Wed. Apr 21st, 2021

Fotografija preuzeta sa Facebook profila Đorđe David Nikolić

ĐORĐE DAVID za HIGHWAYSTAR : “Kič i šund za mene je sve ono što prenebregava zanat”

Pred koncert na Kastelu u Banjaluci zatekli smo Đorđa Nikolića poznatijeg kao Đorđe David vidno raspoloženog i nismo izdržali da ga pored pitanja o karijeri ne pitamo ono što nas sve zanima: „Je li Karleuša stvarno tako dobra riba?“ i „Kako je propao rokenrol?“.

Đorđa intervjuisala : Marija Šormaz

H.M.: Postoji priča da ste se isuviše isticali harizmom i talentom i tako zasjenili ostatak ekipe „Generacije 5“, kako ste se zapravo razišli?

Đorđe : Jedna stvar je neosporna, kad je bivši bend u pitanju, taj Generacija 5, da sam ja zahvaljujući njima napravio ime, zahvaljujući njima postao poznat. Isto tako i mnogo ružnih stvari sam zahvaljujući njima i njihovom odnosu prema meni uspeo da spoznam. Svi mislimo da smo najbolji i da svi najbolje znamo i svi čoveka pored sebe potcenjujemo ili ga ne uvažavamo ili ga ne smatramo dovoljno relevantnim ili neke njegove potrebe smatramo nebitnim itd, itd… Zbog toga je došlo do toga do čega je došlo.

H.M.: Znači, tako ste se osjećali u Generaciji 5?

Đorđe : Pa u poslednje dve godine da, zato što mislim da su negde počeli da prenebregavaju tu moju zaista ozbiljnu posvećenost, ja sam živeo od koncerta do koncerta, a između dva koncerta sam radio sve da bih na sceni bio što je moguće bolji.

H.M.: I niste otišli na svjetsku turneju.

Đorđe : Ne, nismo otišli na tu svetsku turneju.

H.M: A šta bi bilo da ste otišli?

Đorđe : Pa da smo otišli ja mislim da bi danas taj bend isto tako postojao i mislim da bismo bili negde u rangu onoga što je u ovom trenutku, na primer, Parni Valjak ili ono što je Bajaga na ovim prostorima. Međutim, postoje lične stvari i postoje opšte stvari. Ti kao umetnik nemaš pravo na sebe ili kao javna ličnost već si tu zbog naroda. Ako želiš da budeš ličan, onda nemoj da se baviš javnim poslom. Onda budi ličan pa svojim ličnim stavovima pokušaj da mešaš kiseline i da mešaš boje.

H.M.: Da li biste uveli porez na kič i šund? Šta je za Vas danas kič? A Zvezde Granda?

Đorđe: Kič i šund za mene je sve ono što prenebregava zanat, što prenebregava neke divne stvari koje su zasnovane na bojama ljubavi, na bojama morala, na bojama rokenrola na kraju krajeva, koje su zasnovane na bojama koje su vaspitanost pre svega, mislim da se to izgubilo i mislim da su ove opcije rijaliti programa koje mi danas imamo prilike da vidimo na televiziji nešto što je specijalni rat protiv naroda, generalno gledano, specijalni rat protiv inteligencije.

Specijalni rat protiv emocije, specijalni rat protiv, svega što valja.

A najgore mi je kada vidim da roditelji, vrlo svesno, svoje ćerke od 12 godina dovode na koncerte ljudi koji pevaju „Mala voli mečku, mala voli BMW, mala voli kintu, mala voli separe“.

H.M.: Znači, niste ljubitelj tog novog talasa.

Đorđe : Pa kako da budem ljubitelj kad oni propagiraju tu priču da te devojke treba da postanu jeftine prostitutke sa 18 godina, i kako da favorizujem to kada oni zapravo šalju poruku da ti mladići zapravo treba da postanu polukriminalci koji će od 18te godine biti na nišanu nečijeg pištolja ili na sečivu nečijeg noža. A to roditelji koji ih vode na te koncerte ne kapiraju, koliko je ozbiljna priča, koliko je zajebana priča, koliko zapravo rade protiv svoje dece i protiv sebe, prema tome jednog jutra će se probuditi pa neće znati o čemu se radi. Pa radi se o tome što oni idu linijom manjeg otpora, učiniće sve pa čak i tu vrstu gluposti da im dete bude sretno. Moja kćerka, ako takvu muziku bude volela, neće biti sretna, plakaće ceo dan, ali tu muziku neće slušati pa nek’ ja budem najgori na svetu.

Fotografija preuzeta sa Facebook profila Đorđe David Nikolić / Photo by VEDRAN NONACOUSTICA

H.M.: Neostvarena želja?

Đorđe : Moja neostvarena želja je da sa ovom ekipom sa kojom sada radim a to je najbolja ekipa sa kojom sam ikad u žvotu radio, i naročito bih istakao Aleksandra Mitrovića Tomija, gitaristu koji je zadojen i nabrijan na nekakvim stvarima koje su zaista zapad, da dotaknem tu vrstu ovaploćenja onoga što mi radimo i čime se mi bavimo da jednostavno budemo među prva tri-četiri benda jer smatram da nam to negde kvalitativno pripada.

H.M.: Da li mislite da harizma možda ima veći uticaj od dobre muzike i savršenog aranžmana? Da nekome samo harizma treba?

Đorđe : Da, mislim da da, ali najbolji je spoj, kada se sve to nekako ukuca u jednu liniju, žao mi je što postoje ljudi i devojke koji su prelepi pretalentovani, koji fenomenalno pevaju, koji fenomenalno pevaju ali njih niko, otprilike, ne konstatuje iz prostog razloga jer su oni negde u nekom ramu a onda se pojavi nekakav izdanak koji je oblaporan, koji je prost, koji je na prvu loptu, koji je plastican, neki izdanak kojem bradavice 24 sata vire ispod majice ili ispod brushaltera, veze s pevanjem nema ali taj neko napravi uspeh. Ako je ta vrsta harizmatičnosti u pitanju, pljujem po tome

H.M.: Rekli ste da Vas ničeg nije sramota, kao što i ne treba da Vas bude, pa sam pomislila da ste otvoreni da pričamo o Vašem najgroznijem tripu u toku djelovanja droge.

Đorđe : Strah. To su bili ozbiljni strahovi i cela ta priča koja se desila bila je jako kratka i vrlo intenzivna, kao čovek koji je imao nepunih 15 godina, koji je u saobraćajnoj nesreći izgubio oca, otac je na mestu ostao mrtav, ja sam bukvalno sedeo na sedištu pored njega dlaka s glave mi nije falila, ozbiljan šok za mlad organizam. Sad sa ovoliko godina ja kažem, to zvuči kao opravdanje. Nije opravdanje, daleko bilo. To je danak neiskustvu, mladosti koje je povezano sa glupošću, jer svaka mladost je glupa, u onom najpozitivnijem smislu. To su ti neki eliksiri gluposti koji su mogli da me koštaju života, kažem, kratko je trajalo.

H.M.: A kako ste se iščupali iz toga?

Đorđe : Ja sam doživeo kliničku smrt i to je bila stvar koja me je izvukla iz cele te priče.

H.M.: Kakvo je to bilo iskustvo?

Đorđe : Veruj mi, ne sećam se. Znam samo da je neko ugasio svetlo i u jednom trenutku ga upalio, ja sam bio na aparatima, moja majka pored mene i moja sestra koja je tada bila doktor u zemunskoj bolnici. To su stvari koje su prošle i kao neko ko je tu vrstu iskustva imao, ja sam bukvalno posle toga odmah uleteo u košarku, nakon toga upisao glumu, dugo sam se vukao sa cigaretama kao sa najgorom stvari sa kojom sam mogao da se izborim i na kraju se izborio. Vrlo čistim životom živim, više nikad nisam od svoje 17te godine upotrebio bilo kakvu vrstu narkotika, alkohol hvala bogu ne konzumiram, i u ovim godinama kao čovek koji je celog života bio u sportu teretana mi je u opisu radnog mesta, ali kad kažem teretana, to nije ona fensi varijanta u okviru koje kao odeš da bi bio viđen, ne, odeš, ozbiljno radiš, ozbiljno se znojiš, ozbiljno ti treba kondicija za sve ovo…

H.M.: Tu ste upoznali i Anu…

Đorđe : Jeste, samo hoću još da kažem, ovih dve i po hiljade kilometara koje smo izvezli ustvari sada već 2.800 i četvrti koncert koji večeras imamo, sami vozimo automobile Tomi i ja, to ne bi moglo da se desi da nismo kondiciono i psihički negde u redu. Mislim da je fizikus sa psihom itekako povezan, jer ukoliko ne vodimo računa o sebi fizički, psiha nam je u manjku i obratno.

H.M.: Pitala sam pratioce svog storija šta bi Vas pitali, a ovo su neka od najzanimljivijih pitanja:

„Zašto izgleda kao gej nacista u Zvezdama Granda, kakve su ono odjevne kombinacije“ i „ Gosn Đorđe Davide, zašto se zovete dvaput’“ pa nam recite ko je bio vaš stilista i kako ste postali Đorđe David? Đorđe Nikolić nije bilo zvučno ili je nešto drugo u pitanju?

Đorđe : To pitanje o gej nacisti je verovatno rekao neko ko je jako mlad, i ko nema pojma o istoriji rokenrola ali bih ga zamolio da krene od Dejvida Bouia, Igija Popa, da krene od ranih radova Mika Džegera, i tako dalje i onda će videti ustvari na čemu su ti postulati zasnovani kao i na nekakvim hevi metal bendovima kad je rokenrol bio u piku kad je bio u visini, pa će onda shvatiti šta je nekakva moja priča i moja misija, zbog koje oblačim te, kako to njemu deluje, nacističke suknje ili naci-homoseksualnu varijantu. Nažalost, svet nije počeo i muzika nije počela da se razvija ni onda kad sam ja počeo da je slušam a to je recimo neka polovina 70ih, nego su sve to neki mnogo pametniji i ozbiljniji ljudi osmišljavali, radili još tamo negde polovinom 60ih godina prema tome to nije ništa novo nego je to stvar koja je zaboravljena u konglomeratu svega onoga što taj neko verovatno sluša.

Počev od tih osoba, koje imaju ime a ne znam nijednu njihovu pesmu, koje se bave autotjunom, koje su zvezde rijaliti programa, i za njih je ta nekakva ikonografija i odevnost odnosno autfit ono što oni diktiraju, međutim ono na čemu sam ja oslonjen, to su stvari pravih velikih heroja i heroina rokenrola, kao što sam pomenuo, dovoljno je, rekao sam neka pogleda kako je to radio Boui, neka pogleda kako je to radio Igi Pop, neka pogleda kako je to radila Britanska scena svojevremeno, kako je to radio Queen, pa će mu onda verovatno, ili njoj, neke stvari biti jasne. Ali drago mi je kad naleti neko mlado tele koje ne zna ništa a misli da sve zna. Evo ja sam mu otvorio pandorinu kutiju pa neka ide neka pogleda, onda će shvatiti o čemu se radi.

Đorđe David, Đorđe je ime, David je kršteno ime, crkveno ime, nije umetničko, jer mislim da je jeres pored tako lepog imena sebi davati umetničko ime kao ad hoc. David je kršteno ime po pokojnom bratu moje pokojne majke i dobio sam ga u crkvi u zemunskom parku, kum me je krstio, dao mi je ime po majčinoj molbi, tako da sam ja praktično od devedeset i pete počeo da nastupam imenom i znamenjem.

H.M.: Kako Vam je Staša okrenula život naopačke?

Đorđe : Hehe, nije ga ona okrenula naopačke, ona ga je samo usmerila tamo gde treba i sav taj neki strah koji sam ja imao od nekih stvari, napravila da budem čovek koji je apsolutno rešen da tim putem ide. Ja sam mislio da nikad decu neću imati, plašio sam se toga, odmah da ti kažem, mi muškarci smo gluplji pol, mi muškarci smo slabiji pol, mi muškarci bežimo od obaveza, koliko god godina da imamo ali poenta je upravo u tome da kada se takva stvar desi to je potpuno neverovatno, kao da ti neko na tvoje oči menja hemiju, na tvoje oči izvlači to nešto što je bilo loše iz tebe i ubacuje to nešto dobro što ti je još falilo. Ja tako doživljavam Stašino rođenje.

Verovatno je to ljubav, ali mislim da je ovo jedna vrsta bezuslovnosti koja jednostavno ne trpi kompromis. Te oči jednostavno ne trpe kompromis, taj susret i taj pogled je stvar koja te razoruža, možda bih mogao da se pobijem s petoricom, ali jedan njen pogled me ubedi, ubije bez da pokušam da podignem ruku, naravno u pozitivnom smislu.

H.M.: Vi ste dosta beskompromisni. Ne pratite masu, uvijek stojite iza svojih stavova, čula sam da ste odbili mnogo dobru lovu za neke narodnjake. Otkud to?

Đorđe : Biti masa, to je najlakše. To je pozicija koja ti otvori onu varijantu koja se zove lov u mutnom, i tu najviše možeš i da profitiraš. Ne samo finansijski. Nego i emotivno, i karijerno i kao ljubavnik ili kao ljubavnica, to je linija manjeg otpora i to je ona priča kao imamo nekoga u odeljenju ko je kao išao sa nama, pa je otiš’o u srednju školu, pa je nešto nestao, kao nešto je bio na fakultetu, i evo ga paf odjednom neki ministar ili nešto a ustvari znaš da je bio neprimetan, jednostavno bio nevidljiv. E pa to su ti ljudi koji idu tim putem i možda je to mudro, međutim…

H.M: Mislim da su oni ustvari glupi.

Đorđe : Pa ja mislim da nisu.

H.M.: Zavisi šta sad oboje imamo u glavi konkretno.

Đorđe : Tačno, zavisi šta je ta neka tvoja zvezda vodilja, šta je nekakav tvoj cilj. Ja sam uvek išao linijom da ne želim da se odričem stvari koje meni znače, ni za šta na svetu i ljudi kažu da je to glupost. Moja. Da sam mogao do sada da zaradim gomilu para da sam samo dva-tri puta napravio kompromis u životu, nisam to uradio. I onda kada vratim film sada sa svojih 55 godina, ja kažem, da sam pravio kompromise ne bih naleteo na njih trojicu, da sam pravio kompromise tog tipa možda ne bih večeras bio na Kastelu i svirao rokenrol, ili u Skoplju, ili u Prilepu… Držati neku svoju varijantu je ono što je esencija, nije varijanta biti različit pošto po to, već biti to što jesi. Ja sam se prvi put istetovirao sa 33 godine, moja prva tetovaža, prvi put sam probušio uvo sa 28 godina, ali različit sam u sledećoj stvari: emocija ide ispred mene, ja na sve reagujem srcem, ja sam iskren, ljudi kažu brži ti je jezik od pameti, ja kažem ne, ja samo skraćujem proces, zašto bi se davili. Prijaš mi, ne prijaš, želiš li ili ne želiš. Hoćemo li gore, nećemo li gore. Hoćemo li na piće nećemo li na piće. Život tretiram kao jednu česticu kosmičke prašine koja traje jako kratko i vetar ga oduva za sekundu. Zašto bih ja pravio kompromis sa stvarima u tom ograničenom vremenu koje mene neće učiniti sretnim, ako ja nisam sretan neće ni ljudi oko mene sretni biti, vrlo prosto.

H.M.: Rokenrol je Vaša ljubav, šta Vam smeta na današnjoj muzičkoj sceni osim autotjuna, narodnjaka, je l’ imate nekog određenog kolegu koji Vam jako smeta, u povjerenju?

Đorđe : Ono što meni najviše smeta to su ti vajni kritičari koji su kao rokeri koji me kritikuju u Zvezde Granda a vikendom možete da ih vidite kako šiju svadbe po lokalima po Srbiji, po Beogradu za 200 i 250 eura. Oni se kao bave rokenrolom u klubovima i sviraju otprilike od 50 do 100 eura, pritom kako ja to volim zanatski da kažem, jure ćurke po klavijaturama i po vratovima svojih gitara, znači loše sviraju, sviraju loš kaver po tim klubovima. Pljuju mene zbog toga a recimo, pojavljuju se na tim svadbama i sviraju te svadbe za male pare i oni sebe nazivaju rokerima. Ja takvu vrstu kompromisa nikada nisam uradio. Ono što je strašno je da se ljudi u rokenrolu generalno malo podržavaju međusobno. Znaš, ukapirao sam kroz Zvezde Granda, ne govori tu stvarno svako sa svakim, odmah da ti kažem. I oni imaju svoje priče gde ne razgovaraju, gde se svađaju, međutim, kad je u pitanju njihova branša, njihova kasta, svi su zajedno, svi su složni. I nema veze što sad ti i ja ne govorimo, ako radimo za istu stvar ti i ja ćemo biti na istoj strani i ja ću te podržavati i ti mene samo da bi prošli sve zajedno, onda kad sednemo na kafu nastavićemo da se pljujemo. E to je ono što je zapravo napravilo da primat uzme ta neka druga muzika, da rokenrol ode u zapećak jer mislim da su rokeri ono što se kaže malo se zaneli. Znaš, ja ako sednem na kanape a s moje leve strane Nada Topčagić, a s moje desne strane sedne Rade Jorović, to ne znači da sam ja narodnjak, ja sam taj koji jesam, ja zastupam svoju priču. Niti mi smeta što sedim pored Nade, niti mi smeta što sedim pored Radeta, svako svoju priču priča. Mislim da su rokeri tu negde sebe uzdigli na nekakav nivo misleći da rade dobru stvar, a ustvari su radili lošu stvar. Lošu stvar za sebe, muziku i što je najgore za generacije i generacije.

H.M.: Da možete bilo koga vratiti na rok scenu ko bi to bio?

Đorđe : Vratio bih Zorana Miščevića, grupa Siluete. Naravno, Milana Mladenovića, Margitu, Bojana Pečuja, Dina Dvornika, mnogo lud čovek u najpozitivnijem smislu te reči, brilijantan tip. Sve te neke koji su imali pečat, koji su imali muda u životu u datom trenutku kada ih niko nije imao. Kada su furali svoju priču beskompromisno, verujući u sebe a onda u ljude sa kojima su radili.

H.M.: Kad rekoste muda, sjetih se Jelene Karleuše.

Đorđe : Jelena Karleuša je osoba koju sam ja pljuvao katastrofalno. Gazio je, nazivao je raznoraznim imenima, međutim, kad je prešla u kategoriju majki, ja kao, pre svega džentlmen i čovek koji je vaspitan od strane žena koje sam odabirao i koje su me odabirale, ja sam se tu zaustavio. Jer biti majka je preozbiljna kategorija, pogotovo ovde u Srbiji, šta god ko mislio o tome i šta god ko mislio o Jeleni Karleuši. A onda mi je pokazala koliko je ona iznad tih nekih stvari, čovek ispadne glup i kad je mator, kada sam ulazio u Zvezde Granda znam da je ona ovako to najavila: „Pojaviće se jedan od najboljih frajera na Balkanu, u žiriju, kao novi član.“ Taj crveni tepih je bio šamarčina koja me je strahovito postidela i smanjila bukvalno na muvu zbog svega onoga što sam ikada o njoj izgovorio. Ona je to precrtala, zaboravila, i odradila to kako je odradila. Znam ja da je ona to uradila zbog sebe, znam ja da je ona to uradila zbog celog tog šou programa koji se dešava, zbog Zvezdi Granda, zbog Grand produkcije, mogla je i da uradi u negativnoj varijanti opet zbog iste priče međutim ona se opredelila za pozitivnu varijantu i koliko god to sad nekom zvučalo trivijalno, taj pasus, ta rečenica koju je ona u novinama izgovorila je zapravo jedna jako, jako dobra škola koju sam naučio, eto u 54oj godini. Šta znači biti laf, šta znači biti veliki, šta znači prevazići. Veliki ortak, to isto moram da vam kažem, veliki brat i mi se ne družimo privatno, potpuno smo dijametralno različite osobe, ali u okviru onoga što se zove zadatak, a tamo smo osuđeni 4 dana nedeljno jedni na druge, po 12 sati dnevno. Ona je neko ko itekako ima taj životinjski osećaj, onaj najdublji instinkt za svakog člana žirija, u datom trenutku šta, kad i kako treba. Nije ovo omaž o Jeleni Karleuši, samo hoću da kažem ona je ozbiljna zvezda i otkad sam ušao u Zvezde Granda, jasno mi je i zašto. E to je ona priča koja se zove harizma. Niti je njena muzika moja priča, niti su ti tekstovi moja priča ali način i energija i posvećenost njena…

H.M.: Da li je Jelena Karleuša stvarno tako dobra riba uživo?

Đorđe : Znaš šta, o ukusima ne treba raspravljati, ukusi su različiti, šta ja znam, možda je za mene bolja Milica Pavlović, lupetam, bolja riba nego ona. Možda je za mene lepša Kristina Kovač, a možda je za mene bolja riba Ivana Peters, o ukusima ne treba raspravljati ali jedna stvar je činjenica: ona kad uđe, ne možeš da je ne primetiš, ne samo zbog njenih atributa što prirodnih što veštačkih, 21. vek je, slušaj, pa to je potpuno normalna stvar, već jednostavno ona ima tu nekakvu svoju priču, zračenje, energiju i to je to. Da li je ona dobra riba, ili nije, ne bih sebi dao da sudim, ali da je definitivno osoba zbog koje cimneš vrat, jeste.

H.M.: Izjavili ste jednom prilikom da je Vaša majka uvijek sa Vama, šta bi ona rekla Đorđu danas?

Đorđe : Ja mislim da sam ostao dužan samo još jednu stvar kad je moja majka u pitanju i o tome neću pričati javno, postoji još jedan zadatak koji ja moram da uradim da bi celu tu stvar koja mi je ostavljena izveo do kraja. Mislim da bi bila ponosna. Mislim da bi bila ponosna, sa tu i tamo nekakvim zamerkama. To je ozbiljna matora Jevrejka bila koja je uvek imala zamerke, koja je uvek imala da doda jednu više koja je mene često nervirala, ali na kraju krajeva kad se okreneš i pogledaš, shvatiš da je bila u pravu. Majke su stvar koju treba dozirano slušati, ali u zavisnosti od toga kakav ti je DNK. Majku uvek moraš da čuješ na pravi način, odnosno da izvučeš tu esenciju koja se krije iza svih tih reči, jer ona reaguje emotivno. Zapravo ono što je esencija svega toga je tolika količina ljubavi, blagonaklonosti i tolika količina čitanja onoga što ti kao njen izdanak ne možeš da vidiš što je prosto čudo, mirakl. Prema tome mislim da bi bila ponosna, definitivno.

Đorđe se nije trudio da sakrije suze na poslednjem pitanju, a kako pitanja nije više bilo, Đorđe je produžio na svirku. Jeste li preslušali novi album?

Highwaystar Magazine radio