DINO ŠARAN: “Ljudi jedu čips i gledaju rijaliti!”

Dino Šarana intervjuisala Marija Šormaz

H.M. : Kažu da za dobru pjesmu treba izbaciti sve priloge, prijedloge i opšta mjesta. Kako vi znate da je pjesma dobra?

Dino: Pa sve je po osjećaju i sve je individualno, sad smo u nekoj postmoderni gdje svaka igra, svaka dobija ili ne dobija. Nema baš nekih kriterijuma, sve je nekako randomly. Moj neki lični parametri se zasnivaju, ja sam old skul, na Bitlsima, Stonsima, panku novom valu.

Osjećam pjesmu dušom ili je ne osjećam.

H.M: A koji su to indikatori po kojima se zna da je neka pesma loša?

Dino : Koliko je društvo napredno toliko je dobra i muzika tog društva, kad imate puno šunda u određenom društvu ili državi kad dominira šund, tad je jasno da stvari nisu okej, i kad ima korupcije. Sve je to povezano, u dobroj državi, jakoj, stabilnoj, koja je pravna država koja se brine o čovjeku, dobra je i muzika.

Što bi rekao Rambo Amadeus: „Mentalitet je sveukupni ljudski kvalitet.“ Najveći problem kod nas je taj upravo mentalitet, nekvalitetan mentalitet, što se pokazalo kroz istoriju.

H.M.: Jeste li pobornik one rečenice: Možete saznati sve o osobi ako pogledate njenu plejlistu?

Dino : Pa plejliste se mijenjaju nekako kroz život. Evo, ja sad gledam po svom sinu, on sluša neke te YouTubere, kad oni nešto snime. Sluša neku muziku koja pripada ovom vremenu, tako sam i ja u svoje vrijeme. Sada, moj životni soundrack je totalno drugačiji, sada se recimo vraćam klasičnoj muzici, izvornoj narodnoj muzici, što je tipično za Bosnu, Kalesija i taj kraj, to me zanima, zato što je to autentična naša muzika. Nema potrebe da pravimo copy/paste i da je sve po uzoru na tu zapadnu kulturu.

H.M.: U suštini, čovjek se uvijek vrati sebi koliko god daleko otišao?

Dino : Pa naravno, čovjek izađe iz rupe na početku života i na kraju života uđe u rupu.

H.M.: Pričaćemo sada malo o muzici Jugoslavije. Kada se raspala Jugoslavija, nestala je srednja klasa koja je održavala određene standarde, i onda je došao kič i šund i to ozbiljan kič i šund. Ko su ti ljudi danas, kojima odgovara rijaliti i koji se zadovoljavaju konzumacijom smeća?

Dino : To je narod. Pa evo kako je oduzeta sloboda savremenog čovjeka, upravo oduzeta samim konzumerizmom. Konzumerizam je uslovljen trošenjem. Kao takav, ljudima on odgovara zato što zapravo malo mentalnog i duhovnog truda zahtijeva, samo konzumiraš. Jedeš čips, gledaš rijaliti. Sjediš, sutra opet na posao, s posla, sutra opet čips, rijaliti i to je to.

Same društvene mreže, Facebook – on ti ne daje nikakve stvarne informacije jer ako ti možes na Facebook-u sakriti svoj datum rođenja ili ga promijeniti, to već nije relevantna informacija, znači mi smo konstantno izloženi dezinformacijama kao čovječanstvo. Ko konzumira rijaliti – narod, ko glasa – glasa narod, ko bira – bira narod. Problem s biranjem je što za bilo kakvo biranje u korist samog sebe, ti moraš imati određene kriterijume. Kriteriji ne mogu biti uspostavljeni ako institucije nisu na čvrstim nogama. Institucije ne mogu biti na čvrstim nogama ako pravosuđe ne radi svoj posao. Gdje nema pravne države, tu nema poretka, tu nema kulture tu se živi da bi se konzumiralo. Da bi se odživio jedan život, onako prilično ropski i onda imamo za rezultat da jedna manjina mlati milijarde a ostatak su robovi. Ovo je vrijeme zadovoljnog roba, rob koji ne nosi lance nego rob koji ima kredite. Tako da, konzumerizam i konformizam su, ustvari, najveće bolesti današnjice.

H.M.: Ljubitelj ste teorija, da li imate neku hipotezu o Korona virusu?

Dino : Nisam ljubitelj teorija zavjere uopšte, ja samo govorim da mi ne znamo zapravo šta se događa. To mogu znati oni što su više pozicionirani, kao na planini – ako si na vrhu vidiš sve. Nisam uopšte pobornik teorija zavjere, čak ne volim to tako nazvati. Šta znači taj termin „teorija zavjere“? Kad malo bolje čovjek razmisli, šta to znači? Jer je ljudima onda lakše dok jedu čips, dok gleda rijaliti da im neko kaže teoriju zavjere. Mogu biti štetne, evo konkretno u ovoj Koroni. Virus je proizveden ili je prirodan, nema treće opcije, virus je tu. Jedini način da se izborimo je vakcina, maska, distanca.

Ono što se događa iza scene mi ne znamo ništa o tome. Znamo da neki sada milijarderi zarađuju, da su ogromne pare zaradili u ovome. Mi znamo kakva je situacija u našim zemljama. Do naroda je, ljudi se moraju nekako osvijestiti. Ovo još uvijek nije dovoljno katastrofa da bi Korona nešto promijenila, ali mislim da, nažalost, svijet ide u pravcu neke veće katastrofe gdje će ljudima stvari postati jasnije nakon svega.

H.M.: Često ističete da ste intuitivni i po pitanju nekih globalnih dešavanja, često znate reći „Nešto se iza brda valja“, kako se vama manifestuje intuicija?

Dino : Kad kažem intuicija više mislim na način razmišljanja, na slijed događaja. Ako znamo, opet se vraćam na tu geopolitiku, ko poznaje geopolitiku može znati šta se događa. Možda je Bosna i Hercegovina novi Berlinski zid. Tačno zid između istoka i zapada, između zapadnog svijeta i onog koji to nije. EU vs Ostali. Amerika VS Ostali. Možda se pravi neki novi poredak, u svakom slučaju trenutno stanje je previše haotično da bi znali šta će se desiti u narednih 10 godina.

H.M.: Šta je ono što vam najviše smeta u društvu?

Dino : Smeta mi nepravda, korupcija, nepotizam, kriminal, to što mi nemamo pravnu državu, što građanin nije siguran ni u šta, što mladi odlaze, što stari odlaze, što imamo predivnu zemlju – zemlja od dva entiteta, kakva je to idiotarija?

H.M.: Šta mislite o situaciji koja se desila u Beogradu u školi Mike Aleksića, da li i vi mislite da su to vijesti koje služe da se sa nečeg drugog odvuče pažnja?

Dino : Čudan je slučaj. Ja ću reći navodnih silovanja jer ja ne znam. To je u pravnom smislu njegova riječ protiv njihove. Ništa drugo. Nema dokaza. Ne ulazim u to jer neću da polemišem o tome, jer ima jedna specifična situacija u današnjem medijskom prostoru da ljudi idu ko muhe na govno, svi, kad se radi od nečeg skandal, svi hoće da se očituju kao veliki altruisti, kao informisani, kao angažovani. Najlakše se angažovati preko mreža, izađite na ulice pa se borite protiv korumpirane vlasti. Ako ih je silovao, neka mu se sudi, ja nisam tu da sudim. Ne mogu, apriori, davati neki stav. Neutralan sam apsolutno.

H.M.: Dotaći ću se takođe i pokreta Black Lives Matter, da li osuđujete to kao pomodarstvo naših ljudi?

Dino : Meni se jednom desilo da sam imao sendvič u džepu, vraćao sam se s nekog derneka, imao sam neku hranu u džepu, napio sam se, to je bilo davno. Prema meni ide čopor pasa, okružili su me, bila je zora. Šta sam ja uradio da me ne bi napao čopor pasa, vidio sam da će me napasti? Pa bacio sam im sendvič, oni se sjatili oko sendviča – ja prošao.

Muti se voda, šibica se baca. Živimo u šibicarskom društvu.

H.M.: Da li mislite da ljudi danas malo čitaju?

Dino : Ja mislim da ne čitaju uopšte. Rijetki su koji čitaju. Društvene mreže se tretiraju kao relevantne, a ja vidim da je to jedna oglasna ploča i zapravo najveća zamka je pravo na javno vlastito mišljenje. Mogu ja mislit’ šta hoću i okačiti to na Facebook i šta sad? Ispucao sam se rekao sam šta sam imao, niko to ne uvažava, skupljaš neke lajkove, neke gluposti, dok se prave stvari dešavaju iza scene. To je onaj sendvič za kerove.

H.M.: Štuke su zapravo nemački ratni avioni, a vidimo tu i crnu zvezdu između Letu i Štuke, je li to asocijacija na Jugoslaviju?

Dino : To je takozvana black star, mi smo bili preteče Dejvida Bovija i njegovog albuma Black Star. Taj logo stalno upotrebljavamo, to je neka asocijacija i na tu komunističku zvijezdu, ali prije svega na crnu zvijezdu koja usisava sve loše i poništava, to je neki moj ideološki stav – pjevat’ istinu i usisati ono što je loše, preraditi i vratiti u pozitivnoj formi, kroz pozitivnu energiju. To je kao neka prerada loših stvari.

H.M.: Bavite se dosta problemima malog čovjeka i svim onim što padne na leđa malog čovjeka.

Dino : Prošli sistem je bio sistem malog čovjeka, gdje niko nije imao previše ali nije bilo ni sirotinje. Danas, malog čovjeka nema ni na mapi a ima ga svuda, mile ko mravi prate rijalitije, koride, te stvari, samo dno, do dna. Pa većina ljudi su mali ljudi, ne smijemo nikad zaboraviti malog čovjeka. Ta osnovna ćelija se uništava, šta je zapravo današnji sistem globalni, kancer čovječanstva. Evo šta se dešava u pandemiji: te ima vakcina, te nema vakcina, te informacije, te dezinformacije, totalna jedna pogubljenost. Ljudi se zaražavaju, umiru, vakcine dolaze, te ne dolaze, niko ne zna šta se zapravo dešava, a sve zato što je u to duboko involvirana politika i mediji. Sve neke fabrikovane informacije, poluinformacije, laži neke – ne smije biti dezinformacija u ovakvim situacijama. Zna se šta se radi, napravi se lockdown. Mali čovjek je ugrožen, dok se politika uplusava. Mali čovjek mora ustati i otjerati te ljude. Mora se misliti svojom glavom.

To je vrlo jednostavno, raspitaš se, vidiš ko ti šta nosi, pogledaš programe i predizborne kampanje, ko se čim bavi – malo budeš involviran u vlastitu sudbinu. To je problem malog čovjeka današnjice, što nije involviran u vlastitu sudbinu, odbija da bude involviran u vlastitu sudbinu, jer najteži posao na svijetu je misliti svojom glavom.

H.M.: Kaže citat „Ljubav je davanje nečega što nemaš nekome ko to ne želi“, autora Jacques Lacana. Kako bi Vi to prokomentarisali?

Dino : Uh, to mi je nihilistički previše! Ujela ga je neka dobro, otkinula mu je od rebara.

Ljubav je univerzalni jezik, nema tu sad ljubav je ovo, ljubav je ono, ljubav je ništa… Ja vjerujem u ljubav. Ima ona od Zdenka Runjića: „Vjeruj u ljubavi sačuvaj nju; vjeruj u ljubav u dobru i zlu.“ Lako je vjerovati u dobru, vjeruj u zlu!

Ljudi su nekad radili na zemlji, nisu imali vremena misliti o glupostima. Nisu imali razne lajf koučeve da im objasne da to ustvari nije partner za njih, da mi neka baba od 50 godina koja nema ni kučeta ni mačeta, šest puta se razvodila, da mi ona piše kakav je moj brak, ćao, zagrij se ba! Nema toga, u tom smislu sam malo konzervativan, zato je bilo poštovanje.

H.M.: Kako je bilo pisati za Severinu?

Dino : Ma nikako, sjeo, napisao pjesmu, snimio na kasetu, poslao. Ništa specijalno pjesma je „Voli me, ne voli, voli me, ne voli“ nije Deveta simfonija.

H.M.: Zašto ljudi u 21. vijeku bježe od ljubavi?

Dino : U modernom svijetu, dobar brak čini dugoročan i jak kredit. On spaja ljude. Muškarac i žena, ne mogu se očima gledati, varaju se, ali su u savršenom braku jer je kredit veliki, valja to otplatiti.

H.M.: Da li pjesma „Ne poznajem“ zapravo govori o odumiranju ljubavi?

Dino : Ta pjesma govori o jednoj mojoj ličnoj situaciji, govori o ličnom odustajanju od dokazivanja da je Zemlja okrugla nekome, nekoj osobi. Od ubjeđivanja u ljubav, odustajanje. Ta pjesma je o puštanju, otpuštanju bilo koje osobe iz bilo čijeg života.