VLAST NE ŽELI DA IMA LJUDE KOJI RAZMIŠLJAJU SVOJOM GLAVOM – intervju sa GOLUBOM

„Mi nemamo društvo već više od trideset godina, mi imamo individualce i ljude koji se skupljaju u određene grupe zarad koristi!“

Branko Golubović Golub (1968) rođen je u Šapcu. Frontmen je Goblina, pank rok simbola pobune, otpora i autentične emocije, ali i dugogodišnji humanitarac čije je djelovanje ostavilo trag u najtežim tačkama planete, od Avganistana, Pakistana, Šri Lanke, Etiopije, Jordana pa do Libana.
Njegov život je spoj naizgled nespojivih svjetova – koncertnih bina i ratnih zona, gnjeva panka i tišine razorne svakodnevnice. Kao vokal Goblina, benda koji je ostavio neizbirisiv trag na muzičkoj sceni sa šest studijskih i dva koncertna albuma, Golub je uvijek bio više od muzičara – savjest generacija, podrška borcima za pravdu, glas onih koji su zanemareni. Goblini su  dosljedno i bez kalkulacije, kada su se na ovim prostorima dešavale društvene i sistemske turbulencije, uvijek birali pravu stranu.

Paralelno sa muzičkom karijerom Golub je izgradio izuzetnu humanitarnu misiju. Njegov rad na terenu nije samo profesionalna dužnost, već duboka lična misija, koju je pretočio u dvije knjige – „Pisma iz Avganistana“ i „Izgužvane misli“. Riječ je o svjedočanstvima o svijetu izvan medijskih reflektora, ali i o unutrašnjim borbama čovjeka.

U intervjuu smo razgovarali o tome kako se gradi most između bunta i empatije, o stvarnosti iza humanitarnih misija, o pisanju koje liječi i muzici koja budi i tome kako ostati dosljedan sebi u vremenu koje to od nas sve više traži, a sve manje nagrađuje.

Golube kako danas vidiš sebe  nakon svih godina koje si proveo kao humanitarni radnik?

Mislim da sam osoba koja je uspela da nešto u svome životu ostvari po pitanju nekih svojih snova i nekih svojih želja i nekog svog puta koji sam sam sebi odredio. Bavim se humanitarnim radom već preko dvadeset i sedam godina, mislim da sam pomogao i još uvek pomažem ljudima kad je pitanje bukvalno života ili smrti pa do mogućnosti davanja deci da idu u školu, ljudima da stave hranu na sto, tako da po tom pitanju sam izuzetno zadovoljan. Nije lak posao, dosta je stresan, ali kada se neke lepe stvari dese ljudima kojima pomažeš  onda to i meni čini zadovoljstvo. Sa druge strane imam svoj bend s kojim radim i to je kao neka ta varijanta Dr. Jekyll ili Mr. Hyde, varijanta koja mi pomaže da se opustim nakon svega toga kada se vratim kući, da odsviramo par svirki i da se proveselimo.

Šta znači baviti se humanitarnim radom danas, konkretno u Bejrutu gdje se trenutno nalaziš i šta je tvoja spona između humanitarnog rada i tvog benda, Goblina?

Pa znači, ne samo pružati pomoć ljudima, tu neku prvu pomoć, kako bi oni preživeli, humanitarni rad se nekako dosta pomerio tokom svih ovih decenija. Ovde se radi o tome, da kažemo, fondovi koje imamo u svetu, ne samo za Liban nego i za druge zemlje, su sve manji i manji u odnosu na potrebe stanovništva koje je ugroženo ratom ili nekim prirodnim nepogodama. Ljudi koji žive u zemljama pod ratnim dejstvima, na primer, njihove potrebe za humanitarnom pomoći idu preko deset, dvanaest godina u proseku, a prije je to bilo dosta kraće. Samim tim i fondova je manje i samim tim ta neka promena humanitarnog rada je mnogo mnogo više od humanitarnog rada sa razvojem, a znači da se pomaže i ministarstvima koja su vezana za to, da se prebacuje sve više i više odgovornosti na njih, ali da se sa njima radi u isto vreme kako bi im se podigao i kapacitet i znanje, kako bi mogli sve više i više nezavisno da pomažu ljudima kojima je potrebna pomoć, a samim tim da način na koji pomažu daje dugoročne rezultate što je mnogo isplativije nego da non stop ljudima dajemo hranu. Da li je to pomoć ljudima da dobiju mogućnost zaposlenja odnosno da se bave nekim poslovima nezavisno i samim tim da sami dođu do načina da oni i njihove porodice budu ekonomski stabilne umesto da ovise o humanitarnoj pomoći. To je neka razlika humanitarne pomoći danas i humanitarne pomoći od prije dvadeset godina. A spona, pa mislim baviti se humanitarnom pomoći nije samo dostavljati hranu i lekove ljudima nego i boriti se za ljudska prava tog stanovništva, a upravo je to neka spona između Goblina, benda koji je uvek osmatrao i analizirao situaciju oko sebe i samim tim dejstvovao na najpogodniji način  baveći se muzikom, pišući tekstove koji se bave tom nekom situacijom koja ih okružuje. Ja vidim to kao neku sponu između nas Goblina i toga čime se ja bavim.

Citiraću Fjodora Dostojevskog: „Svi ideali ovog svijeta nisu vrijedni suze jednog djeteta.“. Kako je posmatrati, čovjeku koji je gotovo pola života proveo kao humanitarni radnik, djecu koja nemaju pitku vodu i hranu i kako se snosiš sa tim?

Pa to je nažalost situacija koja me prati od prvog dana rada, od Avganistana preko Pakistana, Šri Lanke, Etiopije, Jordana i sada ovde u Libanu. To je nešto što me pogađa, ali u isto vreme nešto što mi daje snagu odnosno energiju da se bavim ovim poslom i da što je moguće više doprinesem da ta deca imaju pristup pitkoj vodi, da imaju pristup lekovima i doktorima, da imaju pristup hrani, da imaju pristup školama i da su uključeni u obrazovanje. To je nešto što jednostavno daje energiju da nastavim da se bavim ovim poslom, ali situacija je sve teža i teža i moramo da shvatimo da te klimatske promene koje sve više i više ostavljaju uticaj na život ljudi ne samo u tim zemljama nego generalno, neće nam pomoći da ubuduće imamo manje posla nego više. Trenutno je u Libanu bila suša koja nije zabeležena u poslednjih trideset godina i već se bavimo tom problematikom kako obezbediti ljudima pitku vodu i pristup pitkoj vodi na najbolji mogući način.

Ta situacija je nezamisliva jednom prosječnom debelom i zadovoljnom evropskom čovjeku danas?

Da, i to pazi, ja sam u Libanu, a Liban nije toliko loš za život. Naravno Liban se sretao sa dosta problema istorijski, ali zamisli tek kakva je situacija u  određenim delovima južne Azije ili u Africi koja je još gora.

Koja država je sa sobom nosila najteže iskustvo u humanitarnom radu i da li si se tokom misija našao u situaciji u kojoj ti je život bio direktno ugrožen?

Bio je to Avganistan i to je bilo nakon pada talibana. Ja sam bio u Avganistanu od 2003 do 2006 godine i da budem iskren nisam se osećao nešto preterano ugroženim  odnosno  da mi je život bio ugrožen, ali je bilo situacija i to se nalazi u mojoj prvoj knjizi koju sam izbacio o Avganistanu. Na mom putu ka Laškargahu, a to je jedna od provincija gde su talibani  već u to vreme bili izuzetno jaki, iz Kandahara sam putovao i prolazili smo kroz određena sela gde smo već radili sa tim ljudima i obezbedili im vodu i onda smo stali čisto da se pozdravimo sa tim njihovim meštanima i tu te dočeka „šura“. Šura je savet staraca, ljudi koji vode selo, i znam da će uvek ponuditi hranu, oni su izuzetno gostoprimljivi, i znam da ću se izvući na način što ću popiti čaj sa njima, neću ih odbiti ali u isto vreme neću provesti dva sata sedeći i ručajući, jer smo morali stići do Laškargaha pre mraka zbog sigurnosne situacije. Međutim oni su insistirali da ostanemo na ručku i moj prevodilac mi je rekao da nema šanse da se iz nekog razloga izvučemo i da moramo ostati na ručku. Dok smo ručali desio se napad talibana na britanske snage koje su bile u tom delu Avganistana. To se desilo na potezu gde bi se mi zadesili da smo nastavili put. Oni su znali šta će se desiti i insistirali su da ostanemo na ručku kako ne bi upali u unakrsnu vatru. Kada smo saznali to putem satelitskog telefona rekao sam da ne znam šta ćemo sada, niti možemo nazad niti napred, kasno je, a ovaj lik mi je rekao mrtav ‘ladan; znamo mi to sve, mi smo već pripremili vama da spavate i večerate. Dali su mi do znanja da su nam spasili život.

Kakav je osjećaj bio kada si saznao da je bombardovana kolona?

Tek kasnije te stigne to i počneš da analiziraš da si u stvari mogao da izgubiš glavu, ali u principu bilo mi je drago da smo uspeli da stvorimo uzajamno poverenje sa ljudima s kojima nije lako doći do toga i da su ljudi znali da ispoštuju to što mi radimo za njih i da nas ugoste i da nam spasu glave.

U kom trenutku si shvatio da tvoj život neće pratiti uobičajeni tok i da nećeš živjeti prosječan i ustaljen tip života?

Mislim da je to bilo negde tamo devedesetih kada smo počeli da radimo te neke malo jače koncerte, naročito krajem devedesetih, kada smo postali deo te priče „izađi na crtu“, dakle koncerti koji su se dešavali u unutrašnjosti Srbije kako bi pozvali mlade ljude da izađu i glasaju na izborima bez da smo politički davali bilo kakve smernice. To je bio apolitični pokret koji se isključivo bavio time da objasni ljudima da je njihovo pravo, ali i dužnost da izađu i glasaju na izborima. Tada mi je bilo jasno da smo postali jedna od okosnica te turneje, jedan od možda pet, šest glavnih bendova i da je moj život već malo drugačiji, a nakon toga početkom bavljena ovim humanitarnim poslom, dvadeset i dve godine života van zemlje, shvatio sam da ovo baš i nije neki normalan život kojim jedna prosečna osoba može da se pohvali.

Šta za tebe danas predstavlja bunt? Kada je bunt kao pojava bio autentičniji i prisutniju u društvu: devedesetih godina ili danas?

Malo je drugačija atmosfera danas i onoga što se dešavalo devedesetih. Mislim da su devedesetih ljudi bili dosta više ogorčeni, iza sebe su imali rat, rat koji je odneo dosta života i koji je upropastio ne samo našu zemlju, mnogo više je upropastio druge zemlje u regionu. Da ne pričam o inflaciji, hiperinflaciji, odjednom je ta neka srednja klasa nestala i odjednom smo mogli da vidimo korupciju i ljude koji su postali ekstremno bogati na račun nas i mislim da je to bilo dosta jače. Ovo što se sada dešava, ne smemo da zaboravimo dvadeset prvi vek, politički se drugačije stvari posmatraju. Imamo dosta očiju koje nas posmatraju od gore i postoje neka pravila igre u Evropi, a to je da se ne očekuje da se bilo šta dešava reakcionarnim putem nego da stvari i bilo kakve promene moraju da dođu putem izbora. To je upravo ono za šta se i Goblini zalažu. Krajnje apolitički, nismo se približili nijednoj političkoj struji, jednostavno smatramo da su to što studenti traže i njihovi zahtevu izuzetno realni i relevantni situaciji u kojoj se zemlja nalazi.

Pomenuo si rat. U uslovima kada se sve uništavalo i rušilo, stvoreni su Goblini. Šta je korijen apatije u današnjem društvu kada se u dosta  boljim okolnostima ne stvara mnogo u polju umjetnosti?

Ako pričamo o umetnosti nisam siguran koliko je bolja situacija danas, nažalost, to zvuči suludo, nego početkom devedesetih godina. Pričam isključivo o umetnosti. Devedesetih godina i dalje smo imali veliki broj radio-televizijskih emisija koje su se bavile isključivo rokenrolom. Imali smo prostor i u štampanim medijima. Ja smatram televiziju, radio i štampu mejnstrim medijima i po meni i dan danas to su najbitniji mediji koji postoje i ne mogu da se porede nikakvi jutjub kanali sa tim medijima. Korišćenje jutjuba ili nečega sličnog je za ljude koji već znaju za bend i pomaže im da nastave da budu u bliskom kontaktu sa bendom. Sedeći pored televizora, gledajući pauzu između dva poluvremena spot bilo kojeg benda daje ti mogućnost da čuješ nešto što nisi čuo do sada. Broj ljudi koji prate neki bend isključivo može da se povećava putem tih nekih mejnstrim medija. U vreme kada smo mi počinjali, polovinom devedesetih pa nadalje, za koncert u Beogradu mi smo provodili nedelju dana u Beogradu, to smo nazivali medijskom kampanjom, dajući intervjue i obavljajući radio-televizijske razgovore od jutra do mraka. Mi sada odradimo medijsku kampanju za Beograd u roku od nekih tri do četiri sata, dve televizijske stanice i eventualno dve radijske stanice. To je maksimum koji trenutno možeš da dobiješ ukoliko si bend kao što su Goblini, to moram da napomenem, bend koji ne da ima neki pristup preteran režimskim medijmma.

Da li su opasniji ratovi koje si gledao po svijetu ili mir koji živimo u Srbiji danas? Da li je pogubnija granata ili medijska manipulacija po jedno društvo?

Svaki na svoj način je izuzetno opasan. Za razliku od prave granate koja u startu može da ubije i da ošteti mnogo toga, ove medijske manipulacije se odražavaju kasnije, ponekad isto tako pogubno kao i prava granata. Imamo primer iz Novog Sada kako to može da izgleda i kako šesnaest života može da nestane u jednoj sekundi zbog određenog nemara ili  korupcije ili davanja poslova ljudima koji nisu stručni i koji ne znaju da rade svoj posao ili jednostavno ne žele da rade kako treba i žele da stave što više para u svoj džep.

Kako bi uporedio medije devedesetih sa današnjim?

Koliko god da je bila izuzetna medijska manipulacija devedesetih, postojali su mediji koji su paralelno  izveštavali i davali ljudima informacije s druge strane. Tu je bilo mnogo više balansa, naravno nije bilo tih nekih socijalnih mreža koje danas dosta doprinose manipulaciji, naročito ako znamo koliko ljudi je nepismeno i polupismeno i koliko ljudi nema osnovno znanje kako bi mogli da shvate da li je određena informacija ispravna ili lažna. Tako da je danas mnogo lakše manipulisati ljudima nego što je bilo devedesetih. Sećam se da smo uvek imali dve, tri, u to vreme su to bile novine koje su bile da kažem opozicione, gde smo mogli da dobijamo neke drugačije informacije u odnosu na režimske medije.

Nisam generacija koja je upamtila, ali ću rado pomenuti Miomira Grujića Fleku i tadašnji B92.

Tako je, uzmi B92 i sve ti je jasno. Mogao si da dobijaš dosta proverenijih i ispravnijih informacija nego danas.

Znači li to Golube da se danas sistem plaši kulture?

Naravno. Nije lako manipulisati ljudima koji su obrazovani i koji se bave kulturom, a u principu te dve stvari su u većini slučajeva povezane. Populizam je generalno „in“ u svetu i to nije samo kod nas. Ako krenemo redom videćemo koliko sve više populističkih pokreta jača u svetu, a da bi se to desilo ljudi moraju da budu jednostavno što zatucaniji. Što su zatucaniji lakše ih je manipulisati i to je upravo ono što se dešava danas. Bilo koja vlast ne želi da ima ljude koji razmišljaju svojom glavom i koji će u jednom trenutku krenuti da preispituju to što im je servirano, nego više im odgovara da ljudi klimaju glavom, odobravaju i prihvataju to što im se kaže.

Dakle sistem uzgaja lutke od krvi bez trunke ideje kako je to Štulić govorio.

Tako je. Mnogo toga je davno Štulić rekao što nam se dešava. Početkom rata je rako jednu bitnu stvar i dosta se to citira; četrdeset godina smo slušali zavijanje vukova, sada ćemo četrdeset godina da slušamo blejanje ovaca. I to je upravo ono što nam se dešava.

Čini li ti se da danas u Evropi fašizam doživljava svoju renesansu?

To je mnogo teška reč. Desno krilo je sve jače i jače odnosno nacionalizam jača i interesi nacije kao takve se stavljaju ispred opštih, kulturnih ili socijalnih interesa naroda koji žive u njemu, odnosno naroda koji okružuju tu zemlju. Mislim da smo mi i dalje daleko od fašizma. Fašizma je uvek bilo, i pre svega ovoga. Naravno da ojačava u određenim zemljama, ali smo daleko od toga da bilo koju vlast u Evropi možemo da etiketiramo kao fašističku. Na sreću.

Da li su ljudi danas spremni da se solidarišu? Zašto lakše pristaju na kolektivno nego na individualno dejstvo?

Upravo se o tome radi. Ljudi nisu spremni da individualno preuzmu odgovornost plašeći se šta će se desiti nakon toga. Pričamo egzistencijalizmu. Pričamo o nekim stvarima koje su trenutno na prvom mestu u većini glava ljudi koji se trenutno nalaze na ovoj planeti i pre nego što ćeš kao individualac da istupiš i da kažeš svoje mišljenje triput ćeš da razmisliš o tome kakve mogu posledice da budu nakon svega toga tako da je mnogo jače kada neko drugi preuzme tu ulogu i srećom imamo ljude koji preuzimaju tu ulogu na sebe. Onda se priključiš masi. To je jedan od razloga zbog kojega su Goblini prešli na analizu individualnog na poslednjem albumu koji se zove „Jednina“. Posmatrali smo ljude kao individualce za razliku od toga kako smo ih posmatrali na prethodnom albumu. Zbog toga se i pojavljuje to „ja, ti, on, ona“ umesto „mi, vi, oni“. Ne želimo da pravimo te neke paralele nego više želimo da se bavimo čovekom kao individuom. Mislim da nam toga dosta fali po pitanju uzimanja odgovornosti. S druge tačke gledišta kada pričamo o potrebama čoveka koje idu van svega toga, van individue, tu smo zakazali i biću možda malo grub, svako gleda svoje dupe. Fali nam posmatranje čoveka kao individue i njegovih potreba u okviru društva. Mi nemamo društvo već više od trideset godina, mi imamo individualce i ljude koji se skupljaju u određene grupe zarad koristi, bila ona pozitivna ili negativna. Fali nam društvo. Nekada je to postojalo od najbanalnijih stvari, kad sam bio klinac ako opsujem na ulici i kada moja komšinica čuje tako nešto odmah će otići kod matorog da mu kaže kako dete psuje na ulici, a onda ću se morati baviti posledicama svega toga za razliku od danas kada čujemo da neko bije ženu, pravimo se ludi iz prostog razloga što to nije tvoj problem.

Ima li društvo osjećaj za društveno dobro?

Opet se vraćamo na to gde je moj interes, koliko ću ja biti dobar od svega toga. S druge tačke gledišta ako posmatramo te neke situacije koje se dešavaju u Beogradu, paralelna okupljanja studenata i ovih drugih koji ne podržavaju studente. Videli smo na primer ulice kakve su studenti ostavili iza sebe za razliku od prostora na kojim su se nalazili ovi drugi i kakvo su čudo ostavili iza sebe. To su neke stvari koje mene vode da verujem da postoji šansa, nada, za ovu zemlju jer jednostavno ti neki mladi ljudi pokazuju da oni zaista brinu o tom društvenom dobru, dobru koje je dobro svih nas. To su neke stvari koje se menjaju i koje meni izuzetno gode.

Čini li te se da su ovo prve generacije koje nisu inficirane šovinističkim pobudama koje su izazivale podjele i stopirale napredak društva? Da li je ova generacija nakon decenija sranja spremna da iznese po prvi put promjenu sistema za bolje sutra kompletnog društva na ovo području, ne misleći samo na Srbiju?

Da. Naravo da da. Mislim da je osnovna razlika između toga što se dešavalo ranih dvehiljaditih ili pre dvehiljaditih, da ljudi imaju pristup informacijama i da putuju, da uporede to što se dešava kod nas, što nam je nekad ranije bilo prikazivano kao „raj na zemlji, mi živimo bolje od pola njih, oni tamo rade kao psi i ne mogu da izađu piće da popiju, nemaju para i sve im je skupo“. Možeš da vidiš da je život u Srbiji mnogo skuplji nego u većini evropskih zemalja i mi živimo kao psi za razliku od tih ljudi. To su neke stvari koje su doprinele da dođe do otrežnjenja tih mladih generacija i da shvate u kom pravcu treba da se ide. Verujem da tu postoji nada i samo što se plašim, nisam siguran koliko je trenutno stanje u politici Srbije zrelo da zajednički mogu da donesu neke pozitivne promene u Srbiji. Mislim da su oni otišli ispred velikog broja političara koji trenutno sebe nazivaju opozicijom. Ono što bi bilo najbolje da se desi jeste da studenti izađu sa svojim listama ljudi koji imaju znanje u okviru toga što je nama potrebno. Trenutno mi imamo ljude na pozicijama koji nemaju veze sa životom kao kada bih ja sutra postao ministar pravde ili odbrane, jer ja nemam blage veze kako se radi taj posao.

Kada se osvrneš i sabereš svo svoje dugogodišnje iskustvo smatraš li da je Srbija ikada bila demokratska država?

Mi smo imali neku demokratiju koja je bila izmanipulisana, gde je moralo dosta kompromisa da se napravi nakon oktobarskog pada Miloševića. Osoba koja je teško, ali ipak uspešno plivala u tom mulju u kojem smo još uvek živeli, a koji je morao da se očisti, nije više sa nama. To je naš premijer koji je ubijen i sve nas je to vratilo unazad, mislim čak tri-četiri koraka više unazad nego što smo bili prethodno. Ali ni to ne bi moglo da se vodi pod pravom demokratijom jer dosta je tu repova devedesetih ostalo koji nisu mogli da se, da kažemo, hirurški uklone.

Repovi devedesetih  su i dan danas nakon četvrt vijeka na vlasti?

Naravno. Meni je šokantno videti određene osobe koje sve ove godine uspešno plivaju koji god da je sistem u pitanju, šta god se menjalo te osobe su i dalje među nama. Neverovatno.

Ovih dana u medijima je objavljena informacija da će Srbija izdati stotinu hiljada radnih dozvola radnicima iz Gane. Kako komentarišeš to?

Pitanje je zašto? Ne radi se o Gani, i da je stotinu hiljada Norvežana ili Argentinaca, pitanje je zašto? Ne mogu da shvatim  šta je poenta svega toga i šta je iza takve odluke kako bi mogli da komentarišemo dolazak tih ljudi. Da li nam fali jeftine radne snage , pričamo o „ekonomskom tigru“ zato što ne želimo da podignemo nivo plata na neki normalan  nivo kako bi ljudi radili pošteno i zaradili da mogu da prehrane i žive neki normalan život, pa samim tim dovodimo ljude iz takvih zemalja koji će prihvatiti da rade za minimalce. Veoma teško je komentarisati, ali je mnogo bitno da se ne radi o Gani, već o bilo kojoj zemlji iz koje želimo da uvozimo radnu snagu. Do sada nisam pročitao nigde da je to objašnjeno na bilo koji način.

Postoji li paralela između ekonomskih i tamilskih tigrova?

(smijeh), Tamilski tigrovi su bili frakcija koja se borila za nezavisnost severnog i istočnog dela Šri Lanke. Međutim način kako bi uspeli da opstanu i da se bore protiv regularnih snaga Šri Lanke u tim delovima u kojima su živeli, a koji su bili pod rigoroznim sankcijama, a budući da je Šri Lanka ostrvo izuzetno lako je izolovati taj deo i ne dati mu mogućnost da ima pristup bilo čemu, proizveo je jaku autokratiju. Za najmanju glupost tu se mogla izgubiti glava. Mada sad kada malo bolje razmislimo, ipak ovde smo u 21 veku i kod nas može da se izgubi glava. Vidim da se neke stvari dešavaju, da se ljudima  bacaju eksplozivne naprave u dvorišta, da im se razbija imovina, da se uništavaju poslovi kojima se bave i da im se preti. Po tom pitanju moguće je napraviti paralele. Mada autokratija koja se odvijala među tamilskim tigrovima je na mnogo većem nivou i mogao si da sanjaš o opoziciji i studentima na ulici, to bi bilo eliminisano u pet minuta.

Hahaha, poredeći sa Tamilcima neko može pomisliti da je ova vlast demokratska?

Ne, daleko od toga. Daleko smo mi od demokratije dokle god budemo imali crne džipove koji krstare ulicama gradova u kojima su izbori i mrtvi ljudi koji glasaju i kojekakve ucene ljudi da moraju da izađu i glasaju, to i demokratija nemaju veze jedno sa drugim.

Baš ovih dana u Šapcu je demolirana jedna ribarnica.

Tako je. Čovek koji je praktično hranio studente za vreme demonstracija, koliko sam shvatio on je slao hranu studentima i polupana mu je ribarnica i to je samo jedan od slučajeva. Ti ljudi koji nastavljaju nakon što su imali probleme tog tipa, ucena i nasilja, što više ljudi shvati da što je više njih koji izražavaju svoje mišljenje biće mnogo teže da se svi oni na takav način napadaju ili da im se preti.

Autokratski sistemi često nameću narodu stalni strah od neprijatelja. Čini li se da je ovdje danas ponestalo spoljnih neprijatelja i da se od sopstvenog naroda pokušavaju proizvesti unutrašnji neprijatelji?

Neprijatelj mora da postoji. Način na koji opstaju takvi sistemi je što se non stop stvara neka fama o tim nekim neprijateljima kako bi se ljudi onda što više približili vođi i davali mu odrešene ruke da radi stvari koje radi. Međutim ne treba zaboraviti da danas postoji veliki broj ljudi kojima su deca na ulici i kada neko počne da im naziva decu pogrdnim imenima, pucao je sam sebi u nogu. Počinješ da stvaraš klimu gde i ti neki ljudi koji su do juče bili neutralni počinju da se približavaju studentima i da im daju podršku.

Šta je za Gobline značilo podići crvenu šaku u lice sistema, od početka kada ste dali podršku pa do EXIT-a?

Ako se nešto očekuje od Goblina, to je to. Ljudi koji nas znaju, znaju na kojoj strani možemo da se nađemo i na kojoj strani ćemo biti i koga ćemo podržati. Ne verujemo da je to nešto preterano iznenadilo bilo koga ko prati Gobline od pre trideset i kusur godina. Više mi je smešno kada vidim neke komentare tipa: „Mi smo mislili da ste vi rokenrol bend, a sada ste ušli politiku.“, druže moj, druže bote, nisi ti nas slušao nikada, jer ti da nas slušaš znao bi dobro ko su Goblini i šta se može očekivati od Goblina.

Koliki pritisak danas trpe bendovi, imate li neko iskustvo koje biste podijelili?

Nama se to desilo u Zrenjaninu na danima piva. Skinuti smo sa liste učesnika na osnovu, kako su rekli, političke povezanosti benda. Sama ta izjava u stvari daje političku konotaciju organizatora festivala koji su sa političke tačke gledišta počeli da posmatraju bendove, a ja opet ponavljam, mi smo  to javno rekli u našem odgovoru, ljudima je jasno da Goblini nijednog trenutka ne podržavaju nijednu političku struju i da studenti nisu politička struja. Došlo je do jedne ironično-satirične situacije u kojoj je doneta politička odluka na osnovu nečega što je apolitično (duži smijeh).

Kako posmatraš političke pritiske upućene ka organizaciji EXIT-a?

Nažalost to je takav trend. Sve što vredi i zbog čega bismo trebali da budemo ponosni, i što nas je u svetu predstavljalo u nekom normalnom svetlu, sve to nestaje. Ne mora ni da nestane nego se preuzme na primer organizacija određenih festivala i onda u startu vidiš koliko to počinje da tone i koliko je to neprofesionalno urađeno. Opet se vraćam na to da se ljudi koji nemaju određena znanja i iskustva bave određenim poslovima. Tako da eto, poslednji u nizu je taj odlazak EXIT-a iz naše zemlje, jednog od najpoznatijih festivala u Evropi, ako ne i u svetu.

Kakav je osjećaj bio nastupati kao predgrupa Sex Pistols-ima na EXIT-u?

Velika je to stvar, za par nas u Goblinima, Sex Pistolsi su jedan o razloga zbog kojih smo počeli da se bavimo muzikom. To je jedan od bendova koje smo slušali kada smo bili mladi, bend koji smo obožavali da čujemo. Imati tu mogućnost da se pojaviš i da sviraš ispred takvog benda velika je stvar. Bilo nam je izuzetno zadovoljstvo i čast da se pojavimo ispred Pistolsa.

Šta si naučio sebi tamo gdje u suštini nisi imao ništa, ni jezik, ni dom, ni sigurnost?

Čitanje i pisanje dosta pomaže i ta neka samoanaliza. Dosta toga je progurano kroz humor i mislim da je to neki odbrambeni mehanizam koji sam razvio, a mislim da smo poznati po tome u regionu, taj neki crni humor i dosta je prisutan ovde u Bejrutu, humor na osnovu situacija kojima si okružen, a koje i nisu baš vesele situacije. Ponovo sam se vratio knjigama u tom periodu i počeo da pišem. Tim pisanjem po prvi put sam počeo da analiziram samoga sebe i pokušao da shvatim ko sam ja i šta sam ja.

Kako su u društvu  prihvaćene tvoje knjige „Pisma iz Avganistana“ i  „Izgužvane misli“?

Pisma iz Avganistana su izuzetno tražena iz prostog razloga što se ta knjiga nikada nije pojavila u prodaji jer je izašla kao knjiga koja je objavljena od strane šabačkog letnjeg festivala odnosno kulturnog centra i ta knjiga je bila jedan kulturni projekat. Malo postoji tu lenjost, a i da kažem nisam u Srbiji kako bih se malo pozabavio time jer ta knjiga bi mogla da se reizda veoma lako i znam da bi bilo dosta ljudi koji bi bili više nego sretni da je kupe. Što se tiče Izgužvanih misli ta knjiga se prodaje izuzetno dobro, postoji dosta interesovanja. Mi je redovno nosimo na koncerte i interesantno mi je videti koliko tih knjiga ode nakon svakog koncerta bilo to u Sloveniji, Hrvatskoj, Crnoj Gori, Srbiji, Bosni i Hercegovini. Rađeno je jedno reizdanje, a verovatno će se raditi još jedno. Za te neke naše okolnosti, prodati preko pet hiljada primeraka jedne knjige je izuzetan uspeh, naročito znajući da ta knjiga nije izdata od neke velike izdavačke kuće koja ima svoj reklamni prostor. Većinom je prodavana po koncertima i festivalima.

Goblini su početkom dvijehiljaditih prekinuli sa radom, da li je nakon toga bilo lako obuti martinke, obući kilt i ponovo izaći pred publiku?

Desio se život Goblinima, desile su se neke političke promene nakon kojih da budem iskren nismo bili spremni, niti smo znali kako kao bend da se postavimo i na koji način da nastavimo sa radom, a da se ne izgubi integritet benda. Jednostavno nismo imali ideju kuda dalje, a mislim da je nakon toga bilo najpoštenije prestati sa radom. Ideja je bila nakon deset godina od pauze da se okupimo i odsviramo par koncerata čisto da se i mi provedemo lepo i da nas čuju ljudi koji nisu imali prilike sve te godine. Pošto se ja nisam preterano bavio jutjubom rekli su mi da obratim pažnju na komentare ljudi i onda sam shvatio koliko ima mladih ljudi koji su odrasli uz Gobline, a nisu imali mogućnost da nas čuju i vide uživo zato što su bili jako mladi kada smo mi svirali. To je bilo kombinacija toga i kombinacija da podelim binu sa ljudima sa kojima sam proveo ipak da kažemo devet godina pre toga. Onda naravno jednom kada kreneš da sviraš, shvatiš kolika je to navlakača popeti se na binu. Prvi koncert je otvoren u Šapcu, a to je naš grad. Pojaviti se nakon skoro deset godina u Šapcu pred tolikim brojem ljudi, bila je trema. Meni je trema uvek tipa moram da dam sve od sebe kako bi to zvučalo bolje, neka pozitivna trema koju ja u većini slučajeva imam i dan danas.

Kako je bilo krenuti iz Šabca kao pank bend pored utabanih staza bendovima iz Beograda, Novog Sada i Niša?

Ne zaboravimo da se sve to dešava par godina nakon raspada Jugoslavije i  dalje su Beograd i Novi Sad bili kulturni centri Srbije. Niš onako stidljivo, ali bilo je tu par dobrih bendova, ali su većinom tu glavni bili Beograd i Novi sad. Šabac je bio druga priča, to je bio jugoslovenski Nešvil. Imali smo Radio Šabac, Šabački vašar, Šabana Šaulića, to je nešto po čemu je Šabac bio poznat, a ne po rokenrolu. Međutim ranih devedesetih napravljena je scena u Šapcu i tu je bilo mnogo više od par bendova koji su u periodu od šest meseci ’93/’94. izbacili svoje prve albume. Odjednom Šabac se pojavio na rokenrol mapi Srbije. Sećam se prvih dolazaka na gostovanje, u stvari pokušaja da dođemo na neke radio i samim predstavljanjem benda, znate mi smo iz Šabca, ljudi bi se smejali misleći da se zezamo. Ono kao nema šanse, to je neka zajebancija kakav Šabac. Nije bilo lako.

Šta je značilo biti panker tih godina?

Jednostavno imati svoje ja, misliti svojom glavom i boriti se za neke ideje iza kojih stojiš. Boriti se protiv nepravde u društvu prije svega. Goblini su došli na scenu na osnovu ličnosti koje čine bend i njihovog načina razmišljanja. Okupljanje Goblina je bilo pitanje preživljavanja. ’92. godine biti na ulici  značilo je da vrlo lako možeš dobiti metak ili početi da se baviš nekim kriminalnim radnjama naročito ukoliko nemaš neku mogućnost da se baviš nekim poslom koji voliš ili nečim što je legalno, izuzetno lako je bilo završiti na drugoj strani. Za  nas je bavljenje muzikom pre svega bilo beg iz svega toga i kao pronalaženje sigurnog prostora u kome možemo da radimo, da se zezamo, da se družimo, a u isto vreme da nešto stvaramo. Kada smo krenuli da se bavimo stvaralačkim radom bilo je izuzetno prirodno da se desi to što se desilo,  da ceo taj rad ode u pravcu energičnog pank roka, socijalno aktivnog koji se bavi analizom situacije u zemlji i ljudi koji žive u njoj.

Na šta je danas najviše ponosan Golub iz Goblina, a na šta Golub humanitarni radnik?

Golub iz Goblina, ponosan sam na to što smo uradili. Izuzetno sam ponosan kada vidim taj spoj generacija na koncertima. Mi nismo bend na koji dolaze samo ljudi koji su slušali Gobline devedesetih nego dolaze i nove, mlade generacije, koje imaju petnaest, šesnaest pa do dvadeset godina, dolaze ljudi sa svojim porodicama i to je meni izuzetno bitno, da nismo bend koji se zakopao u vremenu i prostoru nego bend koji i je dalje svež. Problemi kojima se bavimo u pesmama su problemi koji su relevantni u kontekstu vremena u kome danas živimo, to je nešto meni izuzetno bitno. Kao Golub humanitarac ponosan sam svojim radom i postoje te neke male lične pobede koje s vremena na vreme doživim radeći i koje me guraju da nastavim da se bavim ovim poslom koji je izuzetno težak i zahtevan.

Da li postoji neki trenutak koji bi spakovao u bočicu da ti bude lijek u nekim budućim vremenima?

Pa nemoguće je imati jedan trenutak, ja imam bar tri trenutka, imam troje dece. Svaki put kada sam postajao ponovo roditelj to su za mene bile bitne stvari. Mnogo toga se dešavalo, nadam se i dešavaće se sa tim klincima koji su mi dosta bitni i dosta mi pomažu da prolazim kroz neke krize, a svi mi prolazimo kroz određene krize, živimo u kriznim vremenima i to ima nekog odraza na nas.

Pametni, mladi i svi u blokadi! Šta poručujete mladima danas, a da niste poručili u pjesmi?

Nemam šta da dodam. Budite svoji, radite to što radite. Verujemo u vas i pametniji ste dosta od nas. Ja ne mogu da poredim svoje znanje, možda imam iskustvo, ali nemam znanje kako da se postavim prema situaciji kroz koju oni idu već mesecima i nijednog  trenutka nisu uspeli da naprave glupost ili da zabrljaju tako da moje je da pratim i da im pomažem koliko god je moguće, a njihovo je da vode i da nam kažu šta treba i kako treba.

Pivo, vino ili rakija?

Rakiju ne pijem, pijem vinjak i grapu. Pivo u većini slučajeva, vino u zavisnosti šta se klopa, a rakija nikada, ali ja sam vinjak guy, to je moje piće.

Kome bi danas najradije opsovao sve po spisku?

Samom sebi jebote. Mislim ne postoji mnogo stvari koje ne bih uradio u životu, a koje sam već uradio, ali postoje stvari koju su: „Ajao što nisam mogao ovo?“, postoje ta neka kajanja i već sam opsov’o sebi sve po spisku par puta. To je bitno da shvatiš i da grešiš i gde grešiš.

Koju poruku bi danas prenio Golubu iz devedesetih?

Možda da kažem još manje kalkulacije, mada nismo mi nikada kalkulisali, ali uvek je bilo tog nekog razmišljanja, analize. Mislim da treba još više poštovati instinkt u nekim situacijama i ne gubiti dosta vremena na razmišljanje. Pokazalo se da se nismo preterano puta prevarili kada smo išli tom stranom koristeći instinkt, a sve ostalo, analize, da l’ ovako da l’ onako je samo gubljenje vremena.

Ramones ili Dead Kennedys?

Ramones. Uz ogromno poštovanje prema Dead Kennedys, ipak Ramones.

Kada bi mogao da napišeš jednu poruku na zidu neke škole u Srbiji koju bi djeca čitala svako jutro, šta bi to bilo?

Učite, ali razmišljajte svojom glavom.

Golube, hvala ti na izdvojenom vremenu, nadam se da se uskoro vidimo na nekom koncertu uživo.

Hvala druže, bilo je uživanje. Daće Bog.

Za kraj ostavljamo najnoviji singl grupe Goblini, koji je izraz podrške studentskoj borbi u Srbiji,
IDEMO DO KRAJA!