Dva velika ex-Yu benda osnovana su na današnji dan u razmaku od samo 3 godine…
1974. godine na današnji dan nastalo je Bijelo dugme. Dakle, Bijelo dugme danas slavi 45 godina od nastanka. Složićemo se da je Bregović uništio viziju o Dugmetu svakom rockeru bivše Juge sa “orkestrom za svadbe i sahrane” koji u sebi ne poseduje ni bubanj ni bas, već trube i goč, ali to je već neka druga priča – da su nekada bili veliki bend vredni poštovanja pre svega, to se moramo složiti. VIS Jutro iz Sarajeva zvanično je 1. 1. 1974. godine postalo Bijelo dugme. Krštenje se formalno dogodilo na grupnom koncertu dočeka Nove godine u Skenderiji, na kojem su i oni nastupili.
Tadašnju postavu činili su: Goran Bregović na gitari, Željko Bebek je bio pevač, Ipe Ivandić na bubnjevima, Vlado Pravdić na klavijaturama i Jadranko Stanković na bas gitari, ali ga je posle nekoliko meseci zamenio Zoran Redžić koji je upamćen kao možda i najpoznatiji basista Dugmeta. Osnivači grupe Jutro, ritam gitarista Ismet Nuno Arnautalić i Goran Bregović, nešto ranije razišli su se u muzičkim idejama i prekinuli saradnju koju su započeli u jesen 1971. Pretpostavka je da je Bregović jurio ka nešto komercijalnim izdanjima, i samim tim se u ovakvom raspletu događaja autokratski nameće na čelo grupa u kojima radi, ali – vreme je pokazalo – on je lider koji zna šta hoće i koji ostvaruje najbolje rezultate, po svaku cenu.
Dakle, s obzirom da je Arnautalić bio taj koji je odredio naziv benda, nedugo po svom odlasku ostatku ekipe nije više dopuštao da nastave sa korišćenjem istog. A takođe na sve to je uticala i činjenica da je u Ljubljani još od 1970. postojao još jedan rock sastav koji se takođe zvao Jutro. Zbog toga je Bregović, već tada ponesen nekim svojim novim muzičkim idejama i vrlo ozbiljnim ambicijama, odlučio da treba da se preimenuju u neki atraktivan i u isto vreme neobičan naziv koji će odmah zagolicati maštu, ali i pažnju publike. Tako je za ime grupe spontano odabran dio naslova njihove već prilično poznate pesme iz ranijeg perioda koja nosi naziv “Kad bih bio bijelo dugme”.
Dve godine nakon ovog događaja, nastao je najveći makedonski sastav iz ex-Yu vremena. 1. januara 1976. godine osnovana je grupa Leb i sol. Postava benda je bila Vlatko Stefanovski na gitari, Bodan Arsovski na bas gitari, Koki Dimuševski na klavijaturama i Dimitrije Čučurovski na bubnjevima. Oni su u Skoplju su 1. 1. 1976. formalno odlučili sa oforme skroz novi sastav koji su nazvali Leb i sol. 
Pre osnivanja Stefanovski i Arsovski su svirali u skopskoj jazz rock grupi Breg, koju je predvodio klavijaturista Miki Petkovski, kasnije član Smaka, ali jedno vreme i član Leb i Soli. U toj prvoj, i najpoznatijoj postavi bio je i bubnjar Garabet Garo Tavitjan, koji nije zvanično učestvovao u formiranju Leba i soli, jer je bio na služenju vojnog roka, ali se pridružuje ostatku ekipe odmah po izlasku iz vojske, u leto ’77 i postaje najpoznatiji bubnjar grupe, koji je čak svirao i sa Vlatkom u njegovoj solo karijeri, iako su imali razne svađe koje su dovodile do toga da ne pričaju.
Upravo te 1977. godine Leb i sol je imao prve velike nastupe izvan Makedonije – kao predgrupa Dragi Mlinarecu u Novom Sadu, pa na Omladinskom festivalu u Subotici, gde su dobili i nagradu, a onda je usledio jedan možda i koncert-prekretnica za njih, kada su svirali upravo ispred Bijelog dugmeta, kod Hajdučke česme. Bez objavljenog albuma, dakle materijala koji je mogla čuti cela zemlja, već tada je Leb i sol bio grupa oko koje se širila fama, sasvim zasluženo.