SVE JE ROĐENO DA SE DESI

„Od nove godine do sada nisam dao nikakav intervju.  Jedino što je prelomilo jeste što se ovde radi o rokenrolu, i rek’o sam, ovo da!“

Sergej Trifunović photo: Petar Marković/RAS Srbija

Sergej Trifunović je rođen 2. septembra 1972. godine u Mostaru. Srpski je glmac, pisac, društevni aktivista, roker, ali prije svega veliki umjetnik. Njegovo umjetničko djelovanje je mnogostrano i ne ograničava se samo na filmsko platno. Studirao je na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Svoj prvi korak na velikom platnu Sergej Trifunović napravio je 1995. godine u filmu “Tuđa Amerika”, reditelja Gorana Paskaljevića. Proslavio se ulogama u filmovima Ubistvo s predumišljajem (1995), Stršljen (1998), Munje (2001), Karaula (2006), Munje opet (2023), te u serijama među kojima bih izdvojio Crni Gruja (2003) i Ono kao ljubav (2009) te u najnovijoj seriji Sablja (2024). Kao pisac u javnosti se prvi put pojavio sa svojom knjigom Stovarište (2022), a istoimenu pjesmu iz knjige čitaocima ostavljamo na kraju intervjua. Jedan je od najpopularnijih i najuspješnijih glumaca današnjice na prostorima bivše Jugoslavije i u svakom smislu se može nazvati nosećim stubom avangarde našeg društva.

Sergej, koje je tvoje najranije sjećanje na film i pozorišne zavjese?

Naranije sećanje na film je premijera prvog dela Star Wars-a, Ratovi zvezda ’77. imao sam pet godina kada me ćale vodio, u bioskopu Kruševac i toliko mi je fenomenalno što mi je baš taj film prvi film u bioskopu. Na pozorište, prvo sećanje, pa ja to ne znam ja sam se rodio u pozorištu faktički, moj ćale je glumac i meni je pozorište u stvari druga kuća, ja to nikako drugačije i nisam doživljavao.

Kako je izgledala tvoja prva audicija za pozorište i za film i da li bi mogao da nam kažeš nešto više o tome?

Ja nikada nisam bio na audiciji za pozorište, a što se tiče filma prva audicija je bio moj prvi film Tuđa Amerika, radili smo je u sadašnjem Domu kulture Vlada Divljan, u finalu smo bili Đuričko, Glogovac i ja i sećam se da mi je bilo jako stalo da pobedim Đurička i Glogovca na tom takmičenju, tad sam gledao to sportski.

Kada bi mogao da se vratiš u prošlost, da li bi postojala neka filmska uloga koju bi odbio, a da si je prihvatio u stvarnosti?

Pa postojale bi recimo tri, neću reći koje su jer ne želim da vređam te ljude koji su divni ljudi, inače sam odbio sigurno tri puta više uloga nego što sam odigrao. Kada bih se vratio u prošlost prihvatio bih neke uloge koje sam odbio, to mogu i da kažem, jedna je kod Jasmile Žbadić u Quo Vadis, Aida?. Odbio sam ulogu i kada sam video film onda sam pozvao Jasmilu i izvinio se što sam odbio ulogu i jako, jako, jako mi je žao što sam odbio ulogu.

Ptica rođena u kavezu misli da je letenje bolest citat je kojim započinješ svoju knjigu Stovarište. Da li će generacije rođene u današnjem mraku i kavezu prevazići taj citat ili će prostor između vrata na kavezu, koja će morati kad tad da se otvore, i poda, provesti u slobodnom padu?

Jebote sada moram da se vratim na Hessea, “Ptica se rađa iz jajeta, jaje je svet, ko se želi roditi mora razoriti jedan svet”. Sve to što govoriš je zapravo jedan ciklični momenat koji traje milijardama godina u svemiru, iz koga smo nastali i mi, tako da nema tu neke prevelike mistifikacije, sve je rođeno da se desi.

photo: Sergej Trifunović photo: Vesna Lalić/Nova.rs

Kakvo je mišljenje velikih svjetskih lica iz svijeta filma sa kojima si imao dodira o srpskoj i jugoslovenskoj kinematografiji i zašto se u holivudskim filmovima Srbi u većini slučajeva pojavljuju kao neki loši momci sa ptsp sindromom?

Pa zato što su u svetskoj javnosti bili poznati kao ljudi koji su vodili ratove i to vrlo skoro jebiga od ’91. do ’95. pa onda ’97. i ’98. na Kosovu ono o čemu mi ne znamo ništa, tako da mi i jesmo tamo, mislim u javnosti sveta loši momci, mi to prvo moramo da ukapiramo. Tu smo jer su Rusi postali dosadni, a sutra ćemo mi postati dosadni i biće neko treći, već smo zapravo postali dosadni. Ljudi koji su informisani su ljudi koji su informisani, na instagramu sam video skoro snimak Francisa Copolla koji kaže kako mu je najvažniju stvar u životu rekao Dušan Makavejev i vrlo pravilno izgovara njegovo ime, Copollo zna, Skorcese zna, to su ljudi koji imaju ogromno znanje, godine i iskustvo, Scorseze je bio na festu ovde sa Taxi driver-om ’75. Easy Rider-si bili ’69. na festu znači Jack Nicholson je bio ovde kao i Denis Hoper i to su ljudi koji znaju, ali ne znaju svi niti možeš da očekuješ da znaju, a s druge strane šta mi znamo pak o američkoj kinematografiji, šta mi mislimo da znamo o američkoj kinematografiji, ili o korejskoj, ili o francuskoj, ili bilo kojoj drugoj kinematografiji. Zašto bi svet morao da zna više za nas nego što mi moramo da znamo za svet, mi samo imamo kompleks malog naroda i to je sve, stalno mislimo da neko mora da zna za nas na kraju krajeva Sorabi su došli iz svemira.

Analizirajući filmska ostvarenja crnog talasa postavio bih pitanje da li u današnjoj filmskoj industriji postoji ideja pobune protiv sistema ili je fokus na kvantitetu i profitu?

Da si mi postavio to pitanje pre tri nedelje ja bih ti rekao ne postoji, međutim sinoć se završila Sablja koja je nešto najfantastičnije što se dogodilo u našoj kinematografiji, to više nisu subliminalne poruke, to su vrlo direktne poruke, kada se završi serija to je kao da Zoran Đinđić siđe i udari gledaoca pesnicom u glavu razumeš, tako da ja ništa bolje nisam video, mogao bih elaborat da napišem o toj seriji. Interesantno je da me ovo pitaš jer sam juče gledajući poslednju epizodu pomislio nekoliko puta kako me ovo podseća na crni talas, vrlo zanimljivo što pričamo o tome.  Što se tiče crnog talasa baš sam skoro pogledao rimasterovanu verziju filma Kad budem mrtav i beo i to ja takvo remek delo, ja nisam nikad kapirao koliko je to zapravo remek delo.

photo: scena iz filma Kad budem mrtav i beo Živojina Pavlovića

Da li je po tvome mišljenju umjetnost oružje u rukama društvenog bunta i na koje društvene promjene bi se najviše moglo uticati kada bismo po pitanju umjetnosti obuli neke starije cipele iz prošlog vijeka?

Pa to je nemoguće, zato što svako vreme ima svoje. Ko je danas naša najveća rokenrol, ali baš rokenrol zvezda evo po tebi pošto je magazin rokenrol? – Pa možda Nikola Vranjković? Ne brate, znaš ko je? Aca Lukas. On je jedini rokenrol, on jedini živi rokenrol, sex, drugs rocn ‘n roll. Vranjković je  fantastičan umetnik naravno, ne poredim ja njihovu muziku nego ti govorim ko jedini živi etiketu rokenrola, ko živi  taj rokenrol život.

Da li je tvoja glumačka karijera trpila posljedice zbog tvog slobodarskog duha i karaktera nedopadljivog vladajućim strukturama?

Odgovor je da! Mislim neću sada sebe da predstavim kao neku žrtvu, ali odgovor je kratko da. Ali to je normalno, mene recimo dva puta po dve godine niko nije zvao ništa da radim, ali to se tako desi. Ja znam kada su me svesno zaobilazili, niko nije hteo da ima problem što i razumem, ne mogu da ne razumem.

Ako smo pali bili smo padu skloni. Da li je u našem narodu po srijedi problem u vidu hajdučko podaničkog mentaliteta?

Pogledaj Sablju, dobićeš apsolutno sve odgovore o tome ko smo mi na sva moguća pitanja, tipologija čista.

Počeli narodnajci da duvaju ima sve da ode u pičku lepu materinu rečenica je koju izgovaraš u filmu Karaula, sa sobom nosi toliku težinu te bi se mogla individualno nazvati aforizmom. Koliku moć upravljanja narodnim masama posjeduje muzička scena i da li danas uzde drže ovce čije je blejanje predvidio Džoni Štulić?

Znači mnogo ti hvala na ovom pitanju, upravo sam sada rek’o svojoj ženi pre bukvalno pet minuta kako je to najbolja rečenica koju sam ikada izgovorio , a ja sam je smislio u filmu. Ta rečenica ne postoji u scenariju to je moja rečenica. Momenat kada je Rođa Raičević umro od overdose-a heroinom, tada su stvari jako postale čudne. Muzička scena je danas jako šarenolika, jako raznolika i ima fantastičnih stvari i hvala jutjubu što je sve tako dostupno. Počeo sam čak i mladi hardcore da slušam, a u životu hardcore nisam slušao.

Da li je u današnjem vremenu svemedijske popularizacija šunda i kiča u svakom društvenom segmentu  jednostavno biti umjetnik i živjeti od svoga rada?

Apsolutno i sigurno nije i to je sramno. Samo umetnici znaju kako je teško živeti kao umetnik, mislim da se ne zajebavamo ovde se teško živi, jebeno se teško živi.

Da li bi za čovječanstvo bilo povoljnije da Orvel nikada nije napisao 1984 pošto bi se sa današnje tačke gledišta moglo reći da je napravio negativ priručnika za uzgoj savršenog i dubokog kapitalizma i da li je to slučaj i sa Marksovim Kapitalom?

Pa Marksvom Kapital nisam čitao, ali Orvel brate, ne on je to samo osetio, čovek video gde ide sve. Ima ona čuvena rečenica Duška Kovačevića: „Pozorište potkazuje život.“, kao radimo neku Fedrinu ljubav a tu je neka grčka tragedija koja je nastala pre četiri hiljade godina i sad shvatamo kako se neverovatno podudara sa našom sadašnjošću ovde sad kada se rečenice izgovaraju.

Kada pogledaš dizajn Miomira Grujuća Fleke koji sam ti poslao kako bi ga uporedio sa današnjicom?

Sve je to isto.

Koje je tvoje djelo na koje si najviše ponosan u dosadašnjoj karijeri?

Nemam to, jok, tek čekam svoje delo.

Rokenrol ili pank?

Odavno ne odvajam tako, odvajam samo dobru i lošu muziku.

Koji je tvoj omiljeni strani bend, a koji domaći?

Oduvek su bili The Beatles, a domaći hm, Hadži prodane duše.

Zašto baš American spirit?

E zato što je to apsolutno najbolji duvan koji još barem meni prija, mislim prija jebote, kome zapravo prija duvan, ali ga volim. Čist duvan nema aditiva i Indijanci ga motaju.

The  prodigy ili Fatboy slim

Fatboy slim.

Stanley Kubrick ili Andrei Tarkovsky

To je kao da me pitaš koja ruka, leva ili desna uf. Tarkovsky.

Vino. Rakija ili pivo?

Vino.

Danilo Kiš ili Borislav Pekić?

Danilo Kiš.

Stovarište

Automobile treba lupati
i onda kupovati nove
nove stare automobile
onda ih nanovo lupati
Slično je i sa ljudima
samo koristite pojas
Bio je divan suprug i nežan otac
omiljen čovek
Verujem, gospođo
Van kuće
bestidni pljačkaš, hladnokrvni ubica
Daleko je to od čoveka
da sam mogao, ja bih ga ubio
Nemojte da vas zavara moje dečje lice
zaklao bih to smrdljivo đubre
ne bih trepnuo, draga gospođo
Umesto kajanja
popio bih kraći espreso
i čašu vode sa dosta leda
iz česme, naravno
vodu i vazduh
prodajte budalama
Deca bi trebalo da znaju
da ne bi imala ništa s tim
Nemojte biti uznemireni
Istina oslobađa dobra moja
Ništa utešno za vas danas, nažalost
đavo uvek dođe po svoje
Umesto što se mučite da zaspite
bolje pozdravite jutro
radujte mu se
jedino je priroda lepa
i ponekad čovek
njeno najsavršenije delo
sa fabričkom greškom
slobodnom voljom
on ume da bude najlepši
Izlećem
iz Proklete avlije
male dvosatne slobode
na ulicu
tumaram
još vitak
niz Kneza Miloša Velikog
Osloboditelja
nepismenog tiranina
Sve naoko izgleda normalno
Normalno
ima onaj momenat
kada postaje opasno
bit međ normalnim svetom
korak od malograđanštine
osim naginjanja preko tuđeg plota
Ona je pristajanje
prećutkivanje
ignorisanje
saučesništvo u zločinu
Letim našminkan
niz dugu ulicu
prolaziš pored mene
pogledi nam se okrznu
Kao smrt prećutkujemo
sve što nam je iz njih jasno
Jebala bi me
Nikakav problem
I ja bih tebe
Čekaš da se okrenem za tobom
dok odlaziš sa majmunom
ništa od toga, dušice draga
već si izabrala.
Vitlam još vitak
niz Kneza Miloša Velikog
Osloboditelja
Tiranina
U sebi vetar nosim
rane svoje
Lajem.