Sa Beatlesima je John Lennon pisao istoriju, ali i bez njih je bio uspešan. Pre tačno 40 godina ubijen je u New Yorku. Ubica je i danas u zatvoru, a Lennona se seća ceo svet.

Mnogo toga u otmenom stambenom kompleksu Dakota na njujorškom Upper West Sideu i dalje podseća na Johna Lennona: Fotografije pevača Beatlesa nalaze se u trgovinama i u restoranima a njegova udovica Yoko Ono, koja i danas živi u Dakoti, napravila je spomen obeležja Strawberry Fields u obližnjem Central Parku sa mozaikom na kojem piše „Imagine”. Tamo se često okupljaju obožavatelji i muzičari, pevajući pesme Beatlesa.

Lennon je ubijen na današnji dan pre tačno 40 godina, u utorak 8. decembra 1980. Mark David Chapman, tada 25-godišnjak iz Teksasa, pucao je u njega. Tek tako. Prvo je oko pet popodne na izlasku iz zgrade zamolio Lennona da mu potpiše aktualni album “Double Fantasy”. Kada je Lennon nakon nekoliko sati ponovo prošao pored njega, Chapman je na njega pucao. “Pogođen sam”, navodno su bile Lennonove poslednje reči. Nedugo zatim, Lennon je izdahnuo u bolnici. Chapman je ostao da sedi ispred Dakote dok ga policija nije uhapsila.

Kao petnaestogodišnjak osnovao je svoj prvi bend u Liverpoolu. Tada je upoznao Paula McCartneyja i rodili su se Beatlesi. Prvi službeni internacionalni angažman imali su u Hamburgu 17. avgusta 1960. nastupom u klubu Indra, mešavini noćnog i striptiz kluba u poznatoj četvrti St.Pauli. U to vreme nisu imali svojih pesama i svirali su Rock-n-Roll 50-ih. Tamo su se uigrali jer su za novac nastupali svaku noć.

U Hamburgu su razvili svoj stil i imidž. Brzo su se sprijateljili sa nemačkom umetničkom klikom „Exis” i fotografima Astrid Kirchherr i Jürgenom Vollmerom. “Hamburški studenti su prvi prepoznali i osetili duh Beatlesa”, rekao je kasnije John Lennon. Bend iz Liverpoola nije bio inspirisan samo stilom života mladih umetnika u Hamburgu već i njihovim paž-frizurama. Kasnije su Beatlesi nastupali u TopTen-klubu. Svirali su uzastopno 92 noći, bez pauze. Tu su upoznali i Ringa Starra, koji je sa drugim engleskim bendom svirao u drugom hamburškom klubu. Ringo Starr je uskočio na nekoliko dana kada je Pete Best bio bolestan. Kasnije je postao stalni član benda. Beatlesi nigde na svetu nisu svirali tako dugo kao u Hamburgu: od avgusta 1960. do decembra 1962. godine. 1963 je počela njihova svetska karijera. Poslednji nastup u Hamburgu imali su kao super zvezde 26. juna 1966.

Hitovima poput “A Hard Day’s Night”, “Help!” ili “All You Need Is Love” Beatlesi su osvojili svet. 1970. godine Beatlesi su se razišli a John Lennon se više vezuje za svoju suprugu Yoko Ono. Posvećuje se solo karijeri. Porodični život u New Yorku, sve do Lennonove smrti, ispunjen je muzikom, umetnošću i mirovnim aktivizmom – zalagao se za mir i protiv rata.

Chapman – ludak koji je ubistvom želio postati poznat

Sada 65-godišnjak, ubica Chapman osuđen je na „20 godina pa do doživotne kazne” i od tada sedi u zatvoru. Već se jedanaest puta prijavio za uslovno puštanje na slobodu. Njegov zahtev je isto toliko puta odbijen – takođe i zato što se udovica Yoko Ono svaki put izjasnila protiv. Chapman novi zahtev može podneti najranije za dve godine. Rekao je da žali što ga je ubio, kako prenose mediji. „Nema izvinjenja za jedan takav čin. Samo sam želio biti poznat.”

Lennon je za milione fanova bio i ostao kultna figura koju poštuju milioni ljudi širom sveta. U njegovu čast je pre nekoliko nedelja, na dan kada bi proslavio svoj 80. rođendan, u plavo bio osvetljen i vrh Empire State Buildinga, na kojem se mogao videti znak mira. Današnji svet zapravo je nezamisliv bez Lennonove pesme „Imagine”.

U godini u kojoj se obeležava 80. godišnjica rođenja Johna Lennona (9. oktobar) i 40 godina od njegovog ubistva (8. decembra) bilo bi pravo čudo da se u predbožičnoj sezoni na tržištu nisu ponovo pojavila sva digitalno remasterizovana i primereno ušminkana reizdanja albuma, pre 10 godina plasirana kompilacija ‘Power To The People’ i – dakako jednako star luksuzni box-set.

Sjajna ekipa na projektu Imagine

“Imagine” je drugi Lennonov solo album, ali i svakako najpoznatiji Lennonov samostalni projekat. Sniman u londonskim studijima i New Yorku okupio je sjajnu ekipu: Georgea Harrisona, klavijaturistu Nickyja Hopkinsa, basistu Klausa Voormana te bubnjare Alana Whitea i Jima Keltnera dok su produkciju potpisali John i Yoko te Phil Spector.

Lennon je u njemu zborio o tako milim temama: zalaganju za mir, sećanjima na traumatično detinjstvo, ljubavi, političkim temama ali i ličnoj netrpeljivosti prema bivšem drugaru Paulu McCartneyu kojem je “posvetio” zajedljivu i uvredljivu “How Do You Sleep?”.

Album “Imagine” je dospeo na prvo mesto rang listi s obe strane Atlantika. Ništa čudno ako znamo da je dao krš hitova sve od vanvremenske naslovne “Jealous Guy”, hard-rock blues pesme “It’s So Hard”, “Oh My Love”, protestnu “Gimme Some Truth” te šestominutnu “I Don’t Wanna Be A Soldier Mamma”. Muziku pod jakim uticajem južnjačkog rocka i tipičnim Lennonovim mantričkim ponavljanjima glavne fraze a uz upečatljivu Harrisonovu slide gitaru i Curtisov saksofon.

Na albumu su se našle čak dve pesme “obračuna” s McCartneyem: spomenuta “How Do You Sleep?” te “Crippled Inside”. Potonja se može shvatiti i kao zlobna opaska o McCartneyu ali i kao mnogo šira “dijagnoza” površnih ljudi i njihova spoljašnjeg ‘sjaja’ koji prikriva lošu nutrinu.

Pesma je, zanimljivo je, sročena kao kombinacija music halla i honky tonk countryja. “How Do You Sleep?” pak nije mogla biti direktnija sa tvrdnjom da su “Yesterday” i “Another Day” jedine Paulove pesme vredne pažnje te da su oni koji su tvrdili da je umro, bili u pravu. Pored teksta, pesma je tipično Lennonova bluesom prošarana laganica (uz dodatak gudača) koja podseća na “Don’t Let Me Down” s odličnom slide gitarom Harrisona i Wurlitzera Nickyja Hopkinsa.

Odakle takav gnjev prema Paulu McCartneyu?

Treba podsetiti da je Lennon bio poslednji od trojke Beatlesa koji je 1970. – tačnije 11. decembra– objavio svoj prvi pravi samostalni album. Iako je – bez znanja javnosti – Beatlese napustio još u septembru prethodne godine Lennon je u Abbey Road i Ascot Sound studija ušao godinu dana kasnije te prvi post-Beatles album snimao od 26. septembra do 27. oktobra.

POLA VEKA BEZ LIVERPULSKE ČETVORKE

Ne krijući bes zbog McCartneyevog prvenca objavljenog u aprilu i izjave o odlasku iz Beatlesa (držeći se toga da je Paul vešto iskoristio publicitet za bolju prodaju svog albuma) John je neposredno nakon objavljivanja albuma i snimio demo verzije predstojećeg solo albuma. Prethodio mu je boravak u Sjedinjenim Američkim Državama i četvoromesečna terapija kod Arthura Janova; psihoterapeuta koji je verovao da emocionalni problemi u zreloj dobi imaju koren u traumama iz ranog detinjstva.

Iako su zbog isteka američke vize terapiju prekinuli pre dogovorenog trajanja tretmana, John i Yoko su verovali da je ona imala pozitivan učinak čemu je možda i dokaz izrazito emocionalan i ispovedan materijal Lennonovog prvenca sa intimnim tekstovima koji su išli ruku pod ruku sa željenom i ostvarenom ‘sirovom’ produkcijom koju su potpisali John, Yoko i Phil Spector.

Doduše, potonji se više bavio konačnim miksom nego li samim snimanjem albuma. Yoko u priču nije ušla samo kao Lennonova supruga jer je u isto vreme surađujući s istom ekipom muzičara radila (i objavila) svoj eksperimentalni avangardni solo album. U studiju su pak Lennonu dali podršku sam Spector, Billy Preston i Ringo Starr te stari prijatelj Klaus Voormann (koji je ostavio traga i na Georgeovom ‘All Things Must Pass’).

Pesme nabijene emocijama i sa porukama

Njegov debitantski solo album “John Lennon/Plastic Ono Band” je otvorila “Mother” – jedna od pesama sa albuma koje govore o Lennonovim traumama iz detinjstva sa uvodnim pogrebnim zvonima te ispovedajućo-bolnom uvodnom rečenicom “Majko, ti si me imala no ja nikad nisam imao tebe, ja sam te želeo a ti nisi želela mene”.

Mada taj Lennonov tekst je i univerzalan jer govori o traumama sve napuštene dece. Njima pak John šalje poruku “deco ne činite ono što sam ja uradio; nisam mogao da hodam a pokušao sam da trčim”. Emocionalan vokal koji na kraju pesme prelazi u krik očaja prati minimalistička svirka power-trija s Lennonovom gitarom i klavirom, Ringovim bubnjevima i Voormannovim basom.

I “Hold On” snimljena u istom sastavu je nabijena emocijama s porukom da valja izdržati i kad si na dnu. John se obraća sebi samom hrabreći se rečima ‘Drži se Johne, Johne drž’ se; sve će biti u redu, pobedićeš’. Dakako, uz uslov da znaš da u životu valja živeti za trenutke sreće. Lelujava pesma sa Johnovim tremolom na tragu je južnjačkim rockom obojenim zvukovima koja se naslanja i na “Don’t Let Me Down”.

“I Found Out” pak priziva “Cold Turkey” – u uvodu možda još i više Sly & The Family Stone i njihovu mantričku “Don’t Call Me Nigger Whitey…” – dok govori o svetu koji se klanja i veruje lažnim idolima i božanstvima. Johnova gitara te svirka Voormanna i Ringa je i danas su veoma uticajni, minimalistički efektni i – naprosto – vanvremenski.

Jedna od Lennonovih kultnih pesama je definitivno “Working Class Hero” sa Lennonom koji se prati svirajući akustičnu gitaru. Pesmu je Lennon uvek (s pravom) smatrao protestno-političkom pesmom debelo nadahnutom Dylanom iz protestne folk faze. Uz poruku „herojima radničke klase“ da ne odustaju od sebe i da se kliznu prema osrednjem životu svojih „ugnjetača“ zbog penjanja na socijalnu listu. Veličanstvena “Isolation” je u osnovi nežna klavirska balada na tragu kasnije “Imagine”; i ona s ispovednim tekstom o izolaciji kao posledici sveta u kojem živimo; neizbežnom i ako si rock zvezda ili pak politički aktivista. Čudesna klavirska blues tema s krešendom u refrenu, jedan je od neupitnih bisera albuma kojeg zatvara A stranu.

Višeznačni i slojeviti tekstovi

“Remember” na početku druge strane albuma je dalji rođak pesme “Get Back” sa Lennonovim staccato klavirom, bubnjem i basom te tekstom koji ponovo govori o sećanjima na traumatično detinjstvo. Višeznačni i slojeviti tekst može se shvatiti i kao podsetnik na traume koje se ne smeju zaboraviti ali i kao komentar na roditeljske želje za životnim uspehom svoje djece koje Lennon drži lažnima.

“Love” je nežna i krhka balada sa Spectorovim klavirom i Johnovom akustičnom gitarom kao svojevrsni nastavak sličnih tema (poput ‘Julie’) sa “belog albuma” a “Well Well Well” pravi “opaki” roker ili gotovo proto punk-garažna pesma sa Ringovim lupanjem u ritmu otkucaja srca, muklim basom i Johnovom ‘hrustavom’ gitarom. “Look At Me” je još jedna pesma nastala u vreme “belog albuma” a temeljena je na Lennonovom finger-picking sviranju akustične gitare kao i na pesmama “Julia” ili “Dear Prudence”. U veličanstvenoj pesmi “God” triju se na klavijaturama pridružio i Billy Preston. Kao i u “Imagine” gde govori o nepostojanju Raja ni Pakla, Lennon i ovde govori o religiji tvrdeći na samom početku “Bog je koncept kojim merimo našu bol”.

Pri kraju teme John pak nabraja u što sve ne veruje (i u što se razočarao) a na popis je osim Isusa, Kennedyja, Elvisa, Bude, tarota, joge, Zimmermana (Boba Dylana)… stavio i Beatlese. ‘Snu je kraj’, peva Lennon te veli da jedino u što veruje to su John i Yoko. Za kraj albuma snimio je minijaturu “My Mummy’s Dead” kao dečiju uspavanku prateći se na gitari i tako simbolično zaključivši album otvoren skladbom “Mother”.