se kaže „Bio sam slina kad je bila frka“.

Kakvo je tvoje iskustvo sa izdavačkim kućama, da li je na policama knjižara više prostora rezervisano za kvantitet ili za kvalitet?

Sve je jasno svakome ko se iole zainteresuje za situaciju u izdavaštvu. Bilo bi neprofesionalno od mene, koji sam sa izdavačima imao uglavnom dobra iskustva, da kenjam po tome. Sve što vidite kod nas, odavno je prisutno u inostranom izdavaštvu, s tom razlikom što u Evropskoj Uniji država pomaže male izdavače i domaće pisce, dok se kod nas dozvoljava nekontrolisana kapitalistička trka, a državu za pisce boli uvo. Zadovoljan sam što imam izdavača koji jedva čeka moje nove naslove, jer ima odličan plasman, a moje knjige imaju dobar prodajni potencijal. Pravo je čudo da su objavili Đubre, ništa drugo mi nije trebalo. Samo da te knjige ima u prodaji. Bez reklame izdavača smo stigli do preko 25 hiljada prodatih primeraka. Siguran sam da je moj izdavač imao pritiske i probleme, ali knjiga je i dalje u prodaji i meni je to sasvim dovoljno.

Kada bi cvrčak bio Srbin, ubilo bi ga “hljeba i igara”. Kako smo kao narod i bez hljeba prihvatili da postanemo žrtve igara i da li iza svake igre stoji neki „Dragiša“ iz „Đubreta“?

Nije narod baš toliko rđav. Zapad je doveo na vlast kliku koja će izvršavati sve naloge, a zauzvrat će nam raditi šta god im padne na pamet ne bi li se održali na vlasti. Njihov metod vladanja je putinovski, sve vreme se koriste svim trikovima kojima mogu iz njegove palete neostaljinističkih trikova. Dakle, na vlasti je ekipa ološa, nakazno čedo Rusije i zapada, ista ona banda koja nas je odvukla u propast devedesetih. Čim su došli na vlast pohapsili su funkcionere bivšeg režima. Na taj način, iako tim ljudima nije presuđeno, pokazali su jasno kako nameravaju da vladaju – bez suda, primenom gole sile, uz apsolutnu podršku spolja, koju i danas uživaju. Istovremeno sa uništenjem političke opozicije, oni su 2014. privatizovali lokalne medije čime smo ostali skoro bez ijednog slobodnog medija na lokalu. Istovremeno, koriste televizije sa nacionalnom frekvencijom kao svoje glavno oruđe za ispiranje mozga, pomoću kojeg će, svakodnevnim pojavljivanjima i medijskim silovanjem građana, trenutni predsednik Srbije sebe uspostaviti kao funkcionalnu parodiju Josipa Broza. Parodiju vama i meni, ali ne i prosečnom građaninu onižeg IQ-a, koji je posle desetogodišnjeg terora napokon počeo da voli svog otmičara. Kad je reč o Dragiši, zna se da je „služba“ u Jugoslaviji moćna još od policije Kraljevine Jugoslavije, preko OZNA-e i UDBA-e i kada pogledate kako se služba ponaša od dolaska Slobodana Miloševića na vlast do danas, velika je verovatnoća da ćete zaključiti kako se sve menja, samo služba ne. Zavereništvo je jedna od glavnih osnova političkog delanja našeg naroda, još od Prvog srpskog ustanka. Zato je Dragiša lik koji je istovremeno odvratan i gotivan. On je u isto vreme naš luckasti brat i surovi krvnik. Kao da ga odnekud znamo. To je zato što je Dragiša služba. Dragiša je Srbija, on ima sve osobine našeg kolektiva, koje uopšte nisu sjajne.

Kakvo je tvoje mišljenje o domaćoj muzičkoj sceni i koliko uz medije muzički festivali učestvuju u kreiranju ovoga što danas nazivamo popularnim?

Već sam podelio sa vama mišljenje da festivali učestvuju u kreiranju muzičarske tišine. Ne bih rekao da imaju posebnu ulogu u kreiranju popularne muzike. Nisu festivali smislili autotjunovano đubre koje klinci obožavaju. Ta muzika je odraz stanja njihovih mozgova, može da nam se ne sviđa, ali moramo da poštujemo ukus klinaca i na taj način, slušajući šta oni slušaju, ući ćemo pravo u središte njihovog mračnog, nasilnog, džiberskog svemira. Slično je bilo i devedesetih kada se pojavio turbo folk, koji je do tad bio nezamisliva forma. Totalni šund se forsira u sjebanim društvima. Izopačena muzika devedesetih i ova danas liče. Oba pravca lišena su svakog umetničkog kvaliteta. Postoji, ipak,  i sjajna nova hardkor pank scena, u Beogradu. Bendovi Neven, Bednici, Nabod, Majak i ostali iz iste ekipe dominiraju, kako autorski tako i izvođački nad svime što se ikad pojavilo na našoj hardkor pank sceni. Tih nekoliko izuzetno kvalitetnih omladinaca koji čine ove bendove, pokazuju koliko je dovoljno da neočekivana svetlost obasja mrkli mrak u kome se nalazimo. Kad se u ovakvom društvu pojave tako jaki bendovi, to je uvek nagoveštaj promena nabolje.

Sada malo opuštenija i slobodnija pitanja, knjiga kojoj se često vraćaš?

Vraćam se samo svojim knjigama, ali to nije klasično čitanje, to je komunikacija sa sobom iz prošlosti. Odavno ne čitam knjige na papiru, već samo u elektronskom obliku, tako da ih najčešće čitam dve ili tri istovremeno i odmah prelazim na nove.

Knjiga koju bi volio da nisi pročitao?

Čim osetim da me knjiga ne vozi, odustajem od nje. Isto važi i za muziku i za filmove. Odlazio sam često iz bioskopa.

Sergej Dovlatov ili Čarls Bukovski?

Bukovski i u mnogo većoj konkurenciji od ove.

Danilo Kiš ili Borislav Pekić?

Pekić, pre svega zbog Besnila.

Bad Religion ili Black Flag?

Bad Religion. To je bend koji mi je promenio život.

Vino, rakija ili pivo?

Jedva sam dočekao terapiju antidepresivima da prestanem da pijem. Nikad nisam uživao u alkoholu. Kada čujem vašu ponudu, osećam se kao da ste mi ponudili tri vrste otrova.

Za kraj bih te još pitao, šta misliš da li je onaj čije se ime ne spominje pročitao „Đubre“ do kraja?

Sigurno, više puta.

Za kraj ostavljamo jedan od  hitova „Crvenog vetra“ pjesmu MASKARA