Kako je „Powerslave“ odveo Iron Maiden na vrh sveta: krv, piramide i najveća turneja njihove karijere

Kada je 11. januara 1985. godine Bruce Dickinson stao pred oko 300.000 ljudi na festivalu Rock In Rio u Brazilu, Iron Maiden su već bili jedan od najvećih metal bendova na svetu. Ipak, ono što je trebalo da bude trijumfalni nastup ubrzo se pretvorilo u haotičnu scenu koja će postati deo rok istorije.

Dok su Iron Maiden otvarali prvi dan velikog festivala, kao predgrupa bendu Queen, Dickinson je sve više gubio strpljenje zbog problema sa zvukom. Tokom izvođenja pesme „Revelations“ frustracija je kulminirala. U naletu besa udario je gitarom sebe u čelo, rasekao glavu i počeo da krvari pred desetinama hiljada ljudi.

„Popravite taj jebeni zvuk! Nemojte samo da stojite kao zlatne ribice!“, vikao je prema tonskom tehničaru pre nego što je gitaru razbio o miksetu.

Kasnije je u autobiografiji What Does This Button Do? priznao da je u tom trenutku zaista izgledao kao pomahnitali ludak.

Dok se povlačio iza pojačala kako bi se pribrao, stigla mu je poruka od menadžera benda Roda Smallwooda. Savetovao mu je da pritisne posekotinu na glavi kako bi iscurilo još krvi jer će fotografije izgledati spektakularno. Bio je u pravu. Već sledećeg dana fotografija krvavog Dickinsona završila je na naslovnim stranama novina širom Brazila.

Ipak, uprkos incidentu, Rock In Rio predstavljao je veliku pobedu za Iron Maiden i potvrdu da njihov uspon ne poznaje granice. U centru tog uspeha nalazio se album Powerslave, objavljen svega nekoliko meseci ranije, u septembru 1984. godine.

Album koji je pomerio granice

Powerslave je bio peti studijski album Iron Maidena i jedno od najambicioznijih izdanja u njihovoj karijeri.

Tematski, album vodi slušaoce od drevnog Egipta, preko Napoleonovih ratova i Drugog svetskog rata, pa sve do apokaliptičnih vizija budućnosti. Muzički, bend je otišao korak dalje, stvarajući kompleksnije i duže kompozicije koje su nagovestile pravac kojim će kasnije krenuti progresivni metal.

Posebno mesto zauzima završna numera „Rime Of The Ancient Mariner“, epska kompozicija duga gotovo 14 minuta, inspirisana čuvenom pesmom Samuela Taylora Coleridgea iz 1798. godine.

Album nije samo proširio umetničke horizonte benda već ih je pretvorio u globalne superzvezde.

Pisanje albuma na vetrovitom ostrvu

Početkom 1984. godine članovi Iron Maidena povukli su se na ostrvo Džerzi u Lamanšu kako bi počeli rad na novim pesmama. Njihova baza bio je hotel Le Chalet, smešten na litici izloženoj snažnim atlantskim vetrovima.

„Prozori su se savijali pod udarima vetra“, prisećao se Dickinson.

Pošto su rezervisali ceo hotel, plan je bio da se potpuno posvete radu. Međutim, prvih nekoliko dana proteklo je uglavnom u ispijanju alkohola.

„Trebalo je da pišemo pesme, ali smo uglavnom pili. Hotel je imao bar koji je radio 24 sata dnevno“, prisetio se Steve Harris.

Kada su se konačno bacili na posao, počele su da nastaju neke od ključnih pesama albuma.

Dickinson je radio na ideji koja će prerasti u naslovnu numeru „Powerslave“, inspirisanu egipatskom mitologijom i odnosom života i smrti.

U isto vreme, Dickinson i gitarista Adrian Smith napisali su jednu od najpoznatijih pesama benda – „2 Minutes To Midnight“.

„Odsvirao sam mu muziku, on je počeo da peva i pesma je bila gotova za dvadesetak minuta“, rekao je Smith.

Istovremeno, Steve Harris razvijao je svoju veliku viziju – „Rime Of The Ancient Mariner“, pesmu zasnovanu na klasičnoj književnosti koja će postati jedna od najvažnijih kompozicija u istoriji benda.

Sunce Bahama i nastanak remek-dela

Nakon šest nedelja rada na Džerziju, Iron Maiden su se preselili u čuveni Compass Point Studios na Bahamima, gde su prethodno snimali izvođači poput AC/DC-ja, The Rolling Stonesa i Grace Jones.

Producent Martin Birch ponovo je bio zadužen za snimanje. Poznat po smislu za humor i sklonosti ka nestašlucima, često je unosio opuštenu atmosferu u studio.

Bend je dane provodio između snimanja, ispijanja daikirija i zabave u lokalnom baru Waterloo Club.

Jedna od legendarnih anegdota sa snimanja dogodila se kada je Adrian Smith morao da snimi solo deonicu za pesmu „Powerslave“ nakon cele noći provedene u piću.

„Bio sam užasno mamuran“, priznao je kasnije.

U kontrolnoj sobi ga je dočekao poznati pevač Robert Palmer, obučen u pidžamu i sa čašom ruma u ruci. Uprkos tome, Smith je uspeo da odsvira solo koji je Palmer oduševljeno pohvalio.

Rat, istorija i apokalipsa

Teme na albumu bile su raznovrsne koliko i njegova muzika.

„2 Minutes To Midnight“ inspirisana je simboličnim Satom sudnjeg dana koji pokazuje koliko je čovečanstvo blizu samouništenja nuklearnim ratom.

„To je pesma o ratu, njegovoj privlačnosti i užasu, kao i o činjenici da nas rat istovremeno fascinira i odbija“, objasnio je Dickinson.

Album otvara „Aces High“, energična posveta britanskim pilotima koji su učestvovali u Bitki za Britaniju tokom Drugog svetskog rata.

Tu su i „Flash Of The Blade“ i „The Duellists“, pesme inspirisane mačevanjem i istorijskim dvobojima, dok naslovna numera „Powerslave“ istražuje sudbinu faraona koji, uprkos božanskoj moći, ne može da pobegne smrti.

Dickinson je kasnije priznao da je pesma imala i simbolično značenje za sam bend.

„Postajali smo robovi moći – i muzički i u smislu jurnjave za uspehom“, rekao je.

Najveća turneja u istoriji benda

Album je objavljen 3. septembra 1984. godine uz jednu od najpoznatijih omotnica u istoriji metala. Ilustrator Derek Riggs prikazao je maskotu benda Eddieja kao drevnog egipatskog faraona ispred ogromne piramide.

Istovremeno, Iron Maiden su već bili na putu.

Turneja World Slavery Tour postala je najveća i najambicioznija u njihovoj karijeri. Tokom 322 dana odsvirali su čak 187 koncerata u 24 države.

Scenski nastup bio je spektakl za sebe – piramide, sarkofazi, vatrometi, maske i ogromni Eddie koji se pojavljivao kao mumija i džinovska figura visoka skoro deset metara.

Turneja je otvorila nova tržišta za metal muziku. Iron Maiden postali su prvi veliki zapadni metal bend koji je nastupio iza Gvozdene zavese, svirajući u Poljskoj, a potom i pred stotinama hiljada ljudi u Brazilu.

Njihov uticaj na istočnoevropsku i južnoameričku metal scenu oseća se i danas.

Cena uspeha

Iako je turneja učvrstila status Iron Maidena kao globalne institucije, ostavila je ozbiljne posledice na članove benda.

Posebno je bio iscrpljen Bruce Dickinson.

„To je bio prvi put da sam ozbiljno razmišljao o odlasku. Ne samo iz Iron Maidena, već o tome da potpuno prestanem da se bavim muzikom“, rekao je kasnije.

Ipak, uprkos umoru i pritiscima, Powerslave je ostao jedan od ključnih trenutaka u istoriji Iron Maidena.

„Imali smo osećaj da smo stigli na vrh planine“, rekao je Steve Harris. „Sve do tada bilo je penjanje. Sa albumom Powerslave prvi put smo imali osećaj da gledamo na ceo svet sa samog vrha.“

Više od četiri decenije kasnije, Powerslave ostaje jedan od najvažnijih albuma ne samo u diskografiji Iron Maidena već i u istoriji heavy metala – monumentalno izdanje koje je bend pretvorilo u globalni fenomen i zauvek promenilo granice onoga što metal muzika može da bude.