Mali – veliki bendovi i još ponešto o intimnim reportažama – BluVinil u Beogradu

Bendovi koji su nam dragi, nisu nam najčešće dragi iz nekog posebnog – ili iz samo jednog razloga.

Tako, ja BluVinil već neko vreme jako volim, i voleo bih ih i dalje, kakav god da je njihov nastup bio. Bio je, ipak, sasvim korektan za bend te veličine, i za prostor koji nije baš za svirke.

Piše : Božidar Milovac

Radi razumevanja, BluVinil, jedan od najboljih mladih regionalnih bendova (inače iz Šibenika – pokoj duši Miše Kovača!) ali bez nekog ogromnog koncertnog iskustva nastupio je sinoć, u beogradskoj Kvaki 22 i time otvorio svoju mini turneju kojom promovišu svoj najskoriji, prošlogodišnji i definitivno najbolji album do sada – Carstvo Mediterana.

BluVinil objavili dvostruki album Carstvo mediterana, vraćaju nas u sunčano detinjstvo

Sa tim na umu, nije ni čudo što bend nije zvučao savršeno – manjak iskustva, muzika koja je svakako malo ambijentalna i više studijska nego za lajv, i prostor koji ima energiju nekog žurke prostora iz kasnih pedesetih recimo (ili prostorije za žurke sa svake ekskurzije svakog od nas) nisu sjajna kombinacija, ali istovremeno – energija benda je ludilo dobra, znaju da naprave predobru atmosferu, i kada ljudi budu znali više njihovih pesama kao što znaju one glavne, nemam sumnje da će ti koncerti biti nešto što se ne propušta.

I setlista koju su sklopili je baš dobro isplanirana, zna kad da podigne i kad da spusti energiju, i jedine pesme iz repertoara koje su baš falie su Julija i možda i najbolja pesma benda – Jednom kad budemo sami.

Takođe, još par napomena te sorte, Zvijeri definitivno treba da otvara koncerte – pred nama duga je noć za otvaranje hajpa obećava, i možda samo ne završiti sa Herojima nego sa nečim što malo više razneži i spusti na kraju – a čega momci iz Šibenika imaju na pretek.

Svakako, sve su to sitnice, i ispeglaće se kroz godinu ili dve sasvim sigurno, a i nisu toliko važne kad bend ima ono što se mnogo teže nalazi – divan odnos sa publikom pun poštovanja, potrebu da svaku pesmu odrade pošteno i do kraja, i uostalom i sposobnost da pesme vredne takvog dostojnog sviranja – i to njih petnaestak – i sa svakom albuma barem nekoliko njih.

Ali nisam samo zato hteo da ih nahvalim nakon ono malo kritike od gore.

Pre par godina sam pisao reportažu sa koncerta Pocket Palme i tad mi je bilo jako važno da tu spakujem baš mnogo emocija – mnogo više nego neke utiske sa koncerta.

Bio sam mnogo zaljubljen u jednu devojku, i ta je muzika nekako bila baš ono što mi je trebalo tada, dok sam istovremeno bio i povređen, i srećan, i tužan, i još ko zna šta drugo.

I Pocket Palma je tada podelila tu reportažu na svojim profilima, i našalili su se da sam – mnogo osećao, ali meni je zapravo i to deljenje, i taj koncert, i ceo taj spektar emocija ostao u sećanjima kao baš važan iako Pocket Palma, istini za volju, nije bend koji naročito često slušam sam (mada trudim se da poslušam svaki novi singl!).

Tako, na koncertu BluVinila sam samo zavideo svim onim ljudima koji su bili na njihovom poslednjem beogradskom nastupu, koji je bio akustičan. Upravo jer oni jesu, i treba da budu takav bend – jednako intiman kao Pocket Palma, ili Silente koji sam takođe ovde skoro nahvalio – i kao spektakl, i kao emotivni rolerkoster.

Stoga, dok ne postanu bend koji puni ogromne hale, i koji ima nesalomiv odnos sa svima u publici, umesto sa tom nekolicinom koja zna sve pesme benda (a kojih je u Beogradu sinoć bilo desetak) – savetujem što više akustičnih nastupa. A ja ne mogu da dočekam da BluVinil postane bend statusa kakav zaslužuje pa da u ogromnoj hali ja i hiljade drugih ljudi prolazimo kroz emotivni rolerkoster nivoa kakav njihove pesme zaslužuju – i pišemo opet intimne reportaže o devojkama koje želimo da one čitaju.