KOL’KO PARA, TOL’KO MUZIKE
Pročitao sam skora jedan komentar o kom razmišljam danima.
Piše : Božidar Milovac
Naime poprilično je prost, toliko da čak mislim da, iako moram da se ogradim da je parafraziranje svakako, da mogu da ga ponovim od reči do reči – “Jedva čekam da Štulić umre pa da opet slušamo Azru na Spotifaju”.
To je bilo na nekom potpuno nasumičnom sajtu gde se povela rasprava upravo o tome, gde su se razmenjivali linkovi za Azrine albume, gde je Džoni optuživan za plagijarizam i gde se govorilo o svim njegovim projektima objavljenim na Jutjub kanalu Petar Petrović.
https://www.youtube.com/watch?v=AjMth8-7jaw&ab_channel=PETROVICPETAR
Prošlo je neko vreme od toga i stigao je Džonijev rođendan, okruglo sedamdeseti, i proslavljen je dolično, održana je tribina gde se govorilo o njegovom liku i delu i tu su bile izreknute neke sjajne i neke naročito glupe stvari ali sve u svemu, barem smo proslavili rođendan a i na njemu se nakratko pokrenulo to pitanje komercijalizacije i profitiranja kroz perspektivu benda jer se dobro zna da se Azrini albumi mogu slušati redom gotovo isključivo na gramofonu.
Dakle, jedan deo teksta je čestitka drugu Štuliću a drugi, dalo se naslutiti, vezan je za baš to pitanje koje provlače i nasumični ljudi iza ekrana koliko i stručnjaci i eksperti.
Azra svakako nije jedini bend ili izvođač, ni sa ovih prostora a nikako ni u svetu, čiji se dobar deo diskografije ne može pronaći na najpopularnijoj striming platformi. Najčešći razlog koji se ističe za nestajanje baš Azre je direktan sukob frontmena i zaštitnog lica ovog benda i izdavačkih kuća koje se učestvovale u nastanku kultnih albuma sa kraja prošlog veka, misli se pre svega na Croatia Records, direktnog naslednika nekadašnjeg velikog Jugotona. Iako je to sasvim legitiman razlog i iako je fenomen gde izdavačke kuće zarađuju mnogo više od muzičara užasavajuć i nimalo redak, taj fenomen zapravo nije najčešći razlog za izostanak nekih drugih velikih bendova sa Spotifaja.
Nekad je to prost hir muzičara sa ciljem da stavi do znanja da nisu zadovoljni modelom poslovanja koji Spotifaj praktikuje (Tejlor Svift je najpoznatiji primer ovoga doduše treba napomenuti da se njena muzika poprilično brzo vratila na platformu), nekad je to jer bendovi imaju ekskluzivan ugovor sa nekom drugom platformom (Bitlsi su duže vreme bili dostupni samo na iTunes platformi) a najčešći jeste direktno vezan sa izdavačkom kućom ali malo je kompleksniji nego što je to u slučaju Azre. Naime, Spotifaj plaća iznimno malu količinu novca po strimu a svakako uzimaju 30% ukupnog prihoda a potom tih 70% uplaćuju izdavačkoj kući što se kasnije deli između više ljudi i muzičar je samo jedan od njih.
Dakle uzevši u obzir da Spotifaj plaća 0,003 dolara po strimu tih 0,003 se deli između svih koji imaju vlasnička prava na pesmu i to može biti samo muzičar ali ta lista može uključivati i više ljudi koji su objavili delo, pisali tekst, pisali muziku i na kraju naravno i izdavačku kuću kao mogućeg aktera koji objedinjuje sve ostale ljude koji su učestvovali na bilo koji način u nastanku dela ali u nekim slučajevima i isključivo kao posrednika koji ni na jedan način nije doprineo nastanku dela ali je zbog modela poslovanja ona ta koja potpisuje ugovor sa Spotifajem.
Ponekad su neki bendovi dostupni samo u određenim zemljama, ponekad neki albumi nisu dostupni dok ostatak diskografije jeste a ponekad neki umetnici naprosto odbijaju da budu dostupni na ovoj mreži i ovakve stvari su gotovo uvek vrlo jasno naglašene u ugovoru potpisanom sa izdavačkom kućom i tu se zapravo može pronaći razlog gotovo uvek.
Za kraj, veliko hvala Gart Bruksu, američkom kantri izvođaču koji je najpoznatiji primer muzičara koji i dalje odbija da bude dostupan na Spotifaju i na platformi se nalazi samo nekoliko pesama za koje on nema vlasnička prava. Naime, iako je malo prešao preko svojih reči onog trenutka kada je potpisao ugovor sa Amazonovom striming platoformom, njegova borba protiv zloupotrebe muzičara koju praktikuju ove organizacije se nastavlja i u intervju je sasvim korektno opravdao svoje dosadašnje odluke. Osvežavajuće je videti da se neko na samom vrhu muzičke industrije bori za prava i bolji život onih koji (još uvek) ne mogu da žive od muzike.