Deep Purple održali koncert u punoj Štark Areni
DEEP PURPLE SU SINOĆ ODRŽALI KONCERT U PUNOJ ŠTARK ARENI !
Legende hard rocka, bend koji svira već dugih 50 godina održao je sinoć koncert u zamalo rasprodatoj Štark Areni pred više od 10 000 obožavalaca. Na naše prijatno iznanađenje, u poslednje vreme bendovi sve menje kasne, te je predgrupa Monster Truck izašla u planiranom terminu(20h) i pola sata zagrejala publiku za ono što je usledilo. Kao i prošli put, pre pet godina, Purple su kročili na binu tačno u 21h. Blještava svetla i perfektno jasni ekrani iza i pored njih su im dali par poena i opravdali i sa produkcijske strane stalno korišćen naziv legende rock n rolla. Mlađi su bili uzbuđeni, kako jelte i treba da bude, ipak prvi put slušaju Deep Purple, i njima bi bilo kakva predstava britanskih rockera bila oduševljenje, dok su stariji upućeni u njihov rad većinski(moram priznati uključujući i mene) bili pod strepnjom kako će sve zvučati. Dobošarskim ritmom nas je Ian Paice uveo u koncert pesmom “Highway Star” koju su svi uz vrisak vrlo rado prihvatili. Iskreno, deo sumnje koju navedoh iznad bio je i zbog Paicea koji je pre oko tri godine doživeo srčani udar i cela desna strana mu je bila “odsečena”, ali za čoveka starog 71 leto on je izneo fantastično, bez ikakve greške. Vođstvo u sledećoj pesmi preuzeo je njegov kolega iz ritam sekcije, Roger Glover koji je mini solažom začinio “Pictures of Home” i prodrmao pobliku. Moramo priznati, iako pripremljeni set listom sa prethodnih koncerata i iznenađeni što je grupa rešila da ubaci par nešto manje poznatih numera iz starijeg dela opusa kao što su sledeće dve – “Bloodsucker” i “Demon’s Eye”, publika nas je još više iznenadila svojom sjajnom reakcijom na njih !
Svetla su se smirila, nastao je mrak i sjajni Steve Morse je krenuo možda i najzarazniju temu iz njegovog dela stvaralaštva sa Deep Purple-om, “Sometimes I Feel Like Screaming”. Možda je Ritchie Blackmore bio mozak ovog sastava kog dobar deo poznavalaca prihvata kao jedinog koji može biti gitarista u Purple-u, i možda je imao bolje ideje, ali moramo priznati da ga Morse već 25 godina svojom tehnikom i umećem menja(iako se već odomaćio) i više nego sjajno ! A vala i Gillan je vrištao, k’o u pesmi Osmog Putnika “Mešano meso”. Jedno što zameram, ako smem tako reći, jer ko i šta sam ja da zameram, bolje reći kako mi se učinilo – a to je da sam se na sekunde osetio kao u igrici Mortal Kombat. Ko je igrao znaće šta pričam. Gillan je na momente izgledao kao da je skupljao snagu tokom solaža koje su Morse i klavijaturista Don Airey zapanjujuće svirali, što kažu kao sa ploče, a onda bi vrisnuo iznenađujuće visoko i dobro, ali bi se tu istrošio, otišao u crveno i nastavak pesme imao poteškoća sa pevanjem. A bilo bi i čudno da nije tako, ipak je on ’45 godište, 74. godine ljudi – 74 GODINE.
A Don Airey – Airey, Airey, šta taj čovek radi. Ako smo rekli da je Ritchie Blackmore ranije bio mozak benda, onda je duša benda definitivno bio jedan jedini John Lord, koji nas je nažalost napustio pre sedam godina. Ali Don ga menja za sve pare, u jednoj pesmi sam se pogledao sa drugom i u isto vreme smo rekli : “Ovo je nemoguće. Mislio sam da je ovo samo studijski odsvirano.” Svo svoje znanje i osećaj, kojim menja Lorda već skoro 20 godina, pokazao je baš u pesmama koje su usledile – sa poslednjeg albuma iz 2017. “Uncoming Man”, posvećena upravo John Lordu, te klasik “Lazy”, još jedan novitet “Time for Bedlam” i onda solo na klavijaturama. Mislim da je solaža najbolje da ostane na rečima “No Comment”.
“Hvala vam, ovo je duga turneja, lepo je videti vas i vratiti se ponovo ovde”, poručio je Gilan i poveo nas dalje.
Nekada bend iz poštovanja prema publici govori kako su uživali svirajući za njih i slično, ali rekao bih da su ovog puta prvo Airey, pa onda i ceo sastav zaista uživali svirajući za beogradsku publiku, ali i da je publika, a ne samo bend duboko iznenađena performansom old school rockera dala sve od sebe da podigne atmosferu na viši nivo. A atmosfera je najviše uzavrela na kraju, kada su na red došli najveći hitovi, koje je većina i čekala – pvi na redu je bio “Perfect Strangers” sa svima poznatim rifovima. Auh, kako se vrištalo i skakalo, zvučim možda kao dvanaestogodišnja devojčica, ali bilo je to veče za pamćenje. Nisu bez razloga davne ’72 ušli u Ginisovu knjigu rekorda kao najglasniji bend. Posle žestokog bridge-a usledili su još jedna hamondom obojena pesma “Space Truckin’ ” i najpoznatiji rif na svetu – “Smoke on The Water”. Iako prepoznata pesma, i dalje je draga i najvećim poznavaocima što benda, što samog žanra. Kao po dogovoru, posle nje jedva da su stigli da ostave svoje instrumente i krenu da se poklone, publika ih je već vratila nazad pokušavajući da izmami još koju pesmu. Na bisu smo dobili obradu Joe Southa “Hush” i bluesy legendarnu “Black Night”. Ne bismo se bunili da su dodali još koju pesmu, ali opet ovo je za njih okvirno neka mera kojom su na sve nas ostavili sjajan utisak koji ćemo teško zaboraviti. Prvo me je Coverdale prijatno iznenadio letos, a sada i Mr. Ian Gillan., Don Airey, Steve Morse, Roger Glover i Ian Paice. Čekamo i Rainbow, pa da zaokružimo veliku trojku. Svaka čast, momci !