OD OSTRVA PREPOZNATLJIVOG ZVUKA DO NOVOG ZLATA – RECENZIJA ALBUMA “CRACKER ISLAND” BENDA GORILLAZ

Britanski virtuelni bend Gorillaz izbacio je svoj osmi studijski album nazvan ,,Cracker Island” 24. februara ove godine i album je prihvaćen sa pomešanim kritikama ali pretežno pozitivnim od strane kritičara dok su među fanovima podeljenija mišljenja.

Piše : Božidar Milovac

Gorillaz je alternativni rok muzičko-umetnički projekat koji je u muzičkom pogledu tvorevina Dejmona Albarna dok je umetnik koji stoji iza benda i svega što mu je sledovalo Džejmi Hjulet. U digitalno-fiktivnom smislu bend ima četiri člana – 2D kao vokalista i na klavijaturi, Murdok Nikals svira bas gitaru, Rasel Hobs svira bubnjeve dok Nudl menja instrumente a najčešće se javljaju gitara i klavijatura i istovremeno je i vokalista. Bend se nije libio od eksperimentisanja ni u jednom trenutku i oseetni su različiti uticaji, od hip hopa i elektronske muzike preko latino i trip hopa pa čak i do panka, a na nekim od albuma i sint popa. Naširoko se smatraju najuspešnijim virtuelnim bendom u istoriji sa brojnim važnim nagradama.

Ovaj album ima četiri varijante – standardnu koja traje nešto kraće od četrdeset minuta, dva specijala koji sadrže po jednu dodatnu pesmu, jedno specijalno izdanje je izdato za Apple Music i tu je dodatna pesma “Silent Running” u 2D-ovoj klavirskoj verziji, a drugo specijalno izdanje je izdato posebno za japansko tržište i na ovom izdanju je dodatna pesma “Crocadillaz” na kojoj su radili sa američkom hip hop grupom De La Sol i jamajkanskim rege izvođačem Don Penom. Oba ova izdanja traju tek nešto duže od 40 minuta. I na kraju je tu i deluks izdanje koje sadrži ove dve dodatne pesme a potom i tri nove, dve potpuno nove a na kraju i remiks pesme “New Gold” i ovo izdanje traje nešto više od 50 minuta. Album predstavlja jedno od lakših i prijatnijih slušanja na svim nivoima. Na albumu je takođe učestvovao veliki broj umetnika iz različitih žanrova i svetova što nije iznenađujuća pojava na Gorillaz albumu.

Album vrlo direktno pokazuje Albarnovo nezadovoljstvo savremenim svetom ali tekst i poruka na ovom albumu nisu ono što prvo zapada za uho, to je zapravo sam zvuk albuma, album se fokusira na ono u čemu se bend do sada naročito izveštio i taj zvuk je na ovom albumu još i dodatno pročišćen i gledajući iz tog ugla, album je iznenađujuć i sa te strane a potom i jer je ovo donekle standardan zvuk benda od kog smo do sada navikli na naročito česte promene žanrova.

Postpandemijska lična apokalipsa – recenzija novog albuma grupe Paramore

Ono što pomalo kvari ovu senzaciju očekivanosti zvuka su muzičari sa kojima su sarađivali na albumu. Naime, iako album ima promenljiv zvuk i češto odiše standardnim zvukom nestandardnosti ovog sastava, gotovo podjednako često se dešava i da zvuči kao da se bend prilagođava muzičarima koji su sa njima na nekoj pesmi pre nego obrnuto, kako bi, barem u teoriji, trebalo biti. A četiri pesme na kojima je bend sam ne ostavljaju naročito dubok trag.

“Tarantula” je verovatno najslabija pesma na albumu, a u pitanju je jedna od tih na kojoj bend nema nikoga na koga se oslanja da kontroliše tempo i kome mogu da se prilagode dok se na pesmi “Tormenta” najbolje vidi kako to zvuči kada se bend ne prilagodi najbolje i kada umetnik, u ovom slučaju portorikanski reper Bad Bunny nije najbolje prilagođen na više nivoa, a bend se postavlja u skladu sa njim.

Sa druge strane, kada se bendovi poklope i zvuk bude skladan, nastaju apsolutno najbolje pesme na albumu, u ovom slučaju, to su gotovo svi singlovi koji su objavljeni pre albuma a među njima su apsolutno najbolje pesma nazvana isto kao i album – “Cracker Island“, istovremeno i prva pesma na albumu u čijem stvaranju je učestvovao i Thundercat, dok je meni najdraža i u mojim očima najbolja pesma na albumu peta po redu – “New Gold“.

“New Gold” je pesma sa čak četiri tekstopisca u čijem realizovanju su učestvovali i američki reper Bootie Brown i famozni australijski muzički projekat, to jest, bend Tame Impala. Ova pesma se poprilično odmiče od pop atmosfere koja nekako povezuje sve pesme na albumu a ovde i činjenica da pesma više odražava zvuk Tame Impale nego Gorillaz-a ide u prilog njoj jer tempo konstantno podseća na to koliko su Gorillaz zapravo prisutni na pesmi i ne samo prisutni nego i da imaju gotovo svu kontrolu nad tempom dok je zvuk mnogo dopadljiviji, pesma je i svojevrstan, vrlo lep omaž kroz reference prethodnim delima iz njihove diskografije gde im Bootie Brown odaje počast, Ipak i sa svim ovim komplimentima i za Gorillaz i za Bootie Browna, ova pesma ponajviše počiva na ramenima Kevina Parkera koji pesmi daje opuštenost i suptilnu nadmenost kroz kvalitet koju ponosnu nosi svojim prepoznatljivim vokalima.

Najveća preporuka koju mogu ponuditi za slušanje je da se obavezno sluša deluks verzija. Ona jedina smisleno uspeva u celosti da zaokruži zvuk i smisao koji album pokušava da prenese i uspeva da prilagodi tempo završetku albumu i tako ne ostavi osećaj nedovršenosti koji mi se čini mnogo prisutnije na standardnoj verziji. Tom kompaktnom kraju sigurno doprinosi i činjenice da se deluks album završava sa još jednom verzijom pesme “New Gold“, malo lošijom nego original ali i dalje verovatno boljom nego ostatak albuma, i čak je važno za reći da, iako je ova verzija gore, ona mnogo bolje uspeva da poentira na kraju i kompletira album.